Makarone blog

psolutno je neverovatno kako M. i ja nismo za ovo vreme “snalažljivih i sposobnih”, ali ipak moram da vam ispričam nešto, možda nekome posluži…(ovde sada zamislite onog  :blush: smajlija)

Pre izvesnog vremena, razbili nama usred Dunavske ul. u NS, prozor na autu i maznuli radio.

Radio, ono, baš solidnog kvaliteta  ( moj muž, eto tako, voli dobru spravu u autu, pihhh..). Prijavili mi to policiji preko policajca u našoj ulici, nabavili nekog “grgeča” samo da svira, na najlon pijaci, i teraj dalje. Skoro smo zaboravili da se nadamo da će pohvatati te lopove i razbijače, izritali se za prozor na autu, kad jednog dana zove inspektor, i kaže, između ostalog:

- Na’vatali smo te sitne lopove iz ulice, zaplenili nešto ukradene robe, pa dođite da vidite hoćete li prepoznati vaš radio, cd plejer itd…

Sretnemo mi našeg policajca na stalnom mestu u Dunavskoj ulici, ispričamo mu kako smo se iznenadili, i kako smo radosni što nas je zvao inspektor, a on viče za nama i smeje se…

- ‘Ajd sa srećom…onako, sav bitan. (još se ja pitam, šta se ovaj tako keseri!?… nije ni znao da još ima ovakvih budala, i da moraš da im crtaš, da skapiraju stvari)
Dođemo mi kod inspektora, on nas uvede u jednu sobu, u njoj veliki sto pun sonija, i dr.
Kaže čovek lepo:

- Sada, polako gledajte, nađite vaš…vi ga sigurno poznajete!
…i ode iz sobe na trenutak.
Kad se vratio, kaže:

- I?  Ima li ga?
- Neeeeema! Nijedan nije naš… kažu dve budale.
Da smo pazili na času, kao što nismo, znali bi da se to u današnje vreme pravilno kaže…
- E, bravo, baš ovaj je naš!    

Evo, ja krenula u susret proleću sa ovom večitom temom i pitanjem – je li bolje i lepše voleti, ili biti voljen?

Mnogi od nas reći će da je bolje voleti nekoga, jer je to isto što i davati, a davati je lepše nego primati. Oni koji smatraju da je lepše biti voljen, izlažu se riziku da im neko kaže da su pomalo sebični. Nemojte se ustezati, ako je to vaše mišljenje, neka bude tako! Vi sigurno možete taj svoj stav objasniti, i sebi, i drugima.

Mislim da je naša dužnost da volimo, odnosno da širimo ljubav oko nas. Ako dobijemo odgovor na tu ljubav, ok, ništa lepše od uzvraćene ljubavi.

A ako ne, vi  volite dokle god možete. Uostalom to i jeste svrha našeg postojanja, da širimo ljubav. Naša ljubav dobiće odgovor ako ne od osobe kojoj je upućena, ono na mnogo drugih načina, i kroz različite pojave. Kako može bilo ko da nas voli, ako mi ne volimo i ne pokazujemo tu ljubav na način da nam je stalo do drugih, da brinemo o njima, da smo ljubazni prema njima, da ih ne gledamo na drugačiji način, od sebe samih?

Lepo je osećanje biti voljen, onako kako roditelji vole svoju decu.

Lepo je kad nekog voliš i on/a ti uzvrati ljubav.

Komfornije je kada si voljen, ali ne možemo svi u tu kategoriju. Pa, ko će onda da voli!?

Ove godine proslavljen je jubilej. Prošle nedelje slavilo se pedeset godina od kako je jedan od najvećih filmskih reditelja, Alfred Hičkok, snimio svoj film “Psiho”.

Mislim da se među svim čak i prosečnim movie lovers, ne može naći neki, koji nije video ovo Hičovo remek delo . Snimio ga je 1960.g. za svega mesec dana  i za svega 800 000$. A film je zaradio milione. Samo Hič oko 150 mil.$! Nažalost, na proslavi ovog jubileja nije bio glavni glumac u filmu, Entoni Perkins, koji je glumio Normana Bejtsa. Okorelog ubicu i psihopatu majstorski je odigrao, onako introvertan, mentalno disturbiran, ali s onim njegovim divnim dreamy pogledom. Umro je 1992.g. Umrla je i Dženet Li, 2004.g, a Hičkok još 1980 g.

Napravio je dobar film, što je i želeo. Želeo je da dokaže da se i sa malo novca može napraviti uspešan posao sa filmom, ako umeš da napraviš dobar film. Ovaj je ušao u sve filmske antologije, a doneo je i dosta novca. Entoni Perkins zaradio je honorar u ono vreme, od 40000$, baš sumu koja se provlači kroz film. Sećate se to su onih 40 000$ koje je ukrala Marion Krejn.

Ovo je karakteristično za Hičkoka i zove se “MacGuffin”. U skoro svakom svom trileru, on je imao makgafine – stvari, predmete, pojave, leševe, koji se provlače kroz ceo film, koje vidimo ili ne, koje mogu da postoje ili ne, ali su ključna stvar u filmu. U Psihu je to Marion Krejn i 40 hiljadarki, u Nevoljama sa Harijem, je to Harijev leš, nekad su to tajni spisi, nekad novine, i dr. U svakom slučaju za nas gledaoce uvek je znao da donese tu vrstu “igračaka” s kojima bi se ludo zabavljali tokom celog filma.

Film Psiho je Hičkokovo ostvarenje koje i dan danas uzbuđuje publiku širom sveta i spada u 10 najstrašnijih trilera svih vremena. A Entoni Perkins…u onom crnom džemperu, s onim pogledom kroz trepavice (pa na momenat misliš da je normalan), ali oni vešti pokreti, onim velikim nožem kojim je ubio Marion Krejn, ona jeza koja ti ide niz kičmu…brrrrr….to je mogao da snimi samo veliki Hič. Da ne govorimo  o antologijskoj sceni ubistva  pod tušem, koja je publiku uvek dovodila u stanje kolektivnog osećanja straha, od onemelosti do vrištanja.

Da proćaskamo o nekim sadržajima sa neta!

Izvesna dizajnerka Margaux Lange dosetila se kako da i posle 50 god. zadrži lutku Barbie i danas u našim životima. To, kako je ona kreirala kolekciju nakita od delova Barbikinog tela je meni baš bizarno. Homage za “perfect boobs”? Ne, hvala, je moj konačni odgovor.

I da sam jako mlada, (ili da imam ćerku), da nosim ogrlicu od Barbikinih “boobs” ne dolazi u obzir, makar išla golovrata do kraja života. To ne govorim zato što sam zavidna, i što se ja nikad nisam igrala sa Barbikom, jednostavno od malih nogu, pored dva brata, nisam bila “tip” koji bi se s tako nečim mogao igrati. Bilo je i drugačijih lutkica.  Ta narečena Barbie je baš dosta “poradila” na ideji o izgledu tela odrasle žene, koje mi jadne, btw, nismo kaotakav nikad  imale, niti smo ga dostizale. Moj bes prema Barbie( jadnica, mora da me odtrpi, sve se na njoj slomilo!) i svom tom džezu oko diktiranog, medijski napumpanog izgleda ženskog tela je opravdan, jer su studije pokazale da su slike ženskih modela po magazinima imale negativan “impact” na to kako žene doživljavaju svoje vlastito telo.

Nije li svaki odlazak sirotih malih devojaka  plastičnim hirurzima imao kulturološku potporu baš u “the boobs and look of Barbie”, i inim medijskim pranjima mozga? Ali, to je onako, baš obimna tema, i o njoj neću  sada da pričam.

Dalje, na sajtu Listverse.com koji se sastoji od raznih top lista od 10 najboljih i najgorih filmova, najlepših glumaca i glumica, velikih izuma i mašina, koji su “promenili svet”, postoji i lista igračaka koje su promenile svet.

Da, stvarno od knjiga, događaja, do 10 najružnijih pari cipela neke  dive, koja je takođe promenila svet. U toj poplavi stvari koje su promenile svet, nešto nije u redu, a i te liste postaju izanđali kliše i đavolski dosadne. Autori tih naslova kao da žele da im poverujemo da je neki određen, limitiran broj događaja i ljudi, promenio svet.

Biće da su tu parametri jako suženi i da nam treba neki drugi pristup takvim rangiranjima, ovaj je isuviše i samo “ljudski”. Kad je pre mnogo miliona godina zveknuo meteor o zemlju i promenio na njoj klimu, i još svašta uz to,  još dok na njoj nije bilo ljudi… to je promenilo svet!!! Pojava Barbie, baš i nije naročito.

Ceo život i sav taj džez su neko stvaranje i kreiranje. Pa, i praznične parade, koje se ponekad tako razmetljivo prikazuju. To je nekako ženski deo posla u porodicama. Običaji, njihovo čuvanje od zaborava i pravljenje uspomena su deo materinstva. Danas, kad je moj sin odrastao, shvatila sam da je ceo život jedna tranzicija, čak su nam i običaji u tranziciji. Ako ste me sledili kroz ove moje postove ovde, a i u komentarima, i ja sam duboko uronila u tranziciju, i život mi se sastoji više od promena, nego od neke rutine.

Kad danas uporedim ono što je bilo nekad kad sam ja bila dete, pogotovo kad sam praznike provodila na selu kod rodbine, ovo danas nije ni nalik tome. Govorim o božićnim praznicima, nošenju vertepa, maškarama, varšangama, jednoj od soba punoj slame na radost dece, itd. (vojvođansko nasleđe, heh…)

Znam da se i naši običaji menjaju iz godine u godinu, od mesta do mesta. I ja sam daleko od dana kad su se ispod praznično okićene jelke nalazile predivne kutije sa poklonima u njima, za svakog ponaosob. Moj sin je danas velik, a i ja sam prekinula tu rutinu. Umesto velike jelke stoji okićena  mala, tek kao simbol i ispod koje više ne stoje kutije s poklonima. Poklon sam odnela sinu dan dva ranije. U tom odabiranju poklona sam danas obično praktična.Tako je taj deo priče sa lepo upakovanim kutijama s poklonima ispod jelke, iza nas. Zbrisan, skoro samo jednim pokretom.

Ovih praznika sam videla u jednom gift šopu prelepe kutije i korpe za praznične poklone. Stvarno su bile prelepe, kao da su ih pravile bake, iz svoje prevelike ljubavi. Tranzicije, i prolazak kroz njih, hmmm…. Materinstvo je jedna od najvećih.

Heej, evo me prvi put u novoj godini! Nadam se da ste se odmorili od svih gozbi, pa da krenemo dalje.

Na ovim fotografijama se nalazi jedan isti par, ali u drugačijem outfit-u. Ehhh…kako pravimo stereotipe! Sada neka mi neko kaže da odelo ne čini čoveka. Ili, pokaži mi kako izgledaš, reći ću ti ko si. Koji tip, žanr vama odgovara? Ako želite da “zavarate tragove”, probajte svaki dan drugi, he, he, he…Može li se reći da je ovo lični identitet ovih ljudi, danas. Ne verujem! Još uvek…

Putevi.

Koraci do mogućnosti. Raznih. Veze sa raznim mestima, putevi ka negde. Ko zna gde, i kako?

Veze, priključenja, prolazi, izlazi i ulazi. Staze, puteljci,  bogaze, ceste. Autoputevi.

Putevi povratka. Roads to nowhere? Putevi nakane i nauma.

Dolaziti i odlaziti. Odlaziti i dolaziti. Dobro je!

Sine, srećan ti rođendan!

Putevi.

Evo me posle onog sezonskog izveštaja iz moje ulice, ponovo s vama. Od jeseni ne očekujem mnogo više od lutanja po netu iz ušuškanosti tople sobe. Počela sam da patim od, paj’ sad ovo … skammdegisthunglyndi sindroma. To vam  na islandskom jeziku znači -” kratak dan/ loše raspoloženje”, i jedva čekam kratkodnevicu 22. decembra, pa da krenemo na duži dan , makar u milisekundama, jer, skoro da sam  živa. Šta mi onda preostaje, kad moram da upalim svetlo u 3 i 15 popodne nego da cunjam po internetu dok ne pobelim!? Odabrala sam nešto za vas, što sam našla na mom omiljenom boingboing-u, što će se možda uklopiti u onu nedelju smeha koja se odvijala na blogovima kolega blogera sa wordpressa.

Dakle, tip je igrao neku Nintendo igricu “Love plus” i opasno se virtuelno zaljubio u junakinju Nene Anegasaki, čak do te mere da je odlučio da upriliči venčanje s njom i odvede je na honeymoon na Guam. Nedavno je drugi čovek zavisnik od ove igrice, priznao svojoj ženi da ima virtuelnu devojku, koju eto sad ovaj tip s passwordom SAL9000, hoće da ženi. Kako će se sve završiti, javiću vam uskoro. Eh ti Japanci, i ne samo oni! ‘Ajde da vidimo zašto oni misle da su bolje virtuelne žene od realnih!

1. Nema drame i svađe

2.One nikad ne ostanu trudne i debele

3.Nikad s muževima ne igraju mind games

4.Nikad ne zaboravljaju vaš rođendan

5.Nikad se ne menjaju niti vas prisiljavaju da se menjate

6.Ne zahtevaju stalno skupe poklone

7.Nikad ne traže razvod i polovinu imovine

8.Nikad ne misle da ste dosadni

9.Nikad vas ne varaju s prijateljima

10.Nikad nisu besne zbog  nekog slučajnog razloga o kome vi ne znate baš ništa.

Stay tuned!

Evo  uobičajenog sezonskog izveštaja iz moje ulice.

Neki dan sam sedela pored prozora. Ne znam da li se vaša jesenja priča slaže sa ovom predivnom pesmom, ali meni je izmamila sećanja i suze. Gledala sam drveće bez lišća i kako prolazi kiša. Ali sunce se više nije pojavilo.

Prošao je još jedan jesenji mesec. Novembar će mi doneti još više ovakvih dana, znam.

Vreme je da se i priroda odmori. Dosta se narađala i nadavala za ovu godinu.

Meni će ostati senke i sećanja.

Vreme je za poslednje spremanje pred zimu…

ružna bandera, koju smo "dobili" ove jeseni od SBB-a

naša kajsija se izrađala ove godine

pogled na baštu

tužno...gde je sledeće leto?

ona se još "drži"...

...i ona...

...i sirote male "pištike"...

...a , njihovo vreme je došlo...

A sad malo o modi i stilu! Odaću vam tajnu! Obožavam da pantalone (one kargo, koje su mi najkomotnije i koje po danu obično nosim), kupujem obično u prodavnicama za muškarce. Ženski krojevi tih modela su katastrofa! Obično je pojas negde 10 cm ispod pupka, te kad vidim cipzar obično cela 2,5 cm dužine, i uzane nogavice kao da smo sve anoreksične, veličine do br. 30, bežim glavom bez obzira. Onda lepo uđem u muški butik i kupim kargo pantalone, odgovarajućeg broja i kroja, u kojima se osećam uvek “kao kod kuće”. Evo me u “muškim” pantalonama….šta im fali na meni?! Pazite, fotografije uopšte nisu politički korektne ( na obe sam sa cigaretom) glede opšte pomame protiv pušenja!

Da nisam usamljena u ovoj raboti, utešila me  devojka Scott-a Schuman-a, fotografa The Sartorialist-a, Garance Doré. Evo šta ona priča u jednom intervjuu……

What are your five key wardrobe pieces, things you wear constantly?
1. “High heels. When I can, I will always go for a pair of high heels. Instant chic.”
2. “Gloves. The perfect finishing touch for me, and they help me to keep my hands warm when I’m in the cold shooting.”
3.“Men’s pieces. From pants to shirts to jackets, I love to shop in my boyfriend’s wardrobe”
4. “A white V-neck T-shirt. I usually buy them from the Gap. My most sexy item, and I love them even more when they get very old.”
5. “My watch. An old Rolex my mother gave me for my 18th birthday. What a good idea she had! I love it and have been wearing it every single day since then. Without it, I feel naked!”

….s tim što ona preteruje, ona od svog momka pozajmljuje i jakne i košulje, he, he, he…

Ako volite street style fotografije sa toliko modnog i stilskog šmeka da staje pamet, pogledajte  sajt The Sartorialist, obavezno.

Ova fotografija sa ulica Pariza mi se jako sviđa. To je moj omiljeni stil za ovo doba godine, komotno, veliko, ravne cipele, “mutne”  čarape…tako udobno i stylish, tako evropski, tako pariski Rive Gauche, ( teško da se ovaj stil može videti na našim ulicama gde su mlade žene k’o štancovane ili klonirane, i iste… a bogami ni u Americi). Šta vi mislite?