Samo da vidim kako i da li uzivate u ovoj tisini ? Da nije prestalo nacisto bih odlepila. Danas je sinu moje braticine, Relji , drugi rodjendan…Al’ ce da bude zurka!!! Ja kao baba- tetka moram da se skockam u neki lezerni outfit da mogu da puzim, skacem, igram , pevam, kotrljam se niz dve tri stepenice, uglavnom da se spremim na odvijanje radnje oko rodjendanskog slavlja - na podu! I da duuuuuvamo u svecice!!..pa jedemo TROTE! Relja se rodio na Dan pobede, i naravno da pobedjuje iz godine u godinu . To je moj izbor, biti sa Reljom, za njegov rodjendan, ovi ce se vec nekako snaci!!! Saljem vam ovu smesnu sliku, uzivajte u vikendu !

Jutros me probudio alarm u mojoj glavi , navijan dugogodisnje. Da ozbiljno, M. i ja smo morali rano da ustanemo zbog njegovog zakazanog odlaska kod automehanicara. Zamolio me da navijem sat za sest i vodim racuna o tome da nas uredno razbudi, jer je M. , a.k.a. najveci mrzitelj ranog ustajanja koji ne zeli da veruje ni sebi , ni satu, jer je u stanju da “ladno” drmne dugmence na satu i nastavi dalje da spava.On uvek kaze da je to vrlo”nehumano”, buditi se rano, jer stvarno tumara po kuci i nije svestan nicega prvih pola sata , najvise liceci na zombija. Medjutim taj alarm sat nije zvonio, mora da je baterija u pitanju…ali ja vestica, progledala na vreme, milioniti put , dokazana ranoranilica, i probudila M. da ne propusti termin za auto. Pitam se , dokle cu imati taj sat”navijen”u glavi, i kad cu se vec jednom resetovati.

Posto sam ostala sama, uzivala sam u mojoj kafi sa french creamer-om, pregledala jutarnji mail i odlucila da prepodne posvetim sebi, jer za divno cudo nisam imala nikakvih obaveza.

Otisla sam da poplacam neke racune i u moju omiljenu setnju. Pravac “Verdi”, moja parfimerija. Tu znam da ostanem kod D. dugo, kao u knjizari. Pogledala sam novitete, ali sebi kupila svoj omiljeni “Allure” sensuelle.

Razgledala izloge. Sve vristi, zuto, pink, onamodernazelena, ljubicasto, narandzasto… Svratila u jedan butik da kupim slatku belu , kao pena bluzicu sa puf rukavcicima. Docekana od prodavacice, koju sam jedva mogla da cujem od preglasne muzike. Eh sad, da je opisem, kako je bila obucena…

Na sebi je imala crne tights, svetlo braon(moze se reci drap) kaubojske cizme- oklembesene sare ,izbusene , imitirajuci cipku, beli mini sorc. Stomak siromasno pokriven topicem onemodernezelene boje i preko njega, beli prsluk sa zecjim krznom oko kapuljace. Nafrakana kao za vece, kosa duga ravna bela, i na vrh glave nesto zuto( za tu boju ja kazem dzuto) kao beretka sa siltom. Nokti dugacki, namazani belim kao krec lakom, sa srebrnim aplikacijama u vidu zvezdica, i koznacegasvejos…Zvaka obavezna, i govor preko zvakanja….Kad sam trazila belu bluzu s puf rukavcicima da mi pokaze, pogledala me s visine od 1,75 cm, a ja sam se osecala kao de mode freak . Ima li takvo stogod jos negde!!! Bluzu sam kupila i pobegla.

U povratku sam svratila u moju omiljenu drogeriju i cunjala po rafovima sa zubnim pastama medju kojima sam pronasla jednu sa mirisom cimeta, ili karanfilica,… ne bice da je ipak cimet… cinnamon …jako je lepa! I Nivein sampon i conditioner, sa sjajem. Odustala od L’Oreala, posle skoro godinu dana.
Kad sam stigla kuci sin mi je javio da sutra putuje u Zagreb, poslom. Moj rodni grad! Inostranstvo! Radosna i zabrinuta kao i uvek…ali glumila da se radujem…! M. se javio da stize uskoro, i pitao sta imamo za klopu. Ja kazem - bruskete sa komoracem i sunkom (videla kod Ane…njam..). On nije bio odusevljen…ali je cutao, oduvek je bio los liar….

Opet mi se u glavi, ali sa debelim povodom, vrzmaju misli od kojih se podsvesno najverovatnije debelo stidim. Odmah cu vam reci, radi se o mojoj ideji da ostavim pusenje, s kojom se borim vec jedno izvesno vreme. Ali nazalost neuspesno, jer i dalje pusim cigarete, i hvatam sebe kako ih onako tipicno zavisnicki stavljam u rang nabavki najnuznijih zivotnih potrebstina. Proveravam sebe uvece; jao, zatvorice se moj market u blizini kuce, imam li cigareta dovoljno , ko zna mozda cu citati do kasno, ili visiti na kompu…Stvarno mi je mucno od te situacije i sebe same, pogotovo sto pored sebe imam primer- mog M. koji je nakon mnogo godina pusenja pre cetiri godine jednostavno rekao vise necu da pusim, ostavio kutiju Danhila international sa 13 cigareta i do danasnjeg dana cetiri duge godine nije ponovo pao u to grozno iskusenje. Na taj gest…samo cestitke i divljenje…End of story!

Izdrzljivost, upornost, istrajnost, principijelnost, pa cak ponekad i tvrdoglavost, da li su to reci koje vas mozda opisuju ? Mene u vecini slucajeva ljudi koji me poznaju otprilike tako dozivljavaju, mislim sa tim osobinama. Bez lazne skromnosti, te osobine smatram vrlinama. Zapoceti posao nikad nisam ostavila nedovrsen, ma kako bio tezak. Za to je najvise mozda zasluzna moja pok. mama. Secam se u fazi vaspitavanja, kad sam od nje ocekivala pohvalu za neko delo, njenog strogog glasa: “Ne valja, nisi dovrsila! Dovrsi pa dodji!” Kako je to za mene bilo strasno! Ali ispostavilo se kasnije u zivotu veoma korisno. I ja sam bila surova prema mom sinu, kad je ta vaspitna faza bila aktuelna.

To je samo jedna sitnica od mnogih… ilustracija kako smo kalili nase karaktere, i ja i moja braca, pod strogim nadzorom nase mame . Ucila nas je prvo to , da se zapoceto mora dovrsiti. Da ne idem u ostale vaspitne mere koje ovde nisu toliko bitne, nauceni smo da uvek pozdravimo zelju za promenom na bolje i da nikad ne ostavljamo situaciju status quo, bez razgovora i pokusaja da se ona promeni. Nekad smo svo troje u tome imali vise ili manje uspeha , ali smo znali da tome treba teziti. Cesto sam u zivotu imala prilike da iskusavam moje snage, upornost, istrajnost, sto je bilo prilicno bolno i tesko ponekad. Ali sam znala da donesem odluku i posle tog prvog koraka bilo je sve mnogo lakse. Uspeh uradjenog je bio sladak, zadovoljstvo veliko… Cesto sam gledala oko sebe ljude koji nisu smagali snagu za pocetak novih faza u svojim zivotima, pa i ako su ga napravili, brzo su odustajali od tih faza, odnosno nisu zavrsavali zapoceto. Zasto? Pa zato sto je to tesko! Svaka promena zahteva disciplinu, odricanje, istrajnost, cvrstinu…I sama sam nekad bila ta koja okleva da napravi taj tezak prvi korak ka promeni. Mnogi ljudi ostanu bez mature, ili nekog ispita, neko im mazne devojku ili momka posle sto godina veze ispred nosa, jer su oklevali …nisu imali snage da nacine taj rez bez anestezije, da privedu stvari dobrom kraju i rezultatu. Ispada da se vise tezilo statusu quo, i da se promene i ne zele.

Kad gledam sebe pitam se gde je ta moja snaga, i druge “vrline” netom pomenute, kad ja ne mogu da prekinem sa tim pusenjem, da ucinim taj prvi odlucujuci korak koji je najvazniji i posle kojeg sve postaje lakse???Verovatno od toga pitanja potice i onaj stid pred samom sobom… Strah od neuspeha je toliko veliki kod mene, jer pored svesti o najlosijoj navici svih vremena i njenoj stetnosti po zdravlje , odvratnija mi je jos samo pomisao da prestanem da pusim, pa se tom poroku ponovo vratim. Da , strah od recidiva! Na tom strahu moram intenzivno da radim ovih dana!

Da li ima nesto u vasem zivotu o cemu mislite , a nikako da pocnete nesto u tom smeru?

Ako mi je dozvoljeno da kazem…Nemojte da prestanete da mislite o tome…Idemo korak, po korak…Samospoznaja, priznavanje da sa necim imamo problem, i da to zahteva promenu u zivotu, mislim da je samo korak do ostvarenja…

Hm…da, popodne dok sam radila one dosadne poslove po kuhinji, M. je leskario i pustao muziku, i stalno u onom muskom maniru gundjao i sredjivao cd-teku of his own, koju mu uzgred niko ne dira. Trazio je i sizio uz to, jedan cd sa nasnimljenom muzikom za zurke da mi pusti jedan band, jer nije mogao da se seti ni imena pesme ni banda, pa ga je to strasno nerviralo. Dovikivali smo se , ja iz kuhinje, on iz sobe, milion stvari za podsecanje su izranjale, ali znate ono - blok, nije ni meni, ni njemu moglo da klikne u secanju. Dosao je kod mene, i poceo da mi objasnjava sta smo radili, pricali dok smo slusali tu muziku, sta je ko rekao i… odjednom wow… Depeche mode… never let me down again, ili tako nekako !!!

To je vrlo zanimljivo, kako asocijativno razne ideje radjaju druge…

To me je nateralo da vam opet predlozim nesto…Kazite prvu asocijaciju , pesmu, album , band, koja vam padne na pamet uz pojmove : vreme , broj, more, putovanje, magicno, ljubav , zivot, pesak… evo ja cu prva…

vreme- Time is on my side

broj- Three Dog’s night

more-Moj galebe

putovanje-Hit the road Jack
magicno- Magical Mystery tour

ljubav- Can’t buy me love

zivot- One hundred days, one hundred nights

pesak-Love letters in the sand

Da mi je neko rekao da ce doci dan kad cu ja biti u stanju da citam chick-lit stvari , rekla bih mu da je to nemoguce i da nemam vremena i nerava za te gluposti. To sam uvek stavljala u rang srceparajucih novela i zaobilazila u velikom krugu. Neki dan je bio Dan knjige ,ili tako nesto, odlucim da svratim u moju omiljenu knjizaru, u kojoj uvek zaglavim, i odlucim da sebe castim povodom tog dana jednom knjigom. Odlucila sam se za Plum Sykes i njeno chick-lit delo “Bergdorf blondes”, ili kako ga mnogi zovu “BB-s”, koliko je popularno . Zbog surrounding circumstances, dosta mi je chemera i jada, odlucim da vidim sta rade devojke na Manhattnu i okolini, tzv “it girls”. Nas prevodilac je naslov preveo po meni nezgrapno, bolje da je ostavio Bergdorfske plavuse, a ne plavuse sa stavom. To su pre svega plavuse sa lovom, i to bezobraznom, a onda je lako imati stav kakav hoces.

A sad malo o Plum Sykes. To je jedna Engleskinja iz Kenta, studirala na Oxfordu(nije zavrsila sic!), sticajem okolnosti i poznanstvom sa Anom Vintur(glavna u Vogu), odlazi u NYCity, postaje modni urednik i kolumnista u americkom izdanju Voga, dobro se socijalizuje medju tim bogatim svetom i postaje american darling. Usput je nasla muza s kojim je studirala na Oxfordu, koji je btw , bogati naslednik. Onda mozemo reci da je zivot te sredine savladala iznutra i pise o “it girls” iz prve ruke.(da me ne cuju feministkinje, jer se groze od pomena ovog “it” za zene i njihove dalje upotrebe kao objekata!)

Nasla sam na google-u njen intervju dat”Daily Telegraphu” , gde me je razocarala, kao uostalom i njene Engleze. Dajdzest prepricavanje: na pitanje da li bi mesto zbivanja radnje u NYC, moglo da se prebaci u recimo Bond st. u Londonu , koji je isto tako mondenski do bola , ona je rekla da je to nemoguce, jer boze moj , nema takvog glamura u Londonu, da je BergdorfGoodman u NY toliko veliki i glamurozan, da je to nemoguce….pritom je bila okrutno hladna i nadmena, iako se s doticnom novinarkom sretala ranije u Londonu. Na pitanje da li njene BB-s mogu da se porede sa “Velikim Getsbijem”, ona je rekla - “Da, i sa ostalim delima Trumana Kepota, ” … i eto pokazala da nezna da je Getsbija napisao Skot Ficdzerald. Znaci Oxford joj bas nije pomogao u poznavanju americke literature, ali kakve to veze ima kad je ona pravi ,pravcati american darling. I taj intervju je dala na jedvite jade, dajuci novinarki preko svog izdavaca naravno, jedva sat vremena, nasta se ova zacudila, odkud takvi maniri wannabe celebrity-a, devojke iz Kenta.

Eh, sada o knjizi koju sam zapocela. Radi se o devojkama iz visokog drustva , koje imaju zadatak da nadju bogatog verenika, da lete privatnim dzetovima s jednog kraja sveta na drugi, da budu lepe u svakom trenu… Naslov ima veze sa farbom za kosu “white blond”, biti plavusa kao Karolin Beset Kenedi je pod MUST, zato se glavna junakinja Dzuli Bergdorf farba tacno na 13-ti dan, pati sto cak ni ona ne moze da doceka zbog velikih rezervacija Hermes-Birkin tasnu, ide kod frizera kog placa 450$ po frizuri, nosi Manolo’s, normalno saloni za ulepsavanje, podkozne injekcije c-vitamina, eto to je tek pocetak, mogu da mislim kako cu je samo brzo procitati.

Dok ovo pisem, razmisljam o bogatim bergdorfskim naslednicama njihovom lifestyle-u, i verovatno njihovoj zelji da mozda i one jednog dana postanu eponimi stila kakva je svojevremeno bila muza coutouriera H. de Givenchy-a, famozna Audrie Hapburn i njena izvrsna Holly Golightly u Breakfast at Tiffany’s. Verovatno zato, sto Plum Sykes ne zeli da njene Bergdorf blondes uporedjuju sa verzijom Sex& the city, nego vise sa neponovljivim Doruckom kod Tifanija, pa joj je valjda zato i njegov pisac Truman Kepot onomad bio u lepoj glavici, koja , ako je vec american darling, ne sme da zaboravi ili da ne zna ko je napisao “Velikog Getsbija”! I na kraju “Moon river” u izvodjenju Holly Golightly, samo za vas. Ipak su to bila bolja vremena !!!

        Iskreno da vam kazem , sada sam prvi put postavila slike iz aparata u komp, i onda redom upload, do makar-one.com i ispalo je kako je ispalo. Mozete ih pogledati ovako, a ako zelite vecu kliknite na iste,i vratite se na predhodnu stranu, jer nisam znala drugacije. Ima ih jako puno, ovo su neke koje pokazuju, tih nekoliko dana; setnje nisam odabrala, jer me je tamo najmanje !Sada mala objasnjenja :(s leva na desno)sl.1-makarone u kafani”Prokleta avlija” u Drvengradu,Mokra gora, why not?sl.2-makarone na obroncima Tare…competely free..sl.3-upoznale se sa Kusturicomsl.4-”Prokleta avlija”…relaxing…(M. , moj brat i njegova zena)sl.5-Kafana…. satisfied..(M. je ovaj punacki u dzinsu)sl.6-pred kucom u konacimasl.7-makarone za sankom…standing independent…bez sminke , u apartmanskoj kuhinji ceka kafusl.8-kuca u konacima sa “drugog ” prozoraPod hitno neko mora da mi pokaze kako se ovo radi. Moj sin ima “mudru” izreku; najbolje ces nauciti, ako se sama pomucis!! Pa, eto vidite kako je ispalo, junior mora par casova da mi odrzi, ako ne misli da ovde nocivam…

Da, danas je dan bez reci. Sve mi izgleda kao nemi slow motion. Posle subotnje slave kod prijatelja, i danas se vucem po kuci kao ovaj ponedeljak na izmaku. U subotu je bilo iznenadjenja. Priredila nam ga je nasa prijateljica, koja zivi u Bgd-u. Culi smo se cesto ovih poslednjih godinu dana , ali se nismo videli. Znali smo kako dogadjaji teku, i plasili se ishoda. Dosla je u 21 i 30 iz Bgd-a , u punom sjaju kao i uvek. I dovela nam svog novog coveka da ga upoznamo. Zagrljaji, suze, smeh, viski, muzika…Oduvek je bila neobicna, lepa i hrabra. On je cutao i posmatrao sve, uz njeno- jesam li ti rekla… jesam li ti pricala?.., pokusavao da nas identifikuje po njenoj prici…Uskoro je bilo kao da se znamo sto godina…Muski deo drustva ga je u pocetku sa malom dozom ljubomore , cini mi se, gledao kao da je “redak zver”, uporedjujuci ga sa njenim ex-om. Ljilja i ja , odusevljene i zbog nje, i zbog njega. Glasamo za ljubav.

Rastali smo se u osvit novog dana, kao i uvek kad smo zajedno. Vec umorni, slusali smo Billy Paul-a i “Me and Mrs. Jones” , i kao da je neko hteo , to je bio slucajni lajtmotiv te predivne zore.

Interesantno kako se nekad sasvim SLUCAJNO, poklope dogadjaji iz zivota sa textom pesme koju svi volimo. Odjurili smo opet svako na svoju stranu, oni u Bgd, a mi kuci. Sada je sve proslo, vidjacemo se cesce.

I danas ceo dan mislim o njoj. Cini se da je srecna i deluje kao da je for ever. Daj boze, zasluzila je.

Oba moja roditelja su iz jednog sela u srcu Backe. Tu su mi ziveli i umrli babe i dede. Tu su mi ziveli i milioni tetaka, ujaka, striceva, brace i sestara od tetaka ,ujaka, striceva. Bile su dve velike porodice sa puno dece. I puno dobrih komsija, sa puno dece i rodbine. Za vreme raspusta smo se skupljali, i zimskih i letnjih. Kad se setim tih zima sa puno snega !(Nisam cekala vezu za Travnik, nego za malo selo u Backoj , “cak” iz Novog Sada). Bila su prela, sa puno ljudi, rodbine i komsija. Secam se mirisa vrucih pogacica sa cvarcima i tek iskokanih kokica, za grickanje na prelu. I mirisa karanfilica iz kuvanog vina. Citava kuca je mirisala, i cekala drage goste, koji su odlazili kasno u noc, prteci staze u tek napadalom snegu. Pevalo se da se sve orilo, neko bi rastegao harmoniku i potegao za tamburom. Tako je malo bilo potrebno da se svi zajedno osetimo srecnim, posebno mi deca. Taj duh zajednistva se osetio i u dugim zimskim nocima kad nije bilo posla, pa se dolazilo na “divan”.

Leta su takodje imala svoje drazi , ali i puno poslova i u kuci i na njivama. Radilo se puno i kod sebe , ali i na mobama, kod komsija. Secam se velikih zajednickih ruckova, posle vrsidbe, u hladovini stare kruske jecmenke, napred u avliji kod moje babe. Baba kuva masin-paprikas pod kotlankom, jedna komsinica pravi krofne, druga postavlja stolove za toliku celjad. A kako je koje voce pristizalo , tako su se ostavljali kompoti. Svi zajedno, malo kod jednih , pa kod drugih. Jedni peru dunst-flase, drugi trebe voce od peteljki i kostica. Tako je bilo mnogo lakse i veselije , u drustvu. Pa branje visanja, grozdja, sve su to bili dogadjaji , koji su okupljali ljude koji su pomagali jedni drugima i ziveli jedni sa drugima. U selu je bio jedan berber , i kod njega se sisalo i staro i mlado. Ko dodje od njega, donosi novosti. Kad zavrsi posao ,on , berber , zadje po selu do starih i nemocnih i poprica u predahu sa svakim od njih, pa i njima prenese novosti. Secam se jednog deda - Vase, taj je jos u vojsci naucio da sisa i kuva pa je to ponekad radio i po selu, a nije bilo ni drugog posla koji se njemu oteo. Svima je nesto popravljao, podzidjivao, pomagao svima kako je i koliko mogao. Bio je prilicno obrazovan , i cesto dalazio kod moje babe na divan, ali i nama deci je uvek poklanjao paznju, i uvek nas nesto ispitivao, mene posebno. Jednom me pitao misleci da ce me uhvatiti u neznanju-koji je glavni grad Danske? Ja kazem Kopenhagen. “Eh, Julka ovo dete je jako pametno, vidis ti kako zna kako se kaze. Neki kazu Kobnhavn!!! “Kakva je to sad moda , tako prekrstiti glavni grad Danske!”-odusevljavao se , krsteci se. Sve su to bili dobri , jednostavni ljudi.

Tada je bilo manje novaca, mozda su ljudi zato bili upuceniji jedni na druge. Ti si trebao komsiji, komsija tebi. Od rodjenja do smrti. Vrlo sam srecna sto sam dozivela te trenutke u zivotu , kao dokaz kako je lepo, i kako se mnogo moze uraditi u jednoj maloj i sloznoj zajednici, a ako se desi da nekad posumnjam u to, mogu da odem na selo gde cu jos uvek zateci po neko staro izborano lice ljudi ,koji su me nekad cuvali, pokazivali tek ojagnjeno jagnje, malo tele. Kad odem na seosko groblje, cesto prodjem pored grobova sa imenima poznatih. Ali ima ih jos, tih starih ljudi, koji smanjenom snagom jos uvek prezu konje , i zena koje ocas posla zakolju i urede velikog petla .

Nekoliko desetina godina posle, retko ko danas priprema kompote , pekmeze i radi ostale poslove koji su se zajedno i u drustvu uz pesmu radili najlepse. Sve se to moze kupiti. I ja se ponekad ponasam kao raspekmezeni pekmez. Osvrcuci se na moj background, nikad ne bih pomislila da cu biti besna sto neki gros-market nema delivering na kucnu adresu, jer boze moj , nema se vremena, ili sto bozemesacuvaj, u nekoj ribarnici ne ciste ribu.

To , i jos mnogo toga postaje skala po kojoj se krecu nase oslabele duse. Nemoc, slabost , insuficijencija svega i svacega. U svakom slucaju mi vise ne zavisimo od nasih najblizih komsija, a i drugih ljudi oko nas. Kakav je i ko moj narod? Nedostaje nam osnovna solidarnost sa najblizima, sa sirotinjom koja je ocigledna na svakom koraku. Mi sedimo u nasim stanovima , sa svojim debelim dupetima, koja rastu zajedno sa nasim stomacima i prohtevima za jos vecom kvadraturom. Vazno je ne biti HAVE NOT!!! I ego-a nam onda rastu, gomilanja nepotrebnih stvari nam rastu. Mi vise nemamo potrebu jedni za drugima, i da bilo sta zajednicki uradimo u svojim zivotima. Sta mi ustvari radimo zajedno? Kad se nadjemo s prijateljima malo popricamo, jedemo, pijemo, slusamo muziku, pogledamo neki film, …. Trosimo, konzumiramo, trosimo, konzumiramo….unedogled…A najprimarnija zivotna aktivnost je biti sam. Kad se nadjemo s nekim, ne mozemo mu reci nista novo, jer svi imamo informacije iz istih monolitnih izvora.Istovremeno pokusavamo da ispunimo zelju za stvarnim zajednistvom, koja je u nama, a neiskusena, pa jos uvek smo ljudi, udruzujuci se u razne zajednice, kruzoke, NGO, pa evo i u ovu online zajednicu. Mi smo nezavisni od nasih komsija, ali smo zavisni od bezlicnih institucija i nepoznatih, udaljenih gospodara. Prave zajednice su ustvari nezavisne po definiciji, a mi postajemo usamljenici jedne neautenticne civilizacije. Kad zavrsimo posao mi idemo da prosetamo po kvartu sa psom eventualno, i usput mislimo o novom autu, koji cemo kupiti na jos jedan idiotski i lihvarski kredit. Ili, da li da sacekam novu tehnolosku generaciju raznoraznih aparata od kojih ce me mnogi zaglupiti jos vise. Moj M. se ubio za te stvari. On ne zna vise ni jedan broj telefona napamet. Kad prigovorim da se isuvise oslanja na aparate , on kaze to je nepotrebno znanje , i samo pritiska deda, Zika,Mika, Pera, kum…A, sta ces kad mozda budes morao jednog trena da se oslonis na svoju memoriju i znanje ?…

Nasa zemlja je u totalnom sranju i haosu!(I to bi trebala da bude zajednica).Komadaju je pred nasim ocima. Jel’ se mozda promenilo nesto na medijskom nebu Srbije posle 17 februara? Nije. Naravno, kad gazde tako hoce. Nismo svi ludi. Pomenuta Absolut votka, Novi Meksiko, Svedska, Kalifornija, kurac-palac, odmah bojkot, sranje….to je MOJE…a i tvoje je MOJE…sta ce tebi TVOJE…Ti vise nemas TVOJE, ni istoriju , ni obicaje, ni tradiciju, moras da budes tikva bez korena bas kao ja…Smradovi!!!Smrdljivi!!!Pohlepni!!!

Kriminal na sve strane, s matere bozje pokrov odnesose, a mi cutimo i kupujemo, fashion selection revije, pesme na sve strane…ne kazem da ne treba…ali aman-zaman, pogledajte nase komsije Hrvate, kako se zajednicki bore …ZERP…brale. Ne , kod nas kazu , pa to su ovi panicari, nije sve tako crno, pa valjda ima ko da misli o tome! Ima neko ko nece dati da ova zemlja ode u pizdu materinu! Evo pogledajte, jel’ ima neko zabrinut izraz na licu…Nema… Ide na fesnseleksn, da klabinguje, da igra , da bude vidjen, a ide ko luda Nasta, ne zna sta ce mu sutra biti kuca.

Na globalnom planu je tek ludnica ,to sranje ne smem ni da zapocnem. Globalno otopljenje, ratovi, kriminal ,genocidi, seks trafiking, pedofilija i ostale nastranosti…Kuda ide ovaj svet? Sta koga od nas boli sto ce se polovi otopiti i poplaviti jednog dana pola sveta? Pa, valjda NAUCNICI (sic!) misle o tome!!! Pa ko ih placa?! Cast izuzecima, pa njih narko bosovi kupe ocas posla!! Svi smo ustvari postali $LAVE$ to the money!!!

Tako se i ja uljuljkam, kazem pogledaj svog muza,sina, ostale, vodi racuna o porodici, ne mozes nista da promenis. Opusti se , idi kupi nesto. I uradim to, kupim cipele, majicu….Koji ce mi ? Trebaju mi po jedne za svaku sezonu, pa kad se poderu kupi druge. Kao nekad. TV reklame, kupuj, kupuj, radi , trosi…paranoja. Postaje dosadno i zabrinjavajuce .Opsednuti smo novcem, poslom, gubitkom posla. Sve se pravda gubitkom posla. Znamo da ce posao ici, ako necu ja , neko ce drugi, ako me odpuste doci ce mladja ili masina. Tu ustvari pocinje i svest da mi ne trebamo ovom svetu, on je krenuo kud je krenuo.

Treba mozda otici na neko jednostavnije mesto. Recimo neki salas, gde ces jesti voce i povrce koje si sam uzgajio, ili na selo , pa otvoriti neki bircuz s nekim mestaninom kojeg ljudi znaju, samo za taj sor je dovoljno, da radis tri cetiri sata efektivno, ides na pecanje, citas ,pises, druzis se s ljudima, vise ti ne treba, inace propadosmo.

A onda kad ukljucimo TV, obaveste nas oni i ostale bete , iz pouzdanih izvora bliskih vladi ,koji su zeleli da ostanu anonimni, da ce sve biti bolje, da cemo se svi zaposliti, i biti jos BOGATIJI…pa makarone , sta talasas, bircuz i salas neka te cekaju jos koju godinu, nece pobeci. Hej , Erasmo, Erasmo, jesi Roterdamski al’ i mi konja za trku imamo!!!

Opet sam ovih dana intenzivno razmisljala o tome zasto sam pokrenula ovaj blog. Mozda zato sto me je datum o par meseci blogovanja zatekao na kracem odmoru , pa sam imala vremena na pretek. Da, zasto sam ga pokrenula ? Mozda zbog toga sto u datom momentu nemam nekoga s kim bih pricala, ili zato sto nekad , kad sam okruzena ljudima, cesto ne znam sta da kazem ? Ponekad ja osecam dozu krivice, zbog svojevrsnog gnusanja prema svemu i svacemu, pa i samoj sebi ponekad. Da , ja jesam anti-establishment osoba u svakom smislu, od politike, lifestyla, muzike, umetnosti…i tesko da cu odustati od toga, ali tesko je ponekad odupreti se osecanju, da je sa zrncem “srece”, slovcem od lepih reci, sve cool…

Pisuci na ovom blogu htela sam da ga uoblicim, da pisem manje o sebi, vise o muzici, filmu , knjigama, lajfstajlu, modi, ali sam odustala od toga, jer, to sam vec negde rekla, ne zelim da budem ni kobajagi kriticar, novinar, pisac , a ponajmanje pesnik(sto mi stoji k’o piletu sise). Ali ako imam nesto da kazem, onda TO moram da kazem, tako da je ispalo da je najbolji personality mog dela weba - forma dnevnika , journala , diary-a, zovite to kako hocete, sto je uostalom i osnovno znacenje i svrha pisanja na blogu, ma kako se to nekom ne svidjalo.

Eto, to pisanje na blogu cini da se osecam bolje, da “vezbam” otvaranje sebe, da odabiram i dajem, uzimam od drugih ono sto mi izgleda tacno i dobro. Pa, zar onda nije vredan pisanja?

Tako , sve sto imam da kazem odprilike svakih par dana, sednem i napisem to sto mislim da je vredno pomena, u nameri da pokazem jedan deo mog mog nacina zivota, mog pristupa slusanju muzike od Pavarotija do Band of horses i Dustina Kensrue-a , i tako dalje. Ponekad nisam sasvim iskrena, kao sto ja mislim da bih trebala biti , ali sam iskrena najvise sto mogu. Stogod mi se ne svidja ili me povredi , ako ne kazem istog sekunda, reci cu za par dana ili vec sutra. Tako se osecam kao sto se osecam u svojoj kuci, ako stvari treba menjati, ja cu to reci i osecati se kao da mi je teret pao sa pleca. Ja samo ne mogu da zamislim sebe da NISTA ne kazem !

Kao sto vidite to bude dobar povod za komunikaciju i UVEK dobra namera, ne bih nikad volela da pokvarim neciji dan. Uvek ocekujem da to bude pokusaj da budemo jaci, pametniji, hrabriji i bolji.

At last but not least…..

Znam da mnogima ovaj post nece biti zanimljiv, ali je meni bio potreban. Dobro mi je zbog svega sto sam rekla na blogu , bilo u postu ili nekom komentaru, jer je bilo otvoreno i iskreno, koliko je to bilo moguce.

Zasto ovakav naslov ? Zato sto pisem o onome sto je tacno i o onom sto je verovatno, i sto pokusavam da savladam tu stohasticku vestinu . I, verovatno zato sto pisem o raznim slucajnostima, koje ovaj zivot cine vrednim zivljenja. It’s a perfect day, you and me in the park….ili kako vec ide tekst predivne pesme… Lou Reed-a , i film Trainspotting…. ….trenutno mi je to palo na pamet…

Stigli smo danas kasno poslepodne kuci. Kratak odmor od nedelju dana , koji nam je svima legao kao melem na ranu, zavrsio se, da kazem sa malom nelagodom za mene. Poslednja noc u “Kraljevim konacima “, ostala je gotovo neprospavana. Kao za inat, protivno zelji svih nas da legnemo sto ranije zbog danasnjeg puta, nismo legli na vreme. Bili su neki sitni minuti iza ponoci, kad smo otisli na spavanje, koje je bilo jednostavno mission impossible. Na Zlatibor se srucio ogroman broj vikend posetilaca , sto se dalo primetiti jos u petak prepodne , i mnogo djackih ekskurzija, pa je muzika uvece , iz svih kafica u okolini toliko trestala , da jednostavno nisi mogao oka sklopiti. Ja ne znam u koje doba je to prestalo, ali ja sam odspavala na jedvite jade par sati pred samo jutro , i jos sam sva smusena i umorna. Sreca da mom bratu , koji je odlican vozac btw, nista od svega toga nije smetalo i da je jedino on spavao celu noc kao top, i ujutro ustao odmoran i cio.

Nas troje smo bili, jadna i bleda slika onoga sto smo bili predhodnih sest dana.Nadrndani i klonuli, pakovali smo se tri puta duze nego sto je bilo potrebno, i nazalost jedva cekali da posedamo u auto i knjavamo usput. No, ipak ta poslednja luda noc u susedstvu , nije uspela da pomuti uglavnom dobre utiske.

Mozda ce vam se uciniti da previse “precanski” zakeram, ali kao i uvek moram sve da vam kazem. Prvo negativni utisci !! Nedovoljno ciste ulice. Urbanisticki haos, koji cine ogromne i skupe viletine. Dzipovi , koji idu gde im se hoce i samo sto ne gaze pesake. Takodje parkirani gde god im se prohte. Picnuti tipovi i ribe , koji izlaze iz njih samo sto ne udju tim svojim dzipovima u restorane ili kafice. Vidi se puni k’o brodovi. Na zadnjem sedistu u jednom takvom dzipu , ne bih bila ja, da nisam zdraknula , nalazio se casopis “Skandal”! Kakva lektira ! Odmah zajedljivo pomislim- spram sveca i tropar ! Cim li se bave, pitam se? Devojke uglavnom dekoracija, mrzovoljno nabadaju u laznim Manolo Blahnik cipelama, na previsokim stiklama, ili se mozda ja varam ? Ma , ne , nije moguce , opsti utisak me nikad nije prevario, sve mi izgledaju priglupo kao klonovi Paris Hilton , u pokusaju. Voz za panoramsko razgledanje ne radi. Pice i hrana , bezobrazno skupi. Restorani i kafici takodje. Snalazili smo se ipak u nasoj apartmanskoj kuhinji.

A sada dobri utisci ! Priroda prelepa, prolece u punom zamahu, sve cveta i mirise. Svaki dan smo setali do iznemoglosti, a moja snajka je bila strucnjak da nam uvek pronadje sto duzi put do nekog odredista, kao stari poznavalac Zlatibora. Odlicno je renoviran hotel “Mona” i naravno beskrajno cisti “Kraljevi konaci”u kojima smo mi odseli. Na momente , da pomislis da si u Svici. Pravili smo izlete na sve strane , cak i jednog dana kad je kisa povremeno padala. Jedan citav dan proveli smo na Mecavniku u Drvengradu Emira Kusturice, gde se btw odlicno jede i pije. Odlicna domaca kruskovaca, pa teleci ribic i vino. Upoznala sam Emira, koji je jedan obican covek, dobre naravi i vrlo duhovit. Fotografisale smo se s njim, mislim zenski deo, sto cete i videti izmedju ostalog kad sredim fotke.

Cujem da ce se tamo isto praviti hoteli, sa mnogo sadrzaja, pa mozda ubuduce Zlatibor zamenim Mecavnikom. Ima mnogo vise zanimljivih ljudi koji su mi bliskiji od onih sa dzipovima. Posetili smo izlozbu fenomenalnih crteza Jugoslava Vlahovica.Kustendorf mi je ostao u lepom secanju zbog samog sebe , ali ponajvise zbog ljudi koje smo upoznali.

Na Zlatiboru su ljubazni , dobri ljudi, pogotovo seljaci od kojih smo kupili dobru domacu klekovacu za poneti, naravno na preporuku i uz probanje. Sve u svemu divna nedelja dana, koja mi je pomogla da pobegnem iz surove svakodnevnice u Novom Sadu, i skupim snagu za dalje.

Ulazeci u NS , na Bulevaru Oslobodjenja upali smo u pravi saobracajni kolaps , zbog navijaca Vojvodine i Partizana , koji su isli na utakmicu u pratnji policije , a posle tuce za koju smo culi da se desila u centru . Dakle , dobar dan tugo, vratila sam se.