Makarone blog

Danas ću pisati o ljudima koje nisam odavno videla, i ljudima koje nisam nikad videla, a to ste vi moji fellow blogeri.

Neki dan sam od prijateljice dobila e-mail adrese nekih , meni dragih ljudi iz mladosti , iz gimnazije sa kojima nisam bila u kontaktu. Evo prilike! Odmah sam napisala svakom od njih par redaka , i sada čekam da vidim hoće li se neko od njih javiti. Nadam se da hoće. Imali smo lepih trenutaka u životu.

A sada o našem mogućem susretu u “Reci”! Nisam ja baš tako pričljiva kao što izgledam ovde na internetu. Prilično sam ja ćutljiva i mirna. I mislim da bolje “slušam” nego što pričam u kontaktu u četiri oka. Obično slušam šta ljudi pričaju i onda kažem na kraju nešto, kao odgovor , ako je uopšte potrebno…Ponekad ne mogu da se setim u tom trenutku nečeg dovitljivog i pametnog. Posebno važnog… To ne znači da mi u glavi nije sevnulo milion misli, koje nisu u direktnoj vezi sa onim što se trenutno događa , pa ću vam delovati rasejano ili da nisam “prisutna”. Možda ću pričati o vremenu… da, dani su duži…a noći u NS divno mirišu na jasmin…u maju…

Možda vam liči da pomalo “filozofiram”, ali mislim da bolje izražavam svoje osećaje online, ili u nekoj vrsti pisma, nego u prisnom kontaktu. Ja sam ipak onaj dobro poznati “dugoprugaš”, koji se otvara nakon mnogo, mnogo vremena provedenog zajedno. Anyway, nemojte doneti pogrešan sud o meni…ni vi što vas odavno nisam videla, ni vi što vas nikad nisam videla…

Ja sam ista ona “makarone” iz postova i komentara, samo malo ćutljiva, mirna i….možda čak…iznenadićete se…stidljiva. Slušam VH1, Shola Ama , peva “You might need somebody”… da fino je uvek imati nekog… i puštam još jednu sredu da ode u četvrtak…koji polako ulazi u moju sobu kroz širom otvorene prozore.

Znate ono kad ceo dan pevušite u sebi neku pesmu, a ne znate razlog, zašto je to tako.

Biće da je to bila moja podsvesna reakcija na neke lepe novosti koje sam čula juče, ali o kojima ću jednom drugom prilikom. Jednostavno vam se neki osećaji i događaji slože.Reminiscencija, trenutni flashback. Happiness is a warm gun!!!

Ova pesma me uvek podseti na to zašto volim Bitlse i dan danas. Jer je Lenon genije. Samo on je mogao napisati ovakvu pesmu, bez referenci na njegovu drug abused fazu . Metafore iz pesme neka tumači kako ko hoće, slušajte predivnu pesmu , recimo”protiv rata u Vijetnamu”, o sexu, lovcima na životinje i ljude, drogi… Pesmu koja je po meni toliko ispred vremena kad je nastala, i važi i danas… kao i čovek koji peva u refrenu bang, bang shoot, shoot… i završi na taj način u Njujorku.

Slušajte i budite srećni, bar ovog vikenda…

Po meni jedna od najboljih i najlepših pesama Bitlsa, možda nepravedno zapostavljena, kao većina dobrih stvari uostalom , ali…evo ja sam danas srećna i ne mogu da zamislim današnji dan bez nje. Stavila sam plejer na repeat, i topim se….

Još vam nisam pisala o mojim željama. O svakodnevnim sitnicama i neću, ali postoji nekoliko stvari, koje mi se godinama motaju po glavi, jer mogu da se ostvare i vrlo su realne. Od mene i niste mogli da očekujete drugo, premda ponekad hodam po zemlji sa glavom u oblacima. Evo šta bih želela:

1. Da naučim da ne brinem o sitnicama- jer je bez veze i ništa ne menja
2. Da se moja borba sa cigaretama uspešno završi u moju korist- jer je zdravo
3. Da otputujem konačno na Samou, Pasifik oušn, – da vidim konačno gde sam zvala M. 1994 god. i terala ga da sve prodamo i odselimo se
4. Da napravim porodično stablo – za potrebe juniora u porodici
5. Da probam već jednom jagnjetinu – da me ne gledaju svi belo kad kažem da je ne jedem
6. Da ne mislim tako ozbiljno o svemu i da sam ja manje ozbiljna – jer opterećuje
7. Da nabavim konačno sto antologijskih filmova (po mom mišljenju) i da ih u svakom trenutku imam pored sebe – moja glava u oblacima, ponekad, i filmična mašta
8. Da počnem da učim sanskrt – jer je teško …

Dugo sam znala recept za ”Pavlovu” od Najdžele Loson, ali sam se isto tako dugo kanila da ga primenim u mojoj kuhinji zbog pusle i posla oko nje. Danas sam bila raspoložena, jer ima jagoda , koje fantastično pašu, i napravih ovu divnu poslasticu ,i crunchy, i fluffy istovremeno. To je kolač od davnina, vrlo omiljen na dvoru Romanovih , a nazvan po ruskoj primabalerini Ani Pavlovoj. Priča se , da kad je na dvoru Romanovih pravljen menu, pored ostalih, Pavlova je obavezno morala biti medju dezertima.

Kod Pavlove je ustvari najveći štos napraviti tu veliku puslu, koja služi kao podloga. Bitno je ispeći je (osušiti) tako da ima tanku koricu, a unutra da bude mekana kao mančmelou. I ceo posao je to! Evo recepta, izvrsna je:

4 belanca ulupati u čvrsti sneg. Dodavati malo po malo 250g prah šećera i kad se dobro ulupa sneg 1 i po kašiku gustina. Dodati 1 kasiku soka od limuna i vanilin šećer, a moze i pola male kašike sirćeta(belog) . Plastičnom špatulom pažljivo promešati i staviti ovu veliku puslu na pleh sa papirom za pečenje. Ubaciti u rernu zagrejanu na 140 stepeni oko 1 sat i 15 min. da se suši-peče.

Kad se pusla dobro ohladi premazati je sa dobro ulupanom slatkom pavlakom( da ne pusti vlagu), i složiti voće po njoj- jagode, maline, kupine, kivi….može i mešano, ja sam pravila samo sa jagodama. Najdžela je pravila sa passion fruit, valjda Englezi tako vole, ali mi kod nas nemamo passion fruit, sem u nekom mixu od voćne salate u konzervi.

Poslastica je baš carska! R3kPxWUbU50&feature=related Ana Pavlova kao Dying swan

Ne pas che pencher! Secate li se ovog upozorenja u vozovima Jugoslovenske drzavne zeleznice u proslim vremenima bivse drzave? Ili, – u slucaju nezgode povuci ovu kocnicu! Ili, ne upotrebljavaj toalet dok je voz u stanici ! I to sve na srpskom, francuskom ili nemackom jeziku. Dok smo kao deca putovali sa roditeljima vozom na odmore, secam se ovih natpisa i upozorenja po svim kupeima i hodnicima voza, i kako sam pazila da ih se pridrzavam.

Neki dan sam kupila novo sredstvo za ciscenje kuce, i posto je kod mene danas bio dan za ciscenje rerne, pre pocetka pranja pazljivo sam citala upozorenja – cuvati daleko od domasaja…ruke posle upotrebe oprati dobro toplom vodom…cuvaj oci…cuvaj daleko od plamena i blah, blah, blah… Opsednuta citanjem upozorenja , citam na svim namirnicama, smrznutim ili ne – dehidrirano ovo,dehidrirano ono, karbohidrati, natrijum sulfati, lipidi, kalorije, aditivi, vazni E faktori itd. Upozorenja su tu, vas je izbor da li cete to kupiti i jesti, te manje vise nezdrave stvari, napravljene da dugo stoje “sveze”, zato sto navodno nemate vremena da skuvate jednostavan , pristojan obrok, ili vam je jednostavno, bavljenje kuvanjem isuvise trivijalna i totalno out kategorija.

U svakom slucaju nase telo ce platiti tu cenu, i kad tad se pobuniti na razlicite nacine. Kad nekad preteram u jelu i picu, cesto osecam krivicu od onoga sta sam uradila svom telu, pa mu se odmah sutradan prosto izvinjavam , zbog dva nepotrebna kolaca posle obilne vecere i par casa vina , vise nego sto bi stvarno prijalo. Odmah uvodim totalno vocni dan sa puno vode i lagane supe od povrca , da se otarasim tog osecaja krivice od “arcenja”onog sto je bogom dano dobro i zdravo.

To je bilo sto se tice fizikusa. A sad razmisljam, kako bi bilo dobro da i na nama ljudima stoje neka upozorenja tipa – lako kvarljivo, cuvati na “hladnom”, fragile, i tako redom. Evo na primer na meni bi moglo da pise upozorenje tipa – uvek u frci i nedostatku vremena, prilicno lezerna , ponekad neorganizovana, kuva odlicno, pogotovo kad ima dobre abonente, voli da putuje i trosi novac na putovanja, voli da upoznaje nove ljude i uopste svet nepoznatog, voli da polemise o svemu, lako se posvadja, jos lakse pomiri, nije zlopamtilo, party maker na zabavama, prima sale na svoj racun tipa – …hoce li jos neko da me sutne dok sam na podu…, ali cuvajte se kad ustanem…lako se sprijatelji s vasim roditeljima , koji je posle obozavaju, dok vi dobijate ospice od tih razgovora, voli da se igra i takmici, i u lice ce vam reci da imate los ukus za filmove , knjige…ako je to po njoj tako…

Jos nije gotovo! Pazljivo procitajte i ono sto pise sitnim slovima, kao na svakom upozorenju, da se Vlasi ne dosete, da saznate da li cete uopste moci da me “svarite” .

I poslednje , ali ne manje vazno, pitam se kako bi bilo sa mnom, da sam na nekim ljudima znala da “citam” upozorenja, koja su nosili, a koja ja nisam citala, ili sam se mozda dugo pravila da ih ne vidim. U temeljnom kontaktu nesto vas upozorava – sebican/a, uobrazen/a, nedrustven/a, nedostatak duhovnosti i duhovitosti, moralna skala niska, vara muza/zenu, hvali se da ne laze, a laze… ne ponekad, nego stalno, pokazuje nedostatak lojalnosti u odsudnim trenucima, ne voli i ne gleda zivot sa bright side, pun/a negativne energije i kuknjave, duhovni vampir….i na kraju vam slama srce… anyway !

Sta kazete? Ma, upozorenja su tu samo ih treba citati, i mnogi od nas bi prosli manje osteceni i manje povredjeni kroz zivot . Zato , putuj Selma…al’ molim te ne naginji se…

Samo da vidim kako i da li uzivate u ovoj tisini ? Da nije prestalo nacisto bih odlepila. Danas je sinu moje braticine, Relji , drugi rodjendan…Al’ ce da bude zurka!!! Ja kao baba- tetka moram da se skockam u neki lezerni outfit da mogu da puzim, skacem, igram , pevam, kotrljam se niz dve tri stepenice, uglavnom da se spremim na odvijanje radnje oko rodjendanskog slavlja – na podu! I da duuuuuvamo u svecice!!..pa jedemo TROTE! Relja se rodio na Dan pobede, i naravno da pobedjuje iz godine u godinu . To je moj izbor, biti sa Reljom, za njegov rodjendan, ovi ce se vec nekako snaci!!! Saljem vam ovu smesnu sliku, uzivajte u vikendu !

Jutros me probudio alarm u mojoj glavi , navijan dugogodisnje. Da ozbiljno, M. i ja smo morali rano da ustanemo zbog njegovog zakazanog odlaska kod automehanicara. Zamolio me da navijem sat za sest i vodim racuna o tome da nas uredno razbudi, jer je M. , a.k.a. najveci mrzitelj ranog ustajanja koji ne zeli da veruje ni sebi , ni satu, jer je u stanju da “ladno” drmne dugmence na satu i nastavi dalje da spava.On uvek kaze da je to vrlo”nehumano”, buditi se rano, jer stvarno tumara po kuci i nije svestan nicega prvih pola sata , najvise liceci na zombija. Medjutim taj alarm sat nije zvonio, mora da je baterija u pitanju…ali ja vestica, progledala na vreme, milioniti put , dokazana ranoranilica, i probudila M. da ne propusti termin za auto. Pitam se , dokle cu imati taj sat”navijen”u glavi, i kad cu se vec jednom resetovati.

Posto sam ostala sama, uzivala sam u mojoj kafi sa french creamer-om, pregledala jutarnji mail i odlucila da prepodne posvetim sebi, jer za divno cudo nisam imala nikakvih obaveza.

Otisla sam da poplacam neke racune i u moju omiljenu setnju. Pravac “Verdi”, moja parfimerija. Tu znam da ostanem kod D. dugo, kao u knjizari. Pogledala sam novitete, ali sebi kupila svoj omiljeni “Allure” sensuelle.

Razgledala izloge. Sve vristi, zuto, pink, onamodernazelena, ljubicasto, narandzasto… Svratila u jedan butik da kupim slatku belu , kao pena bluzicu sa puf rukavcicima. Docekana od prodavacice, koju sam jedva mogla da cujem od preglasne muzike. Eh sad, da je opisem, kako je bila obucena…

Na sebi je imala crne tights, svetlo braon(moze se reci drap) kaubojske cizme- oklembesene sare ,izbusene , imitirajuci cipku, beli mini sorc. Stomak siromasno pokriven topicem onemodernezelene boje i preko njega, beli prsluk sa zecjim krznom oko kapuljace. Nafrakana kao za vece, kosa duga ravna bela, i na vrh glave nesto zuto( za tu boju ja kazem dzuto) kao beretka sa siltom. Nokti dugacki, namazani belim kao krec lakom, sa srebrnim aplikacijama u vidu zvezdica, i koznacegasvejos…Zvaka obavezna, i govor preko zvakanja….Kad sam trazila belu bluzu s puf rukavcicima da mi pokaze, pogledala me s visine od 1,75 cm, a ja sam se osecala kao de mode freak . Ima li takvo stogod jos negde!!! Bluzu sam kupila i pobegla.

U povratku sam svratila u moju omiljenu drogeriju i cunjala po rafovima sa zubnim pastama medju kojima sam pronasla jednu sa mirisom cimeta, ili karanfilica,… ne bice da je ipak cimet… cinnamon …jako je lepa! I Nivein sampon i conditioner, sa sjajem. Odustala od L’Oreala, posle skoro godinu dana.
Kad sam stigla kuci sin mi je javio da sutra putuje u Zagreb, poslom. Moj rodni grad! Inostranstvo! Radosna i zabrinuta kao i uvek…ali glumila da se radujem…! M. se javio da stize uskoro, i pitao sta imamo za klopu. Ja kazem – bruskete sa komoracem i sunkom (videla kod Ane…njam..). On nije bio odusevljen…ali je cutao, oduvek je bio los liar….

Opet mi se u glavi, ali sa debelim povodom, vrzmaju misli od kojih se podsvesno najverovatnije debelo stidim. Odmah cu vam reci, radi se o mojoj ideji da ostavim pusenje, s kojom se borim vec jedno izvesno vreme. Ali nazalost neuspesno, jer i dalje pusim cigarete, i hvatam sebe kako ih onako tipicno zavisnicki stavljam u rang nabavki najnuznijih zivotnih potrebstina. Proveravam sebe uvece; jao, zatvorice se moj market u blizini kuce, imam li cigareta dovoljno , ko zna mozda cu citati do kasno, ili visiti na kompu…Stvarno mi je mucno od te situacije i sebe same, pogotovo sto pored sebe imam primer- mog M. koji je nakon mnogo godina pusenja pre cetiri godine jednostavno rekao vise necu da pusim, ostavio kutiju Danhila international sa 13 cigareta i do danasnjeg dana cetiri duge godine nije ponovo pao u to grozno iskusenje. Na taj gest…samo cestitke i divljenje…End of story!

Izdrzljivost, upornost, istrajnost, principijelnost, pa cak ponekad i tvrdoglavost, da li su to reci koje vas mozda opisuju ? Mene u vecini slucajeva ljudi koji me poznaju otprilike tako dozivljavaju, mislim sa tim osobinama. Bez lazne skromnosti, te osobine smatram vrlinama. Zapoceti posao nikad nisam ostavila nedovrsen, ma kako bio tezak. Za to je najvise mozda zasluzna moja pok. mama. Secam se u fazi vaspitavanja, kad sam od nje ocekivala pohvalu za neko delo, njenog strogog glasa: “Ne valja, nisi dovrsila! Dovrsi pa dodji!” Kako je to za mene bilo strasno! Ali ispostavilo se kasnije u zivotu veoma korisno. I ja sam bila surova prema mom sinu, kad je ta vaspitna faza bila aktuelna.

To je samo jedna sitnica od mnogih… ilustracija kako smo kalili nase karaktere, i ja i moja braca, pod strogim nadzorom nase mame . Ucila nas je prvo to , da se zapoceto mora dovrsiti. Da ne idem u ostale vaspitne mere koje ovde nisu toliko bitne, nauceni smo da uvek pozdravimo zelju za promenom na bolje i da nikad ne ostavljamo situaciju status quo, bez razgovora i pokusaja da se ona promeni. Nekad smo svo troje u tome imali vise ili manje uspeha , ali smo znali da tome treba teziti. Cesto sam u zivotu imala prilike da iskusavam moje snage, upornost, istrajnost, sto je bilo prilicno bolno i tesko ponekad. Ali sam znala da donesem odluku i posle tog prvog koraka bilo je sve mnogo lakse. Uspeh uradjenog je bio sladak, zadovoljstvo veliko… Cesto sam gledala oko sebe ljude koji nisu smagali snagu za pocetak novih faza u svojim zivotima, pa i ako su ga napravili, brzo su odustajali od tih faza, odnosno nisu zavrsavali zapoceto. Zasto? Pa zato sto je to tesko! Svaka promena zahteva disciplinu, odricanje, istrajnost, cvrstinu…I sama sam nekad bila ta koja okleva da napravi taj tezak prvi korak ka promeni. Mnogi ljudi ostanu bez mature, ili nekog ispita, neko im mazne devojku ili momka posle sto godina veze ispred nosa, jer su oklevali …nisu imali snage da nacine taj rez bez anestezije, da privedu stvari dobrom kraju i rezultatu. Ispada da se vise tezilo statusu quo, i da se promene i ne zele.

Kad gledam sebe pitam se gde je ta moja snaga, i druge “vrline” netom pomenute, kad ja ne mogu da prekinem sa tim pusenjem, da ucinim taj prvi odlucujuci korak koji je najvazniji i posle kojeg sve postaje lakse???Verovatno od toga pitanja potice i onaj stid pred samom sobom… Strah od neuspeha je toliko veliki kod mene, jer pored svesti o najlosijoj navici svih vremena i njenoj stetnosti po zdravlje , odvratnija mi je jos samo pomisao da prestanem da pusim, pa se tom poroku ponovo vratim. Da , strah od recidiva! Na tom strahu moram intenzivno da radim ovih dana!

Da li ima nesto u vasem zivotu o cemu mislite , a nikako da pocnete nesto u tom smeru?

Ako mi je dozvoljeno da kazem…Nemojte da prestanete da mislite o tome…Idemo korak, po korak…Samospoznaja, priznavanje da sa necim imamo problem, i da to zahteva promenu u zivotu, mislim da je samo korak do ostvarenja…