…se uvek prodaju odlično.

Sigurno ste nekad stajali opčinjeni pred fotografijom hrane u reklami za neki restoran. Kakvo ukusno  i sočno jelo!  A moje nikad ne izgleda tako dobro! Ni ono u restoranu zapravo ne izgleda onako kao na slici. Kad primamljeni slikom uđete, brzo se i uverite u to.

Ono što ne kapiramo  dok gledamo te predivne fotografije, je da je hrana na njima fejk, smrznuta, nalepljena, pričvršćena, obojadisana. Tu je naravno da vas pozove, da svratite.   Zato se ne nervirajte  previše. Važno je da u vaše jelo stavite kvalitetne sastojke i spremate ga s puno ljubavi i dobre volje, a ne za izložbu. A ubeđena sam i da ga nećete pobacati po tanjirima kao cepanice.

I tako, kad vidite predivnu i gustiozno napunjenu  staklenu posudicu  sa sladoledom, u nekoj reklami ili na TV,  ne očajavajte što vaše slike nikad ne ispadnu tako lepo. Na ovima se ne vidi ni jedna muzga od otopljenog sladoleda. Pa zato što to i nije sladoled, već obojadisani pire krompir. Pravi sladoled prebrzo bi se otopio pod svetlošću reflektora.

A tek pečenje! Kako se samo cakli i kako je divne zlatno žute boje! Probajte kremu za cipele, i oprljite ga malo nekom bakljom ili svećom. A slika sočnog bifteka, očima da ga jedeš. Da vaš ispadne tako, morate ga isprskati mešavinom vode i glicerina, a  divno i sočno voće i povrće po magazinima spremilo se za slikanje na isti način. Pića su uglavnom obojadisana voda, sa dobro postavljenim svetlom  odpozadi. Hrana koja se pari iz tanjira, neka čorba ili supa, hm? Svi znamo koliko se ustvari kratko “puši” iz tanjira. Verovatno ima suvi led, ili one dimne kuglice. Glina za filovanje i čačkalice za pridržavanje, čine da pile ili ćurka stoje onako na tanjiru. A tek onaj divan sosić što klizi po pečenju! Lepak. Kraj čarolije, pali svetlo.

Zaista je posao fotografisanja hrane veoma težak, posebno kad znamo da hrana vrlo kratko posle kuvanja izgleda lepo i privlačno. Dobri fotografi hrane su godinama usavršavali ovu umetnost. Za nas je to samo jedan kratki pogled i osvrt na fotografiju, a neko je proveo sate ili dane, dok nije postigao baš taj efekat koji će nas pozvati, ili jednostavno oduševiti.

Još jedan dokaz kako je nezahvalno da veliki autor pravi listu svojih najomiljenijih ostvarenja. W.A. napravio je listu svojih  šest najboljih filmova, i u intervjuu londonskom Times-u rekao da su to Purple rose of Cairo, Match point, Bullets over Broadway, Zelig, Husbands and wives i Vicky Cristina Barcelona. Lično se ne bih složila s njim.  Neke filmove s njegove liste ne bih pomenula, a nedavno ponovo gledajući “Misteriju ubistava na Menhetnu” i fantastičnu Dajanu Kiton, sigurno ne bih oklevala da uvrstim na tu listu, kao i “Hanu i njene sestre” i “Eni Hol” .

Woody Allen je rekao da je listu svojih omiljenih filmova Woody Allen-a pravio na osnovu toga, koliko su ostali verni, i blizu njegove osnovne ideje o filmu. I jedan od najpoznatijih filmskih kritičara, Roger Ebert je zatvitovao -  “Greši!”

via kottke

Niste imali prilike da na mom blogu čitate postove političke sadržine. Sve te političke zavrzlame i gadosti, koje za sobom ostavljaju mnogo grobova nedužnih ljudi, te medijske manipulacije da se sve to sakrije, spere sa sebe, okrivi neko drugi, koliko smo medijski slobodni ili dirigovani, i ostale nečasne radnje oko toga, uvek pobude moju pažnju. Ovih dana pratim događaje oko izvesnog Juliana Assange-a i američkog obaveštajca, koji se zove Bradley Manning.

Manning je službovao u Iraku, i poslao nekoliko stotina hiljada video podataka Julianu Assange-u, osnivaču elektronske platforme WikiLeaks, smeštenoj na serveru u Švedskoj. Video podaci odnose se na rat USA u Iraku i Afganistanu, i razna prekoračenja običaja rata zbog kojih su ginuli civili i deca. Manning je uhapšen, i nalazi se u američkom zatvoru u Kuvajtu, a Pentagon je u potrazi za Assange-om, jer se plaši da li će J.Assange objaviti tajne podatke, koji ugrožavaju američku nacionalnu bezbednost. 

B.Manning  je  insajder specifičnog imena – whistleblower, tj. onaj koji “duva u pištaljku”, odnosno upozorava javnost da se nešto dešava, nešto što je istina i što bi javnost u svetu trebala da zna, što je u javnom interesu. Za razliku od onih insajdera, “drukara i tastera”, koji ocinkaju ekipu s kojom su bili i radili, za novac ili  svoju slobodu. (zaštićeni svedoci). U zavisnosti od zemlje do zemlje u kojoj vlade ili korporacije zloupotrebljavaju ovlašćenja, whistlebloweri su ili izdajnici, ili heroji.

Pentagon sada traga za Assange-om “…da razgovara sa njim, tj. samo da uspostave kooperaciju sa njim”. J. Assange-u su njegovi advokati savetovali da nije preporučljivo da ide na tlo USA.

I ja bih mu savetovala da mnogo ne veruje “onima čija je nacionalna bezbednost” u pitanju, sem ako neće da “zviždi” iz ćorke, u najboljem slučaju. Nakon medijske ušminkanosti i proglašenja za “public enemy” te zvižduke nikako nećemo čuti. Bolje da se drži Švedske koja ima dosada najbolji zakon o zaštiti whistleblowinga. Ovaj svet je zaslužio da zna  mnoge istine, da bi mogao da ide dalje. O svemu čitajte ovde, i na mnogim drugim mestima na net-u. Kod nas u Srbiji želim sreću svim whistleblower-ima, i da ih ima što više, da “uzbune” našu javnost.

Marina Abramović, naše gore list. Rođena Beograđanka, sada već dugo u Njujorku. Neću pisati o njenim biografskim podacima, eto linka, ali hoću da pomenem ovu umetnicu svetskog glasa, koja je ovog proleća opet došla u žižu interesovanja u celom svetu umetnosti. Marina je poznata kao pionir u izvođenju raznih performansa kao vizuelne art-forme, još dok je bila student umetnosti u Beogradu. Telo joj  uvek bila i tema i medijum. Njena najnovija izložba u NY, u Museum of Modern Arts, izazvala je interesovanje, jer je vrlo neobična.

Delove sa izložbe videla sam na net-u, i dugo sam razmišljala o tome. Evo o čemu se radi!

Dakle, moj život je meni neka umetnost performansa, vama je vaš. Ja to mogu da razumem, ali kad sam videla njen performans, da sedi sa posetiocima satima naspram njih i ćuti sa njima, moram reći da to nisam baš shvatila u prvi mah. Mislila sam u sebi kako bih morala malo više da se pozabavim modernom umetnošću, i da počnem lakše da kapiram neke stvari. Pa, to i jeste svrha umetnosti. Pošto performans kao njen u MoMA-i nisam nikad videla, često sam svraćala na njihov sajt, i stalno mislila o Marininoj ideji, da sedi sa ljudima u galeriji satima i danima, i da ćute, i samo se gledaju. Zašto?

Eh pa, pošto umetnost tera na razmišljanje, jel tako? tako je!… shvatila sam Marininu ideju i udarac, al’ onako u vugla, urbanom transu u kome živimo i stalno žurimo, bogtepitagde. Mi se danas retko, vrlo retko fokusiramo na ljude oko sebe. Bar ne zadugo. Ma… sada skoro nikako! I sigurno ne sedeći i gledajući se u tišini.

Hypnotic, zar ne!?

Ne znam kako je sa vama , ali mene je jedno vreme, u osamdesetim, opsedala ova pesma, iako nisam bila fan mainstream saunda. Da li je to taj ritam koji zove da igraš, sintisajzer, bubnjevi, egzotičan i “masan” tekst, taj seksi, raspy glas Kim Carnes, koja na momente zazvuči kao Rod Stjuart – žensko otelotvorenje, ili kao Blondi, Boni Tajler i Pet Benatar smiksane zajedno…?

Bile su ‘80-te, tako dekadentne i pune izobilja, hedonizma i bezbrižnosti u odnosu na ovo danas. Ili sam bila jednostavno mlada, i nisam se osvrtala na sve ružno, u svetu, i oko mene.

Her hair is Harlow gold,
Her lips sweet surprise
Her hands are never cold
She’s got Bette Davis eyes
She’ll turn her music on
You won’t have to think twice
She’s pure as New York snow
She got Bette Davis eyes…..

Ovih dana razmišljam o lepim, pomalo zaboravljenim rečima – heroj, heroizam, heroina…

Kao mali svi smo imali heroje. Bili su to poznati sportisti, filmske glumice i glumci, naučnici, pali junaci, bilo kakvi “junaci našeg doba”, pa i naši roditelji. Fiktivni heroji i heroine bili su arhetipi u srcu svake priče koju smo čitali, ili koja nam je bila ispričana. Heroji  i heroizam mi obično nikad nisu išli sa zvucima fanfara, nego uvek sa ličnom žrtvom i čašću. Oni koji svesno žrtvuju svoj komfor, čak i svoj život, da zaštite slabijeg i nevinog, po svaku cenu. Pa heroine…posvećene nekom idealu, većem nego one same! (Eto, meni se  odmah  nameće sličnost između heroine i heroina, koja zove  na igru rečima! Šta li je to što ih povezuje, sem slova? Privlačnost, zavisnost?)

Dakle heroja se sećamo iz mitologije, narodnih priča, filmova i moderne literature. I naravno iz realnog života. Danas nema pravih heroja, postoje neki “plastični”, koji nam propagiraju plitkost, površnost i samoreklamerstvo.

Neko će možda reći da nam heroji više nisu ni potrebni, i da je to jedna opasna ideja. Imati idole, i klanjati se njihovom preuveličanom statusu iznad nas običnih ljudi! Da li ideja heroizma danas nešto uopšte znači?

I da li neko još uvek može održati nad glavom onaj oreol heroizma, u današnjem svetu koji skoro sve dovodi u pitanje? Ili mi danas ustvari imamo samo anti-heroje? ( evo, opet moj podsvesni tok misli…ima li oko nas i u nama, pretežno Jozefa K., Sama Spade-ova, Huckleberry Finn-ova, Batman-a, Jack Bauer-a, Conana, Grateful Dead-ova, Rolling stones-a, Doors-a, Jean Valjean-a, Odiseja… i drugih likova punih kukavičluka, snobizma, cinizma itd. , s dušom i motivacijom većom od one kod konvencionalnih heroja.)

Šta je to što prave heroje čini večitim? O svemu u vezi tih tema pričajte mi kroz vaše komentare, iz kojih ću sigurno još mnogo toga naučiti.

Odmah da kažem, nemojte misliti da se pravim važna i da znam islandski, još manje mogu ovo da izgovorim pravilno. Pošto internet i svi drugi mediji dva dana zvone na sva zvona o vulkanu  Eyjafjallajokull koji je počeo da se purnja, nije mi bilo teško sa copy/paste-om, jer ovo teeeško ko sem njih može da izgovori i napiše. Nažalost, islandski narod i ovaj vulkan su u centru svetske pažnje. Geolozi kažu da erupcija ovog vulkana nije ništa, i da je samo prethodnica za erupciju mount Hekla-e, barem je tako do sada bilo. Sačuvaj bože, onda avionskih letova ne bi bilo poduže. Ovaj kratki predah u letovima je super, ne vidi se bar ono išpartano nebo, koje uopšte ne doprinosi zagađenju i globalnom otopljenju.

Uvek sreća u nesreći – ovaj pepeo sa Islanda proširio se na veći deo Evrope, i malo će nas ohladiti, da ne kažem isCOOLirati, tako da “global warming  for a while može da R.I.P.”

No, samo je još to falilo onom narodu, još ova nesreća. Žao mi ih je, jer bar 90% sveta tamo nema veze sa bankama i bankarima, Icesave-om i uopšte sa tom bezočnom pohlepom i gramzivošću. Englezi su neki dan tražili od njih cash , a dobili su ash. So it goes, dragi moji Brits, kad hoćete kao i mnoge druge cvećke pored vas, preko hleba pogače.

Nego, oni,  Brits besni i bezobrazni, pričaju po novinama – to je karma, tako im i treba! Kao… Islanđanima! Go figure, majčini sinovi! Dobili ste “kick in the ash”, pa sad gledajte šta ćete. Drugi opet govore da su ovo zemljine prirodne mere bezbednosti, i da su svi oni bankarski papiri o kreditima, kamatama, jednostavno nestali u moru pepela i dima, tako da ja ne brinem za Vlasti ( kao i naše!), nego za jadne Islanđane, koji se otimaju za maske. Vlasti su imune na sve kataklizme.

A ja kao i obično ne verujem u konspiracije i Odinovu intervenciju, te zato mislim da je sve to, kao i obično, ljudskih ruku delo, tj. mislim da je za sve to kriva ona Bjork,  što peva pesmu s naslovom “It’s, oh, so quiet” kad joj vreme nije, a možda i jeste. God bless her, makar za malo “silence in the sky”.

April’s  madness…

Hoću da konstatujem, i da vam kažem, da je naša bašta u ovo doba lane bila mnogo šarenija. I još sam slikala po kišnom, sumornom danu, onako, da podvučem!!! Ove godine je, kod nas barem, sve okasnilo i nekako drugačije. Podešavalo se mnogo toga od prošlog do ovog aprila…napustio nas je moj predobri otac, Jelena se udala, Mima se razvela,  moj sin je odslužio vojsku…

Inače, i ovog proleća me pretežno oduševljavaju “oči boje hijacinta”,  koje ima naš Uroš,  unuk mog  brata. Njegov deda ga od negde sigurno gleda i čuva.

Uroševa slika je od prošle godine, on je danas već veeeeliki momak, koji nas sve mnogo usrećuje. Čekajući lepše dane…….

So it goes.

kajsija je procvetala, ali stidljivo lista

ona ne kasni, biće jabukovog sirćeta...

ove godine cvetanje magnolije kasni u odnosu na prošlu

mlada stubasta trešnja, prvo cvetanje...

bašta je još uvek nikakva i da nema ovih žutih lepotica...hmmm, ne znam

uroš, prošle godine i njegove okice

uroš, prošle godine...hoće da jede sam

psolutno je neverovatno kako M. i ja nismo za ovo vreme “snalažljivih i sposobnih”, ali ipak moram da vam ispričam nešto, možda nekome posluži…(ovde sada zamislite onog  :blush: smajlija)

Pre izvesnog vremena, razbili nama usred Dunavske ul. u NS, prozor na autu i maznuli radio.

Radio, ono, baš solidnog kvaliteta  ( moj muž, eto tako, voli dobru spravu u autu, pihhh..). Prijavili mi to policiji preko policajca u našoj ulici, nabavili nekog “grgeča” samo da svira, na najlon pijaci, i teraj dalje. Skoro smo zaboravili da se nadamo da će pohvatati te lopove i razbijače, izritali se za prozor na autu, kad jednog dana zove inspektor, i kaže, između ostalog:

- Na’vatali smo te sitne lopove iz ulice, zaplenili nešto ukradene robe, pa dođite da vidite hoćete li prepoznati vaš radio, cd plejer itd…

Sretnemo mi našeg policajca na stalnom mestu u Dunavskoj ulici, ispričamo mu kako smo se iznenadili, i kako smo radosni što nas je zvao inspektor, a on viče za nama i smeje se…

- ‘Ajd sa srećom…onako, sav bitan. (još se ja pitam, šta se ovaj tako keseri!?… nije ni znao da još ima ovakvih budala, i da moraš da im crtaš, da skapiraju stvari)
Dođemo mi kod inspektora, on nas uvede u jednu sobu, u njoj veliki sto pun sonija, i dr.
Kaže čovek lepo:

- Sada, polako gledajte, nađite vaš…vi ga sigurno poznajete!
…i ode iz sobe na trenutak.
Kad se vratio, kaže:

- I?  Ima li ga?
- Neeeeema! Nijedan nije naš… kažu dve budale.
Da smo pazili na času, kao što nismo, znali bi da se to u današnje vreme pravilno kaže…
- E, bravo, baš ovaj je naš!    

Evo, ja krenula u susret proleću sa ovom večitom temom i pitanjem – je li bolje i lepše voleti, ili biti voljen?

Mnogi od nas reći će da je bolje voleti nekoga, jer je to isto što i davati, a davati je lepše nego primati. Oni koji smatraju da je lepše biti voljen, izlažu se riziku da im neko kaže da su pomalo sebični. Nemojte se ustezati, ako je to vaše mišljenje, neka bude tako! Vi sigurno možete taj svoj stav objasniti, i sebi, i drugima.

Mislim da je naša dužnost da volimo, odnosno da širimo ljubav oko nas. Ako dobijemo odgovor na tu ljubav, ok, ništa lepše od uzvraćene ljubavi.

A ako ne, vi  volite dokle god možete. Uostalom to i jeste svrha našeg postojanja, da širimo ljubav. Naša ljubav dobiće odgovor ako ne od osobe kojoj je upućena, ono na mnogo drugih načina, i kroz različite pojave. Kako može bilo ko da nas voli, ako mi ne volimo i ne pokazujemo tu ljubav na način da nam je stalo do drugih, da brinemo o njima, da smo ljubazni prema njima, da ih ne gledamo na drugačiji način, od sebe samih?

Lepo je osećanje biti voljen, onako kako roditelji vole svoju decu.

Lepo je kad nekog voliš i on/a ti uzvrati ljubav.

Komfornije je kada si voljen, ali ne možemo svi u tu kategoriju. Pa, ko će onda da voli!?