Makarone blog

Summertime… and the livin’ is easy….

Ne znam šta je to bilo u petak popodne. Sa mnom, ili nečim u vazduhu ! Rano popodne, bila sam u gradu da obavim poslove i plaćanja do početka vikenda. Na jednim vratima zatekla sam poruku na cedulji: PAUZA ! vraćam se brzo! Kako ja uvek da ubodem takav cajt ? Arrrrgghhh…! Besna, sedam na klupu ispred zgrade, da sačekam umornu šaltersku službenicu, da se vrati odmorna i čila, da mi uzme lovu, kad već nije ostavila zamenu. Na prijatnom suncu, sređujem misli i bes, koji su već odćarlijali na krilima prijatnog povetarca, s kojim se borim, jer stalno naduvava moju gaza – haljinu za vrućinu iz India shopa. Na ulici skoro nikog, momenat baš u… take it easy fazonu.

Iz takve tišine, prene me lupetanje nekog pijanog čoveka, tipa – upucavanje meni, jer je on u svom bolesnom viđenju stvari skontao da sam ja baš…. lepa i usamljena, k’o stvorena za njega i njegovo pijano iživljavanje. Odkačim ga nekom bezveznom rečenicom, kao nisam sama, čekam muža….zbilja ne znam odakle mi ta rečenica, koju sam izgovorila kao iz topa…. i nastavim da šećkam okolo, čekajući sa ponovnim, rastućim osećanjem besa .

Kad sam završila posao oko plaćanja, izašla sam napolje, sa osećanjem olakšanja u svakom smislu. U džepu mi je ostalo par stotina dinara, i bila sam laka kao leptirica…dok sam pakovala papire, sudarala sam se lagahno i naizmenično, s jednim stubom i jednom ženom . Uputila sam se prema autu , i srela neku staru poznanicu, oronulu i zapuštenog izgleda. Davila me je usput pričom i ispitivanjem o svemu i svačemu. Primetila sam da žena nije “svoja”, Šano dušo…odlepila , skrenula , šta li ? Namah se setih da sam čula od nekoga za nju. Priželjkivala sam u potaji da što pre stignem, i uđem u auto. Na kraju ona kaže: “Izgledaš mi kao da si trudna”!? Ja onemela gledam u nju, na tren, bez reči….i pomislim …blago njoj…sve joj ravno do Kosova. “Neeee..čini ti se, možda, zbog haljine!”, kažem ja, pozdravljajući je.

Pomislim…koji bi idiot rekao ženi da izgleda kao trudna, pogotovo u mojim, a i njenim godinama, koje baš i nisu najoptimalnije za rađanje. Možda u mojoj haljini za vrućinu izgledam kao Demis Rusos svojevremeno, ali…truuuudna ?

Dakle, u petak sam bila totalni magnet za freak-ove ! “Naišao je takav dan”, pomislim smireno. Neko ko je bolestan, i u svom pijanom pogledu na sve oko sebe, i neko sa šest zuba u tri reda, poželeo je da vodi razgovor sa mnom, kao da se znamo od osnovne škole. I to je svakodnevnica…takva tura !

Kresnula sam moj mali Reno4, pustila muziku, i punim gasom zapalila na bolje mesto i pravo vreme. Bilo mi je dosta ovih izgubljenih u vremenu i prostoru.

Letnje popodne u petak, lenjo se razvlačilo novosadskim ulicama…Još jedno leto na izmaku, pomislim, zahvalna…. s glavom ponekad u oblacima, ali nogama na zemlji.

Posle moje rođendanske žurke u subotu, koja je praktično trajala od popodneva do ranih jutarnjih sati, osećala sam se prilično sprženo i isceđeno. Gosti su mi dolazili od četiri popodne, uglavnom familija, a ja sam žurila da pozavršavam sve špecije koje sam pravila, rashlađivala…i shvatila s dozom zavisti , koliko je lakše pripremati posluženje za goste u recimo novembru ili martu, a ne na skoro 38 stepeni celzijusa, po vrelom avgustovskom danu. No, sve je bilo sasvim šik i OK, a ja i pored posla, vesela i raspoložena.

Kad smo M. i ja oko dva po ponoći ispratili poslednje goste, zgledali smo se i na onaj naš uobičajeni mig odreagovali kao uvek- rasklonićemo glavninu svog “krša” na dva spojena stola na terasi ! Nije nam bilo lako. Ostaci menhetna, vina, grrrrr….mrrrf…i ostalog alkohola, u nama, i žalosni ostaci našeg ličnog lepog izgleda, prosto su preklinjali, ma ostavi sve i spavaj ! Ali mi uporni, latimo se tog ovlaš raskrčivanja, i usput pojedemo sve što nam je u trenucima otvaranja frižidera još bilo pod rukom. Nema veze, nedelja nam je ionako bio skoro sasvim voćni dan, za oporavak i izvinjavanje sopstvenom telu.

Bili smo jako raspoloženi da gledamo filmove, dok smo odmarali u čudesnoj tišini naše kuće nakon buke i žagora od rođendana. On i ja smo gutači filmova i spremali smo se danima da se “poklope” trenuci i apetiti za filmovima, kojih se nakupio popriličan broj…sve zbog konstantnog nedostatka vremena . Preporučujem dva -” Ask the dust”, sa Kolinom Farelom i Selmom Hajek i “August”sa mojim omiljenim Džošom Hartnetom.

Naravno da neću ispričati sve , ali moram malo da se osvrnem na Kolina i Selmu, koji su mi odlični, onako lepi i strastveni. Radnja filma se odvija u godinama depresije, siromaštva i bede uglavnom u njegovoj hotelskoj sobi – Bunker Hill area, u LA, obećanom gradu za ispunjenje i ostvarenje svačijih želja i nauma. On , Italijan prve generacije doseljenika, dolazi iz Kolorada i hoće u LA-u da postane pisac sa pravim plavušama u naručju, jer mu je dosta crne kose i očiju, dok mu na pisaću mašinu pada prašina iz Mohave pustinje, a , ona Meksikanka, waitress, prelepa i bedna, hoće da se uda u Americi bogato i da promeni prezime po kom se neće videti ko je i šta je. U vremenu depresije i bede , rasizma, to naravno ide teško, te ipak oni dopadnu jedno drugome. Priča je ljubavna, na kraju melodramatična… meni ipak slatka, u onom pozitivnom, dekadentnom američkom fazonu. I , da…jako mi lepo ide soundtrack sa Gloomy Sunday instrumentalom,( pored njega druge stvari sa soundtracka nisam ni opazila,) iako te u svoj toj bedi vuče najstrašnije downward, pa još ne mogu , a da ne pomislim na priču oko “Tužna je nedelja” i da negde u mojoj glavi u oblacima, čujem glas Billy Holliday dok je maestralno peva. Vredi pogledati!

“August” je interesantna priča sadašnjeg momenta , globalnog poretka i trgovine “maglom”, o internetu, dizajnu i svim tehničkim dostignućima i načinima poslovanja koje “globalno selo” sobom nosi. Jedan od braće, osnivač i entrepreuner njegove vlastite firme, u svojoj punoj odgovornosti, suočava se sa spiralom pada na dno na svom ličnom i poslovnom planu, i gubitkom firme. Odgledala sam film stalno očekujući da se desi još nešto….ali i uživala gledajući svaki pokret i gest mog omiljenog Džoša Hartneta…trep…trep…

1. Sa čildrnčićima u “Sečuanu” , avgust 2008

2. Debeli, ali, srećni ! Takođe u “Sečuanu” ! ( Makarone i M.)

3. Makarone u kafanici za starosađane !

4. Moj sin radi…

5. Ovde sedi Makarone ( u sobi kod tavana), i kuca , da ne zvoca !

Za sada samo slike sa malo možda nepotrebnih reči, ali makarone bi progovoooorila….. urghhhh !

Slušala sam mnogo dobre muzike ovih dana , kao i obično, ali sam istraživala i muziku online, pravila neke playliste, kolekcije video clipova , uglavnom uživala slušajući muziku u letnjoj dokolici i hladovini.

Razmišljala sam , kako je to moguće za neke pesme da postanu univerzalne i svevremenske, dok neke ostanu slušane samo u užem krugu ljudi, iako ne manje dobre od ovih prvih.

Što se muzike tiče, ja sam onaj tip koji sluša sve žanrove! Važno je da je dobra muzika, i uvek slušam tekstove u pesmama. I oni moraju biti dobri! To je neka vrsta muzičkog prostituisanja. Ne smeta mi ni kad negde periferno od predmeta mog trenutnog fokusa, čujem tonove dobre narodne pesme. Nikada nisam i neću slušati turbo folk ili kako se to već zove. Da, ne volim ni pop… to mi je neka vrsta onog prvog trasha, sa glupim tekstovima tipa – ostavio si me, i našeg malog sina , a otišao s mojom najboljom drugaricom…bla,bla.. Ne samo što je glup tekst u tim pesmama, nego i povod i poriv da se o događaju piše, a pogotovo peva, ali….to je već stanje duha, šta reći , a ne zaplakati, nad tim pesmama, tvorcima i obožavaocima!!!

Da budem potpuno objektivna , tih stupidarija ima svugde, pa i u rock and rollu, tzv. ozbiljnoj muzici i drugim žanrovima, koji svoju prednost vide samo u tome što nisu goli turbo folk ili nešto nalik tome.

Ali u celoj priči o muzici, sada na brzaka, muzika je stvarno lična , osobena tema, odnosno, svako ima svoj ukus. Sto puta sam ostala zabezeknuta, kad mi neko koga znam, kaže da mu se sviđa ili ne …neka stvar! Kao da me je ošamario…. ili šutnuo u cevanicu!

Bilo kako, svi imamo svoje volim – ne volim pesme! Ali zar ne slušamo svi muziku iz istog razloga? Da složimo kockice mozaika svog trenutnog psihičkog stanja?

Pesme o ljubavi, sreći, radosti, mržnji, tugi, pesme koje motivišu(kao mene kad slušam Feeling good od Michaela Buble-a), ili deprimiraju( kao mene neki dan….Shine on you crazy diamond)….ne čine li one i nemaju li isti cilj ? Uzimaju od nas delove duše i stanja u njoj, i uvećavaju ih naspram trenutka u vremenu. Pa , kako se onda ne primaju na sve nas isto? Ili….da pitam drugačije… Ima li pesama koje su suštinski takve, da deluju na sve isto, ili bar na većinu? Ako ima…a ima…razmislite o njima i onome o čemu govore!

Ovo je moj predlog !

Ovog vikenda zazvonio telefon. Javio se nepoznat muški glas, glas iz prošlosti. To sam otkrila posle. Pita da li bih htela da prevezem kolače, torte, sladoled, krempite,rolate, minjone i mnogo voća i povrća , do mora. Kaže roba je kvarljiva, mora se žuriti! Na moru treba sve pretovariti u feribot koji vozi ujutro i uveče na malo ostrvo u privatnom vlasništvu.

“Lova?”…..”Nema love!”…Kaže on setio se, kad me je učio da vozim na njegovom šleperu od 18 točkova, da sam rekla da sam njegov večiti dužnik, jer nije hteo ništa da mi naplati.

Eto , sada se setio da naplati tu uslugu.

“Slušaj”, kažem ja, “moja vrsta polako odumire, zapravo možda sam ostala jedina, ali od usta nećemo praviti d..e, jel’te….izgovoreno-učinjeno, nemoj da brineš!” Bila sam onako malo embarassed, jer sam zaboravila na dug prema njemu. Preuzmem robu od njega, i put pod noge. Brojim sate i kilometre…. samo da stignem na taj trajekt, da ne čekam do večeri!

Eh, stigla sam , ali trajekt je otišao! Uključim hlađenje u mojoj hladnjači, i odem da se kupam, dok čekam. Odjednom se trgnem…Zamislite možda Zihernadla vozi tu turu….možda je svu tu robu ona poručila ?

Šta vi mislite , da li je to Zih? Ona kaže - I’m an excellent driver!

Neki dan se ja napila bunike i načisto odlepila, pa dobila inspiraciju, pošto znate da volim da kuvam, mesim, mutim …. da smućkam nešto, za prijatelje koji će mi doći na žurku. Doteturala ja u moju kujnu, rasprostrla čaše, miksere, pića razna, led , šlag, al’ bunika govori iz mene, ne mogu da počnem, beknem, od pijanstva i burureta u glavi. Odlučim nekako da krenem sa opremanjem koktelima, a sve prema afinitetima i zaslugama, uz pesmu, naravno, živa istina!

Dohvatim se tekile, smućkam sastojke, čašu pokvasim limunovim sokom i umočim u so. Pošto su tekilu pravili još Asteci od mesa agave , počnem da pevam onu…a kiše su se slile u cvetove agava…, pomislim da su Asteci bili pametni ljudi, a njihovo geografsko područje, posle postalo špansko govorno područje, pa ko velim nek se uzmu u pamet svi kao Španci i njihovo govorno područje, nek’ ne trče pred rudu i u’vate zrno soli za u glavu, ukrasim nalepnicom “Tekila srbrajz” povlaka osoli se na vreme! Mož’ da te stigne najeb, kad se najmanje nadaš! Izvinjavam se zbog lepote govora, al’ takva sam kad pijem bunike – In bunica/ae veritas!

Onda uzmem džin kao omiljeno drugo po redu piće u jednoj ostrvskoj zemlji, čiji ljudi važe za hladne i gledaocesvojihposlova. Kakva laž i stereotip! Pa oni , kakvi su, uvek na nečemu… možda jednim okom gledaju svoja, ali drugim obavezno tuđa posla , vrlo skloni zakuvavanju. Još imaju sto hiljada kamera per capita!!! Onda sam im dodala u džin još malo kima, kao čest sastojak u mnogim koktelima, da se dobro izduvaju i olakšaju, kao što su uvek činili kod nas , a da idu da smrde kod kuće, u ostrvskoj državi, po našem dobronamernom uputstvu i savetu – vođe prđi, onđe smrđi, nadajući se da će kim odraditi svoje, a da im je ostalo još malo džinom razorenog mozga, koji će ih naterati na razmišljanje.

Dotepam se do burbona, i setim se u glavi pijanoj od bunike, koktela “Kauboj”! U njega između ostalog ide i slatka pavlaka , a obožavan je u jednoj prekooeanskoj zemlji, koja ima svoj san. Znajući za to , pojačam onako pijana pavlaku, i to slatku, da ubrzaju digestivni trakt i po mogućnosti dobiju dijareju, koju inače upražnjavaju da obavljaju širom sveta, samo što je zovu demokratija. Za njih sam megalomanski smućkala još jedan , ali u njega ide votka i goveđa supa i zove se “Bullshot”. Da dobro ste pročitali! Smilovala sam se i spremila im taj pride, da se trgnu, pošto inače pijani lupaju ko Maksim po diviziji, pa kad osete posle Kauboja votku u Bullshotu, namah se otrezne, ne bi li upotrebili to malo mozga, ako im ga vrane skroz nisu popile.

Pod ruku mi došla zatim votka, a ja misleći o njenoj zemlji porekla, širokih prostranstava i minusnih temperatura, skontah da sam ovima što će doći na žurku, jedino ja konkurencija, samo ako nisam i luđa, onako pijana od bunike. Ta njihova votka je dobra za mućkanje koktela jer nema alkoholni miris i ukus, pa se teško oseti, a pisac doseti…sic! (ja)…šta je hteo da kaže na kraju, jer je i početak već zaboravio. Da ih prodrmam, uspem malo našeg vinjaka, kajsijevače i nazovem piće “Sleeping tiger”, nadajući se da neće biti ružnih reči , zato što nisam upotrebila imenicu medved u naslovu. Neću da se mnogo oslanjam na licentia poeticu. Koktelu je to ime, i gotovo…!

Eh, sad bih ja pala mrtva, da sam nastavila da mućkam još za ove iz komšiluka, što dođu pa ne znaju da odu. Al’ u zlo doba pozvoni mi na vrata jedan iz zemlje oblika čizme, izgrlismo se, izljubismo i …pređosmo na vino, odmah…. Možeš misliti sa bunike na vino, srpska posla …ne znam da kažem ne , pa to ti je….dokrajčismo se ja i taj, on dosadan , al’ spadalo, k’o ja, pustila mu malo da ne davi ostale, Radovana III (omiljeno ime diljem sveta), na DVD plejeru , baš na onom mestu -Stanislave mnogo s…š! I u momentu skontam da Radovan misli na sve nas!

Društvo odkad je stiglo, popadalo je ničice, mora da su se i oni malo nalivali usput k’o ja. Dokusurila sam ih, leže k’o roblje…lepo im valjda tu kod mene, evo do danas ne mogu da ih se rešim!

Prateći stranu štampu na internetu, neki dan sam u “Telegrafu”, UK, pročitala fantastičnu vest. Dnevnici Džordža Orvela, nakon 70 godina od dana kada su pisani, biće objavljeni u vidu bloga, na web sajtu za Orvelovu nagradu. Nagrada se ustanovljava za pisanje o politici.

Tako će prvi entry, autora “Životinjske farme”, “1984″, i dr. biti objavljen 9. 08.2008. na ovom sajtu.

Nacionalni arhiv V.Britanije otvorio je dosijea, i iz nekih se vidi da je Dž. Orvel , učesnik španskog građanskog rata i socijalista po ubeđenju, bio objekat prismotre i praćenja Skotland Jarda 1942. godine, dok je bio zaposlen na BBC-ju.

Pišući o totalitarnom društvu, državi i medijima , sećamo se između mnogih stvari da je pisao i o onoj “moć i vlast korumpiraju, a apsolutna moć i vlast korumpiraju apsolutno”.

Naučili smo iz njegovih romana mnogo o moći pojedinaca i raznih organizacija, koje im pritom duvaju u leđa, od crkve, države, biznisa ili samog društva, koji samopokretanjem ubrizgavaju sebi još više moći nesagledivih razmera, tako da niko u suštini nije slobodan, dok su razne organizacije bez kontrole nad sobom, vlasnici svega i svih. To je Orvel odlično razumeo! Jedan njegov savremenik i kritičar imao je duhovitu opasku u vezi s njim, pa je jednom rekao: “Orvel…? Pa, taj ne može da obriše nos maramicom, a da ne progovori o teškim uslovima rada radnika u fabrici za proizvodnju maramica!”

Ovaj blog će biti sigurno predmet moje pažnje, kako sa svojim postovima, tako i komentarima. Da vidimo i procenimo, according to Orwell… gde je to svet danas stigao, i gde uopšte ide?

Već dva dana sam u nekom blues raspoloženju. Ne, ni govora o nekoj depresiji kojoj hvala bogu nisam sklona, nego sam baš onako….blues, sve mi tužno, bez veze. Na mom plejeru, neprestano vrtim ” Shine on you crazy diamond..”.Izgleda da sam dotučena…

Išla sam u nabavku, i sablaznila se, koliko sam love potrošila za neke obične stvari, namirnice…. Svratila na pumpu da tankujem , i napumpam gume… Sladak dečko sa pumpe , ponudi se da to sredi. Ja posmatram , i razmišljam…

Da, leto je negde na pola, a meni se čini kao da se već bliži kraju, pogotovo kad se setim mog jučerašnjeg blejanja na terasi, u slatkoj dokolici…sama…Tužno sam konstatovala da se sumrak spušta već u 20 i 15 h !

Ništa nismo M. i ja uradili ovog leta! Sem redovnog higijenskog krečenja , sa malim prepravkama, koje predstoji!! Ništa pametno nismo napravili, a zamislili smo, ništa kupili, opet… mislim ono, što smo zamislili…Lova pristigne, tek nešto malo da pokriješ troškove života, i otplatiš dugove. Ni sanjati o nekom većem putu, ma ni manjem ni kraćem, a o šopingu koji bi me razveselio, ni govora….Lova srpska…cene i troškovi evropski…Faking tranzicija…faking divlji kapitalizam!!!

Dečko je završio sa gumama. Dala sam mu malu napojnicu ! Dve tri devojčice, žurno brišu stakla na mom starom Renou…I njima po malo bakšiša…! Kad je bal , nek je trandbal !

Nisam ni znala da i za taj posao na pumpi preko leta, treba veza… I da se solidno zaradi!

Kap, kap, kap…da odu deca na neko more. Neka povlaštena, čiji mama i tata imaju vezu sa pumpašima. Fino je da deca uče da zarade novac, ali gledam ove , jako su mlade , i došlo mi žao…pomislila sam, možda ne zarađuju za odmor, nego da dopune roditeljski budžet. Kako na to gledaju ovi iz NGO… zar nije to iskorišćavanje dece, maloletnika…Zašto njihovi roditelji nemaju dovoljno novca da ih pošalju na letovanje, a sve ove poslove neka rade ovi , što za to primaju platu….

Ne , neću više da mislim o tome. Hoću da smislim lep ručak , za M. i mene. Skuvaću zelenu boraniju sa malo krompira i staviti to pod maslinovo ulje. Uz to, šnicle sa senfom, brzo zapečene , pa dokuvane u crnom vinu. Posle dinja!

Moj sin mi je javio da su uspeli on i njegova devojka da rezervišu svoje letovanje i avionske karte. Lepo!!! Idu tamo gde su zamislili! Drago mi je da je on uspeo, za razliku od mnogih, da napravi i ostvari ono što je zamislio, u svim smislovima. Kao M. i ja kad smo bili mlađi ! Da mu nismo pomogli u tome , sve bi ostalo na griži savesti, od koje nema ništa. Ali najveću zaslugu ima on, jer je vredan !

Subota je, niko se ne javlja…mislim od prijatelja! Volela bih da neko bane u predvečerje, onako nenajavljen….da prestane da tinja ovaj blues u meni!