Davno sam u jednom svom postu o lepoj hrani citirala  Bukovskog, ono kad je rekao – drinking is an emotional thing. Dodala sam odmah u sledećoj rečenici da bih ja to proširila i na kuvanje, i na uživanje u dobroj hrani, pa to potvrđujem. Osim što je kuvanje nauka i veština, ono je i umetnost. A umetnost i emocije  idu ruku pod ruku, zajedno, zar ne?  Jednom davno je grčki kralj Nikomed morao poslom da ode na dvanaest dana  dalje od mora, u kontinent. Kralj kao kralj, jednog dana je rekao svom kuvaru Soteridu kako mu se jedu slane srdele, ringlice. Kuvar se snašao. Uzeo je repu, isekao je na trake oblika koji podseća na mala telešca sardina, obario svaku tračicu, dobro posolio, dodao začine i servirao sve to svom kralju, ne bi li ga malo minula želja. Antički grčki pesnik Eufron (i kuvar!) je tada rekao, da su pesnik i kuvar slični,  da umetnost obojici leži u mozgu. A stari francuski gastronom  Laurent Grimod de La Reynière je još pre više od dvesta godina izjavio da samo prostak smatra da kuhinju čine šerpe, lonci i tiganji, a dobar obrok tanjiri i escajg.

Na  sajtu B92 sam, opet pre izvesnog vremena, pročitala vest – Kuvar, najpopularnije zanimanje što me je navelo, logično, da zaključim da je odaziv muškaraca u školama kuvanja veliki. Pa sad, može biti da je to zbog vremena u kome živimo, socijalno-ekonomski razlozi, lakše do posla, ili lakše pokrenuti svoj restoran, itd. Ali kakogod bilo,  kuvanje više stvarno nije pretežno ženski posao.
O tom trendu sam htela.  Koji su razlozi što muškarci danas sve češće uče da kuvaju, i da li je istina da su najbolji chefs de la cuisine, muškarci? Danas svi pričaju o jelu i kuvanju, uče, poznati i anonimni ulaze u reality shows,  u razna takmičenja, dostupno je mnogo TV kanala na temu kuvanja.  Došlo je izgleda vreme – sum, ergo edo.

Prvenstveno mislim da muškarci sve više uče da kuvaju  zato što vole da jedu i jednostavno, uživaju u kuvanju. Ali, ima i drugih razloga.

Samcima  su možda dosadili sendviči, i jaja na sto načina kao vrhunsko kulinarsko dostignuće?! Neki su se osamostalili i konačno odvojili od majčine kuhinje, (posebno naše komšije Italijani), pa vide da im nema druge?! Neki su s pravom zahtevni, ili cene neki novi i drugi šmek, ne sviđa im se kako im kuvaju supruge, pa hoće da ih impresioniraju i pokažu da to može bolje?! Danas u mojoj blizini vidim  mnogo žena  kojima uopšte ne pada na pamet da ikad počnu da kuvaju. A neki muškarci možda zato jednostavno misle da znati dobro kuvati  predstavlja šansu  da upoznaju dobru i lepu ženu, koju su do tada bezuspešno tražili, a čija je jedina “mana” što neće da kuva. I svima odlično.

Uostalom, ko ne voli muškarca koji  zna da kuva, i to radi dobro? Ja  tome nikad ne bih prigovarala. Na protiv, da imam pored sebe takvog, smatrala bih sebe  srećnicom.

Ali, čini se da mi nije  suđeno. Neću da budem nezahvalna i da ovde ogovaram B. On pravi najbolje sendviče, i najbolji roštilj. I to bi bilo to. Što se njega tiče, u kuhinji može još samo ponešto da gricne u prolazu. Ali, dalje ga jednostavno, sem po neke kajgane, ili čaja, kad baš mora, drugo ne zanima.

Da kažem nešto i o drugom pitanju sa početka mog posta. Mnogi smatraju  da je “veliko”  kuvanje na prestižnim, otmenim mestima,  inherentno muški posao.  Čist seksizam.

Danas kuvanje nema tu rodnu specifičnost. Ima velikih umetnika kuvanja među oba pola. Mislim da  kuvanje jeste, (a ne onaj), najstariji zanat na svetu.  Nemam ništa protiv zasluženog nošenja šefovske bele kape, od (da ne idem daleko u istoriju kulinarstva) Džulije Čajld, do meni omiljenog Davida Lebovitz-a,  koji je pravi master for desserts.

I on je, kao mnogi drugi chef-ovi, ostavio profesionalno chef-ovanje 1999.g. i sada kao većina umetnika kuvanja, piše knjige.  Piše o onome što najbolje zna, i to radi dobro. Uostalom, svi oni poznati kuvari, kao Mario Batali, poznati kulinarski antiheroj Entoni Burden i dr. sada uživaju u nekoj vrsti zaslužene kuvarske penzije,  pišu knjige, ili prave putopisno-kulinarske reportaže za TV, kao što su na pr.  Burdenov No reservations, ili ono, po meni jalovo nekorisno

Batalijevo švrćkanje sa Gvinet Paltrou po Španiji, u vidu TV serijala. Kažem jalovo, jer je tamo nije ubedio da proba, ni manje ni više, do svinjski pršut. Eej, španski pršut, onako dobar, sušen na mediteranskom vazduhu, di će joj duša!  (Etimologija reči pršut - prosciutto, od latinskog  perexsiccatus, perexsicco, što vodi do moderne italijanske reči prosciugare, što opet znači, temeljno osušiti, tako ga onda slično i zovemo, pršut, prosciutto, jamón ibérico, presunto, itd. ) Ali, mudrica je ona! Štedila se sigurno za porodični specijalitet familije Batali culatello. God bless maestro di cucina, Maria, i njegov šorc, i narandžaste krokse, i…i njegove salame, i sve njegove ostale delicije. Naravno, drži se nasleđa, porodične tradicije, i čuva tajnu i ovog culatello-a i svih drugih salamica.

Zanela sam se, da se vratim na to mišljenje da su muškarci bolji kuvari od žena.

Mislim da nisu,  jer biti u medijima, biti poznat ne znači uvek i biti dobar kuvar. Retko ćete po televizijama, na food network-u na primer, videti prave majstore, one koji su napravili predivna jela koja se po njima čak i zovu. To naravno mogu biti i žene, i muškarci. U ovim choped iron chefs, mahom su to restorateri koji se reklamiraju da privuku masu u svoje restorane.
Oni pravi su u rudniku, zvanom kuhinja, daleko od bliceva. Pravi, dobri kuvari su od davnina ljudi iz pozadine, uvek prisutni, ali neprimetni. I još nešto što čini iluziju da su najbolji chef-ovi muškarci.  Ima ih više u medijima, žena je mnogo manje, žene nisu tako lude kao oni. 

Šta sam time htela da kažem? Teško je, naporno, stresno,  trpeti non stop fizičku i emotivnu isceđenost zbog posla, jer sigurno belog dana ne vidiš kad jednom uđeš u taj kuhinjski rudnik, još ako imaš decu…e, to sam mislila. Žene obično imaju još obaveza. Svi ti poslovi na plećima…previše je da te nema kod kuće skoro danonoćno. Teško je. A grehote, plate im i nisu nešto, za današnje vreme.

Danas gledaoci televizije nekako više  traže, više vole i veruju muškim chef-ovima. Ne znam zašto. Možda  zato  dobijaju one, istetovirane od glave do pete nazovi kuvare (čast  izuzecima),  koji se šepure po TV-u, umesto onih pravih,  mastercooks, dama sa osobitim kulinarskim šmekom, maštom i žicom za umetnost kuvanja, s velikom dozom neophodnog food-intelektualizma,  a koji najčešće ne izlaze tek tako iz svojih kuhinja, osim ponekad kad drže predavanja po školama i fakultetima.

Ice cream man,  Tom Waits, dok čitate

Trebalo je naći u sebi snagu, raspoloženje i cajt za kupovinu novih, lepih, a udobnih cipela.

A razgovora o cipelama nikad nije dosta, jel tako? Tako je.  

Pala sam s nogu verujte mi! Dok sam ulazila u te prodavnice, šou rumove, butike, mislila sam o količini dizajnerskog ludila,  na svetskom nivou, dokle je ono došlo i kuda će nas odvesti. Mislim, nas žene, jer NAS jedino mogu tako da ugnjetavaju, muče i terorišu, prevode žedne preko vode, za silne novce, i to obućom.  Mi žene ćutimo, i kao omađijane  se propinjemo na štikle od 10-15 cm, i hodamo protiv svih zakona fizike.  Dakle, pune su police cipela,  čizama stiletto tipa sa jako visokim  štiklama,  zatim platformi, i po nekih baletanki. Ostalo liči na ortopedske  cipele koje su nekad davno u onoj državi delili preko socijalnog. Klasike i sredine -  nema.

Ove cipele s platformom već su bile u opticaju jednom kad sam bila mlada,  a kažu da su nošene još u antičko doba na prostoru Azije po javnim kupatilima, da se nosiocima istih ne pokvase noge kad završe banju. To što se nisu viđale jedno vreme na ulicama i modnim pistama,  posle mnogo lomova članaka, i to što su nestale na nekoliko sezona,  bilo je  samo pritajivanje. Danas su dizajneri opet podigli sve žene na vrtoglave visine platformi, da hodaju u njima kao da su za njih zavarene, a jedini lek za eventualno odvarivanje  može biti samo uz pomoć nekog pajsera. Današnji tipovi, poput lejdi Gage obožavaju platforme. Ona misli da je mala, niska žena, ono, metar i želja za rastom, i ne preza ni od čega ne bi li porasla koji santimetar, pa se nedavno sirota strmoglavila, dok je išla hodnicima Hitrou-a, pred očima fanova što su je pratili.

Moja cipela, kad hoću da budem elegantna. Najviša štikla, 5cm

Što se tih stvari tiče, muškarci se ne daju, oni su jednostavni i koliko ih znam,  zahtevaju samo kvalitet i udobnost. Moram vam priznati da sam ustvari u dubini duše muško, tj. imam skroz muški filing za ovu pojavu. Za eleganciju i posebne prilike su mi dovoljne one moje stare, skoro nove salonke,  štikla 5 cm,  koje obuvam s mene na uštap, i bog da me vidi.

Stiletto cipele, čizme, sandale i papuče, platforme,  dizajnirane su i rađene protiv žena, a i gravitacije, blago meni.

Pogledajte te devojke i žene od  15 -16, pa sve do zrelijih godina, u previsokim štiklama. One ustvari stalno  idu  na prstima,  i troše silnu energiju da se održe u ravnoteži. Premda im to ne polazi za rukom svaki put, he, he…   Čak i manekenkama, modelima, koje kao da su doktorirale na savladavanju gravitacije hodajući pistama sa potpuno neprirodno isturenom karlicom prema napred,  držeći ramena  još neprirodnije zabačena skroz unazad,  onako mršavim, s onim narko look-om kao da nisu sa ove planete, ne polazi svaki put za rukom da taj hod po pisti završe bez padova.

O bože, kako bih volela da sve žene znaju da sačuvaju svoje dostojanstvo.

I baletanke, bez kojih u životu ne mogu da živim, imaju neki, čudan, potpuno novi dizajn.  Dizajneri, ili mnogo šparaju na materijalu zbog ove krize, ili njihovom ludilu nema kraja, jer prave skroz dekoltovane baletanke, tako da ti se zbog malog “obraza” istih,  vidi početak prstiju, a pola stopala sa strane ti dodiruje zemlju kojom hodiš.  Btw, te raznobojne baletanke, nazovi cipele, koštaju kao čizme, ili božemioprosti, kao neki solidan polovni auto, koji danas dobrano predstavlja deo  voznog parka  Srbije.

Nisam kupila cipele za ovu sezonu.  Svi kandidati sa polica, koji su mi se donekle svideli, nisu prošli.  Zašto? Zato što su  mahom svi bili kineske proizvodnje. Bez namere da iskazujem neku diskriminaciju, neudobne su, i tačka.  Posle pet minuta tabani ti gore kao da si fakir ili ne znam, šaman, koji je malo pre gazio po užarenom ugljevlju.

Gde su nestali srpski obućari i dizajneri obuće? Ponekad se činilo da može i nama da krene na tom polju, ako se setimo pravih majstora svog zanata. Još da kažem, ni Trća nije što je bio, sve je, i svugde slično. Provereno.

crosspost  sa bloga B92, (malo sam ga skratila)

Kad je život težak, dve stvari, koje ga sigurno olakšavaju i čine podnošljivijim, su sigurno druženje i muzika. Ne mora nužno da ide tim redom, kao ni ceo komplet.  Kod mene radi i malo samoće uz muziku, takođe. Tako smo eto M. i ja, s nekoliko dobrih prijatelja sedeli do duboko u noć obasjanu velikim mesecom, koji kao da nam je zabranio spavanje, imali anplagd muziku s dve gitare i vokalima prisutnih, s tim što smo dobili  vokalno pojačanje u vidu dvoje komšija, koji ionako nisu mogli da spavaju. Plašila sam se da će kad su došli biti ono  “jel može malo tiše” ili “ako ih ne možeš pobediti, pridruži im se” (pa makar ti se i ne pevalo), ali  uopšte nije bilo tako. Rekli su da je zvučalo odlično, i da eto nisu mogli odoleti, pa ljudi banuli. Ništa lepše od tih nenajavljenih susreta, kad se ispostavi da su pravi pogodak. Pesme koje su se nadovezivale jedna na drugu, vratile su me u vreme, kad je život takođe bio težak, ali relativno jednostavniji.

Kako su pesme odmicale,  gledala sam u tu malu družinu povezanu toliko godina, i pomislila da život danas stvarno nije lak, ali da možda nije ni tako težak. Nastojala sam da misli o uglavnom lošim vestima kojima smo preplavljeni već dugo vremena, i đurđevdanskim izborima koji nas čekaju koliko sutra, ne preovladaju u mojoj glavi u ovako lepoj noći.
Nisam htela da mislim o revolucijama nasilnim ili mirnim, svejedno, neprijateljima starim, i novim, predsedniku koji to više nije, ali hoće ponovo to da bude,  o stranačkim liderima  koji nas pretežno vode nigde sa punim ustima laži o svemu i svačemu, posebno o teško upropaštenoj ekonomiji u kojoj su samo neki pohlepni i privilegovani do bezobrazluka, uspeli da uhvate kopču i s tog “broda ludaka” u Srbiji dođu na obalu, dok većina pliva, odnosno više tone, samo na tren izranjajući na površinu da udahne, ne znajući šta će biti već sledećeg trenutka…
Note pesama prale su moj  mozak od sumornih  misli, podizale me, i nisam se osećala tako umorno. Nisam htela ništa da remetim niti da dozvolim da me razne sotone izbace iz ritma, muzika je delovala kao osvežavajuća, hladna kiša posle vrućeg i sparnog dana.
Poslednje goste ispratili smo kasno u noć, ili rano u jutro, kako hoćete, do nekog sledećeg susreta.

M. i ja ostali smo sami  dogovarajući se o sutra , očekujući miran, spokojan san.  Vratili smo se u naš jednostavni život.  Dobro, ne baš jednostavan…ali, da  nije tako ni muzika ne bi bila tako lepa, i delovala tako isceliteljski.

A kad smo kod dobre muzike, hladne osvežavajuće kiše, mog povratka na makar-one. com… srdačno vas pozdravljam, i dobrodošli.

Da, tako mračno je bilo ova dva dana, gledajući  slike iz worldistan-a.

Slika 1.

Masakr u Norveškoj,  sirotoj maloj bogatašici od zemlje.

Kako je moguće da troma, kilava policija tako nereaguje?

Kako je moguće da takav kamp, sa toliko mladih ljudi, nema i  neko obezbeđenje? Od suviše “otvorenosti”, plaše se da ih ne proglase za policijsku državu?

Kako je moguće da se bolesnik  slobodno i neometano “igra” i lovi i ubija decu kao u video igrici?

Dobro, to su bila pitanja onako na prvu, neka istražuju svoje propuste.

Da im se ne ponovi nikad i nikome ovakvo nešto, zbog sve one dece, i druge, po celom svetu. Deca nikad ne zaslužuju takve gadosti i smrt. Sviđa mi se obraćanje njihovog PM Stoltenberga, da će na ovaj masakr odgovoriti sa još više demokratije i otvorenosti, bio je stvarno srca junačkoga, ali neka se stavi u glave, i srca nesrećnih roditelja.

I pitanje o teledirigovanim svetskim i inim medijima!  Da li je terorizam rezervisan samo za Muslimane?!

Zaboravili ste, ili ni ne znate za  “bele” teroriste poput ETA,  Brigate Rosse, Bader-Majnhof, OVK…marksističko-lenjinističke provenijencije?!

Za ovog nesrećnika i krstaša  Andres Breivik-a, kažu između ostalog da je bio inspirisan ratom na Balkanu,  evropskom izolacijom Srbije,  srpskom borbom na Balkanu protiv Džihada, da se između ostalog zalagao za proterivanje svih Muslimana sa evropskog tla, zatim za Veliku Grčku, Veliku Jermeniju i (sic!) Veliku Srbiju.

Ugasili smo ga sa ovakvom reklamom, jadni mi…

Sad će opet  jedno vreme da ispiraju usta sa srbogenocidnimčetništvom, posebno junačine iz komšiluka, boleeeest…ufff…

Jedna moja blogokoleginica je rekla – Još da kaže da je fan Noleta Đokovića….

Slika 2.

Neću se vraćati na koncert u BG, Amy,  toliko je toga o tome pisano. Znala sam nekako još tada da se opraštaš od worldistana, u kome te idioti koji su na tebi zarađivali ( a tek sada će hijene nezajažljive!) čereče i razvlače, a ne razumeju tvoju bolest, i ne brinu o tebi – od menadžera i velike muzičke industrije, pa do prijatelja, roditelja, muža. Bila si osobena, pomalo heavy, ali nije dobro što si otišla tako rano. Mnogo si još mogla da daš. Tvoja Motown boja glasa bila je nešto izuzetno, taman si razmahnula krilima, ali… Ljudska pohlepa je gadna stvar,  ti tako krhka i žeeeeljna ljubavi… tužno.

Ne mogu da pričam više o tebi. Ni da te slušam još neko vreme.

Nadam se da će ti biti bolje tamo sa legendama, to je bolje mesto od worldistana, trust me, you heartbreaker…

re nekoliko meseci u inbox-u me je dočekalo jedno čudno i nesvakidašnje pismo. Javila mi se novinarka sa jedne televizije u NS, koja je želela da jednu rubriku svoje emisije posveti baš meni. Htela je da dogovorimo mali intervju na temu blogovanja, interneta, itd.  Na moje pitanje, što baš ja, rekla je da sam došla na red po preporuci kolega blogera, i da joj je namera da što više približi novosadsku blogosferu svojim gledaocima. Dogovorili smo se da tv ekipa dođe kod mene i da obavimo to snimanje.

Posle sam razmišljala šta će meni sve to, ali su mi u ušima odzvanjale reči mog drugara, M.-ovog bivšeg zeta, inače druga člana jedne naše velike stranke, koji se dugo nije skidao sa  TV ekrana.

Na moje pitanje,

- Đomla,   što se pobogu slikaš po televizijama i kad treba, i kad ne treba? … Mlađa mi je rekao:

-Kad te nema na televiziji, to ti je kao da ne postojiš.

Ahhhaa…tako, dakle.

Taj intervju je, btw, uspeo, skoro svi moji prijatelji i poznanici su bili oduševljeni, i nije bilo onih koje sam sretala u gradu, na pijaci, po kafićima, koji nisu imali neke reakcije, pa makar  one bile i maliciozne – nisi smela da dozvoliš da ti snimaju levi profil, mogla si da picneš gajbu i radni sto za tu priliku, kako to u trenerci,  itd.

Tako sam ja na trenutak osetila slasti slave, i počela da razumevam razne narcisoidne tipove po televizijama. Pa, ljudi moji to kad se naklati, ne zna šta je dosta! Pa svo to divljenje, pametovanje, laskanje, aplauzi…

Meni sada eto više nije dovoljan intervju koji s mojom malenkošću pravi jedna mlada novinarka sa gradske TV u Novome Sadu  glede vaskolikog srpskog gledališta, (toliko  opija ta haze of glory, ljudi pomagajte), već sam odlučila da organizujem konferenciju za štampu gde će biti svi mogući novinari, i koju će naravno prenositi  sve vodeće TV kod kuće, a i šire.

U početku sam imala malu tremu, veliki je to zalogaj,  pres konferencija. Ali, uskoro sam se smirila i setila se da većina ljudi koji organizuju takve  događaje, ustvari nemaju šta da kažu, ili  nemaju pojma o čemu pričaju.  I uglavnom pričaju o onome o čemu svi sve znaju! Ali jako je bitno  biti javno viđen!  Ako ne talasaš, kao da te nema, kaže Đomla.  Pa mislim… ako je nemati šta da kažeš,  kvalifikacija za držanje pres konferencije, ko je kvalifikovaniji od mene?!

U transkriptu koji sam dobila, tekst u italiku govori neki novinar.

Dok Makarone ne uđe u ovu sobu, da kažemo koju o njoj. U blogosferi se pojavila u prilično zrelim godinama, a pod tim smešnim nick-om, krije polovično svoj identitet. Kažem na pola, jer je u avataru već svima prikazala svoj izgled. Nije ni slutila da će njeni čitaoci taj dugački nick name odmah da skrate na “maki”.  Ali, evo je, stiže….

-Dobro veče svima, hvala što ste došli u ovolikom broju! (Makarone,  vidno omršavila u odnosu na gabarite iz poslednjeg obraćanja javnosti. Za razliku od kućne varijante  u donjem delu trenerke iz vremena intervjua, sada kao đavo nosi Pradu. Pa, kad može Beni XV…)

-Nameravala sam da ovu pres konferenciju održim i ranije, ali sam čekala da enterijer bude gotov,  da bude odštampan  sav reklamni materijal, kao i moja nova knjiga, “Opijenost jedne plavuše”. Kao što vidite već je prevedena na francuski. Nemojte se ustručavati da postavljate sva pitanja na koja mislite da znam odgovor.

-Ok, prvo pitanje…I da, slobodno se poslužite, sve je domaće!

Na internetu čovek stvarno može da naiđe na svakakve sadržaje. Čitajući nedavno Huffington Post zamalo se nisam onesvestila kad sam pročitala vest o “digital drugs”, kao najnovijoj i najvećoj pretećoj pošasti. Dakle, neka televizija u Oklahomi je u svojoj  udarnoj emisiji vesti, u jednom njenom delu upozorila kako se mladi ljudi drogiraju  digitalno, preko interneta! Ova pojava zove se – iDosing. Sastoji se u tome da iDozeri leže nepomično sa slušalicama na ušima, i slušaju muziku, tj. binauralne zvuke sa klipova na YouTube, u trajanju od 10 minuta. Tehnologija je dizajnirana tako da binaural beats menja stanje svesti. Njihovo ponašanje posle toga slično je ponašanju osobe pod uticajem LSD, ekstazija, marihuane i dr.

Stručnjaci su dokazali da binauralni zvuci ne menjaju hemiju mozga, ali nastavnički kadar i vlasti u Oklahomi su upozorili roditelje na ovu pojavu smatrajući da su ” vrata na koja se ulazi u svet opipljivih,  pravih droga”.

Klip za iDozing sa YouTuba koji je u centru pažnje zove se “Gate of Hades” ja sam preslušala, i ja nisam “osetila” ništa, jedino su me uši malo bolele.

Ljudi sa  Wired.com su izvestili da su videli još neke napredne načine za ispitivanje iDosing-a…

“Those who want to get addicted to the “drugs” can purchase tracks that will purportedly bring about the same effects of marijuana, cocaine, opium and peyote. While street drugs rarely come with instruction manuals, potential digital drug users are advised to buy a 40-page guide so that they learn how to properly get high on MP3s.”

Neko bi u ovim kriznim vremenima malo keša bez muke?

A možda je neko dobio keš od medijskih mogula koji zavide i plaše se interneta?

Jadni klinci za sada slušaju Gate of hades, ali su već upozoreni na razne opasnosti koje vrebaju u svakoj boljoj fonoteci gde možete naići na Pink Floyd, Brian Eno-a, Kansas i dr. a  Steve Reich-a,  Philip Glass-a i druge minimaliste i alternativce, da ne pominjem. Pitam se samo kad će neki pametnjaković da se doseti da ćemo se “izdrogirati” na pasja kola  određenim knjigama, filmovima…

(Ovo crossposting-ujem ono što sam već pisala na blogu B92, he, he, he…ne postizavam više kao pre )

Jednog dana pre skoro sedam godina, pošta nas je obavestila da je kraj u kome živim došao na red za promenu telefonskih brojeva i prelazak na novu modernu telefonsku centralu. Promenom  broja telefona, došlo je iznenada do novih momenata, tj. do učestalije zvonjave telefona. Pozivi se dešavaju i sada, i dalje učestano. Ponekad zatičemo poruke na sekretarici, a ponekad se javim u živo,  i sita ispričam s nepoznatim ljudima, ne znajući ni sama u šta se upuštam.

Moj muž nije doktor veterine, i ne bavi se istraživačkim radom. Samo nam je pošta učinila medveđu uslugu,  doduše nenamerno, dodelivši nam telefonski broj koji se za samo jednu cifru razlikuje od broja nekog odeljenja Istraživačkog instituta za veterinarstvo Novi Sad. Najobičnija slučajnost da dobijemo slične brojeve, i prilika da sam ja uvek najbliže telefonu, stavlja me u poziciju da najčešće  odgovaram na mnogo ovakvih poziva.

Obično su to muški glasovi. Da konfuzija bude još veća i smešnija, moj muž ima isto ime i prezime kao jedan doktor veterine koji radi u Institutu. Ali, kojeg mi slučajno poznajemo. To je muž moje drugarice s kojom sam radila.Tako, ponekad…

“M. jes’ ti?”

“Jesam”.

“Brzo dođi, pilići mi skapavaju.” Klik…tras…Tu..tuuu…tu…tuu.

Ili…

“Molim vas doktora B. “, kaže glas.

“Moj muž nije ovde, i nije  doktor. Ko vam zapravo treba?” , pitam ja, prepoznajući po akcentu, dijalektu, ne znam ni sama više, da je to neko sa sela, pa ‘ajd da mu se nađem.

“Ma, dajte mi doktora, Laza iz Mošorina je ovde, dogovorili smo se za danas za vakcine, nemam ja kade da čekam, moram da idem na njivu”, viče nervozno glas, ne slušajući šta mu ja govorim.

Uzela sam za primer razgovor sa starijim čovekom, očigledno sa sela, a i uglavnom su oni moji sagovornici.

Najčešće pokušavam da objasnim da su pogrešili u tom i tom broju prilikom biranja, da ovo nije Institut. “Ko? Ja? Pa jel to ovaj broj?”

“Eto vidite, pogrešili ste, ovo je….”

Ponovim im još  jednom broj Instituta, pozdravimo se, i sve lepo. Nikad nisam neljubazna s njima. Moji roditelji vaspitali su me mnogo bolje od toga.

M. me često pita kako imam živaca da se preganjam s ljudima telefonom.

Ponekad zovu za novu recepturu prehrane za prasiće, piliće, telad, zbog štrojenja… pitaj boga šta sve ne pričaju.

Uglavnom, teško se razumemo, slabo slušamo, svako zaokupljen svojom mukom. Jednom je jedan bio toliko besan što su se prasići porazboljevali, pa je počeo da viče, da…” nikad ga nema, zašto primamo platu, da nas gori od nas drže tu na tim mestima,” i tako…svašta. Pošto moje reči, da nije dobio nikakav Institut, da nema nikakvog doktora B. nisu nikako mogle da dopru do njega, odlučila sam se za finalni sumanuti potez. Kad je zastao da uzme daha, a i da spasimo prasiće naravno, uletela sam s predlogom: “Dajte mi vaše ime, javiće vam se doktor za par minuta.”

Nazvala sam moju drugaricu, tražila broj mobilnog telefona njenog  muža, pravog dr.B., i rekla mu da se javi pod hitno tom i tom čoveku u Žabalj. Kad me je doktor posle nazvao, smejali smo se kao ludi, a mene je prozvao najboljom sekretaricom koju je do sada imao.

Razmišljali smo o tome da promenimo broj, ali eto nismo do danas. I nećemo. Ko zna kome bi pošta dala naš broj? I ko bi divanio s Lazom, Mitom, Žikom iz Šajkaša, Loka,  Rumenke, Mošorina…? I ko zna šta bi bilo s prasićima?

I malo nepotrebnog i uzaludnog socijalnog osvrta – Tune Little piggies, by The Beatles koju možete tumačiti kako vam drago, od  moje bezazlene asocijacije zbog naslova pesme,  zatim Animal farm, od Dž. Orvela, do Č. Mensona i onog masakra, pripadnika džet seta, radničke klase, prebogatih i pohlepnih ljudi, članova Scull&Bones,  itd.

Mnogi periodi na našem razvojnom civilizacijskom putu bili su prepuni značajnih događaja, otkrića i prosvetljenja. Danas živimo New Age period i pitam se da li bismo ga mogli nazvati  dobom lakovernosti, pa i šarlatanstva? Da, krivi smo. Često smo naivni i lakoverni, odnosno lako nas obmanjuju. Kako objasniti brzinu kojom gutamo razne poluistine, pogrešne premise i druge tlapnje, o raznim parolama da i ne govorim, kojima nas zasipaju razni reklameri, marketari, kvazi naučnici, pa i političari, sve u borbi za našu naklonost? Ako je za utehu, poznata je ta slabost lakovernosti i od ranije. Još je Phineas Taylor Barnum (1810-1891) američki šoumen, zabavljač, vlasnik cirkusa i muzeja frikova, biznismen, bio poznat kao prvi “showbiz millionaire” , promovišući na svojim predstavama proslavljene hoax-ove. Ništa manje nije poznat ni po svojoj izreci “There’s a sucker born every minute”.

Eh, pa da bi se izlečili od lakovernosti, kao u svakoj bolesti moramo se suočiti i konstatovati da ona postoji. To, dakle nije  u pitanju.  Ne sumnjam da je svako od nas ponekad bio lakoveran, ali je u pitanju   stepen ogrezlosti u ovoj slabosti. Koliko smo ogrezli u volji i nameri da verujemo u ono što želimo da čujemo, umesto da se suočavamo sa istinom.

Pročitala sam neki dan jedan prilično stari,  ali  smešan članak na Rec. humor funny sajtu i želim da ga podelim sa vama. Ja sam mislila da smo mi jedan od najlakovernijih naroda, ali posle ovoga vidim da je to sa Amerima mrtva trka. Članak govori o ljudskoj lakovernosti i koliko  neki ” naučni” alarmisti umeju da uslovljavaju naše ponašanje i proizvedu strah od svega u našem okruženju.

Mladić sa Eagle Rock Junior High škole napravio je  eksperiment na Greater Idaho Falls Science Fair. On je tražio potpise i podršku o zabrani “dihydrogene monoxid-a” (H2O, najobičnija voda) , kao veoma štetnoj hemikaliji, i to zato što,

- može izazvati prekomerno znojenje i povraćanje

- glavni je sastojak kiselih kiša

- u gasovitom stanju može izazvati teške opekotine

- ako se inhalira, može izazvati smrt

- izaziva eroziju

- smanjuje efektivnost automobilskih kočnica

- pronađen je u tumorima kod pacijenata obolelih od raka…

—————————————————————————————————————————————————

U peticiju za zabranu “hemikalije” bilo je uključeno 50 ljudi.

- 43 je bilo za zabranu

- 6 je bilo neodlučno

- 1 je samo prepoznao da se radi o vodi

Naravno, momak je na ovom sajmu osvojio prvu nagradu.

Nedavno je na autoputu kod Tucson-a, Arizona osvanuo neobičan elektronski saobraćajni znak,  “Caaution Zombies ahead!” Znak je osvanuo na autoputu blizu mesta Marana, severozapadno od Tucson-a, i obaveštava vozače o zombi vršljanju po kraju. To nije prvi put u USA. Već se na ovu temu našalio neko u Austin-u, Texas. Ovog puta, neko ko je malo hakovao ovaj znak u Arizoni, ne poznaje baš pravopis engleskog jezika.

Bahhh…to je ta elektronska generacija, malo se čita, malo se zna gramatika he, he…!

Sva sreća da je policija brzo rešila ovaj slučaj i odmah izašla sa ozbiljnim saopštenjem za javnost – Nismo imali nikakve pritužbe, niti bilo kakve probleme! Nisu primećeni zombiji u kraju!

Ovi znaci često ostaju otključani, i imaju difolt pasvorde, tako da na njihovom displeju može da se pročita štagod neko od šaljivdžija napiše. (Reuters)

Da su ovi znaci uobičajeni kod nas,  baš me zanima  koliko bi naši drumski hakeri bili duhoviti, i na koju temu?!

Upozorenje, zombiji u kraju!

Juče me je Duda pomenula kod nje  u postu o nagradama i njeno pominjanje mog bloga kao njenog omiljenog mesta obilaska,  me je vrlo obradovalo.

Eh, i te nagradice imaju onaj obavezan deo, koji zahteva odgovore na neka pitanja, da bi se pomenuti bloger malo bolje upoznao. Evo mojih odgovora!

1. Zašto si stvorila blog?

- Za moje skoro trogodišnje blogovanje zaslužan je moj sin. Kad sam se otisnula u vode interneta, jednog dana je došao i jednostavno rekao:”Mama, evo ti blog, piši!” Do tada sam samo čitala tuđe blogove, ali nisam imala još jasno izraženu želju da i ja ponešto napišem. Onda sam krenula da pišem o svakodnevnom životu, raznim situacijama iz njega, filmu, muzici, internetu, knjigama, iz mog ugla, onako kao svaki “dnevnik”, običnim jezikom, ne pretendujući pritom da izigravam pisca ili novinara. Sve je postalo veoma zarazno, danas pišem na tri bloga. Dva su na mom domenu, i jedan na jednoj velikoj blog platformi. Za sada postižem, jer me “blogogroznica” još drži.

2. Koju vrstu blogova čitaš?

- Obavezno pratim blogove iz mog blogrolla, neke food blogove, neke usko stručne blogove iz raznih oblasti, a obično noću  otisnem se na neka mesta iz mojih bookmarks-a. Sada bi ovde bilo fino da može i jedan “print screen”, da se vide ta moja omiljena mesta. Da se pregleda Edge, Huffington post, How stuff works, i drugi sajtovi tog tipa, treba vremena i mira, zato ih čitam obično noću.

3. Imaš li omiljenu marku dekorativne kozmetike?

- Imam, Revitalift program od L’oreala.

4. A odeće?

- Ne, nije ni bitna marka odeće, najmanje da bude poznat brend. Meni je bitno da je “komad” otkačen i da se uklopi u neki moj stil. Ne pratim slepo modu, i ne nosim ono što nosi svaka druga žena na ulici. Volim komotnu i udobnu odeću u kojoj se pre svega dobro osećam.

5. Koji proizvod dekorativne kozmetike ti je najbitniji?

- Ruž i lak za nokte. I malo “zdravlja” na obrazima. Retko šminkam oči. A ako ih našminkam, to je samo maskara.

6. Koju boju najviše voliš?

- Ima nekoliko – bež,  boju šljive…  a moje omiljene siva, bela, crna po nekima ne spadaju u boje he, he…Volim kombinacije ovih boja.

7. Tvoj parfem?

- Allure (Chanel), Wrappings (Clinique), njima se vraćam godinama, posle nekih aktuelnih “izleta”, kad ne mogu da  odolim.

8. Koji film najviše voliš?

- Ahh…to je teško, kao ono sa decom. Volim sve Hičkokove filmove. Izdvajam ipak filmove iz francuskog  novog talasa i filmove Džima Džarmuša. U poslednje vreme uživam kad god mogu u starom, zlatnom holivudskom dobu, posebno u filmovima sa Odri Hepbern i Bet Dejvis.

9. Koje države želiš da posetiš i zašto?

- Francusku ovde u Evropi, jer tamo još nisam bila, i Polineziju zbog egzotike.