Makarone blog

Ćao svima,  otvorila sam ovaj blog na wordpressu u želji da dođem do svog parčeta virtuelnog prostora i podelim sa svima razne svakodnevne događaje, ne moraju pretežno biti problemi i kuknjava, jer bismo onda potvrdili onu definiciju, po meni zajedljivu, da su blogeri ljudi koji uglavnom imaju višak vremena, nisu bog zna kako pismeni,čantraju protiv svega i svačega, wannabe writers&journalists, i bla,bla…naći će se tu sigurno i korisnih informacija, i u postovima i komentarima koji su poželjni, pogotovo ako su iskustveni.

Dakle, prva tema – napraviti novu zdravstvenu knjižicu u Srbiji, naoružavanje strpljenjem i pokret. Dođem u socijalno, PIOR, i na jednom šalteru dobijem papir sa deset zadataka koje moram napraviti.

Uhvatila me panika kad sam videla zadatke, u startu jer vidim da se radi o papirima koje izdaju različite institucije. Krenem da otkačinjem šta imam , šta nemam, i pravim plan, kako i kuda da idem da mi sve bude nekako usput, jer vidim da je to opasno šetanje po gradu. Prvo, skontam da treba dva obrasca koja se….paj’sad ovo, kupuju samo i isključivo na pošti.

Niko se nije setio da to prodaje na jednom od šaltera u socijalnom, pa makar to bilo i koji dinar skuplje. Treba i poresko uverenje o plaćenim doprinosima i porezu, koje se btw, čeka nekoliko dana, kao da priznanica o plaćenom porezu i doprinosima nije dovoljna. Treba mi još i depo karton kod banke, i jedno pe-šesnaest fotokopija koječega, sa originalima na uvid, ako iste nisu overene. Treba još radna knjižica, koja ako nije otvorena, a obično nije kad je prvi posao u pitanju, pa je to dodatni posao u gradskoj kući. Za otvaranje r.knj. opet treba kupiti formulare, koji se prodaju na “particular place”, ne daj bože da se mogu kupiti na šalteru u gradskoj kući.

Krenem obezglavljena da “obavim zadatke”, ali u panici da ću na nekom od šaltera naći cedulju tipa “sa strankama radimo od 9-11h”, što će me podsetiti na ono socrealističko…”nezaposlenima ulaz zabranjen”…i naterati me da ih sve u sebi išamaram, onako svojski, jer ništa ne menjaju.

Bojim se da nema šanse, da se taj posao obavi za recimo jedan dan, ajd’  idem prvo da pokupim to poresko uverenje koje je valjda gotovo, pa redom. Čekam u redu u socijalnom i strepim da li sve imam od “must have”. Naravno da nemam, u radnoj knj. rubrika – diploma tog tipa nesto, ali moj sin je apsolvent, dokumenta su mu na faksu. Nema veze upišite, makar diplomu osnovne škole, što znači, vraćaj se u gradsku kuću , nosi na uvid, diplome, uzimaj na revers dokumenta, da bi ova u gradskoj kući to sve lepo overila, pa da ja ponovo stojim u redu, koji sam izgubila u socijalnom, kod one, što misli da je jako važna i bukvalno nas zlostavlja.

Kažem sinu, ne razboljevaj se!!! Nema šanse da ovo bude gotovo! Kakva je ovo država, pitam se, pa ovo mora da smišlja neki tip koji ima podstanare u glavi, da ovako zlostavlja ljude. Evo, ja se umorila dok sam ovo pisala, nanovo!

Koji god sistem i oblik društvenog uređenja je na delu, znajte da su “crni rukavi” večita kategorija, o tome su pisali i Gogolj, i Kafka i mnogi dr. Kažem sinu naoružaj se nervima, sa ovima ćeš se boriti ceo život. Što pre shvatiš, biće ti lakše, badava im umrežavanje, sistemi, programi, net…u njihovim ušminkanim kancelarijama, samo nema duvanskog dima (poštujem), ali još uvek lupaju mureve na prepunim stolovima, govore preko zalogaja bureka iz fijoke, masni do lakata…o tempora, o mores…žurim da završim, kasno je zagoreće mi džem od pomorandži.

P.S. neznam kako će ovo izgledati napisano na blogu, ništa se ne razumem u ovu tehniku, kucanje moram da navežbam i sve što ide uz njega.