Makarone blog

Magija mi je strana kategorija , voodoo vradžbine takođe, to obično vezujem za Karipsko područje. Umesto sinteze – analiza, umesto asocijacije – disocijacija, umesto demokratije – anarhija… Odlučila sam se za delovanje koje bi imalo bar neko utemeljenje u nauci, pa sam upisala express kurs iz alhemije, ali ne znam da li ću uspeti i stići…everything is falling apart… Ako uspem da savladam kurs, učinila bih nešto da se probudim u zemlji u kojoj se:

- ceni rad i poštenje

- može pristojno živeti od svog rada

- ceni svačiji život

- ceni svaka ličnost, “mlađa” i “starija”

- ne nalaze odsečene ljudske glave po parkovima

- ceni drugačije mišljenje

- škole i bolnice nalaze u pristojnom stanju

- iskorenjuje korupcija i kriminal

- kriminalci nalaze u zatvoru, a ne u institucijama sistema ….

Da se probudim u Srbiji, umivenoj, nasmejanoj, veseloj, punoj duha kojim obiluje, tolerantnoj, Srbiji u koju će stranci rado dolaziti u goste, a domaći joj se vratiti.

Zar je zbilja tako teško ? Ne verujem, nikako…

Nemam nameru da zvučim veštičavo i čangrizavo, kad kažem da su neka deca danas isuviše razmažena. Vaspitanje se umnogome promenilo, u odnosu na ono kako sam ja odrastala 60-tih prošlog veka. Ono je jedan od najtežih zadataka roditelja, bilo kad, i bilo gde. Kad se setim moje generacije u tim godinama…Hmmmm…Life can be a bitch!

U mojoj porodici živelo se po pravilima mojih roditelja. Bilo nas je troje, dva brata i ja najstarija, odgovorna kao takva za sve i svašta, i kad treba i kad ne treba. Jer, starija deca su morala da paze na mlađu, pogotovo kad roditelji žele malo da o’lade od nas, onako izstresirani od posla, ili od predhodne šifte u kojoj su pazili oni na nas. Ja to nisam volela i uglavnom sam tu malu bandu (u koju su mi obavezno uvaljivali i komšijsku decu), čim izađemo napolje, razjurivala od sebe, i veselo čavrljala sa drugaricama o “tajnama” i prvim ljubavima. Okupljala sam ih samo pred ulazak u kuću, da vidim jesu li na broju i u redu, pred inspekciju koja nas je čekala unutra, a i zbog priče za roditelje , koja je uvek morala da “štima”. Tu smo uvek bili složni i nepobedivi.

Muštrali su nas pravilima o pristojnosti, o prihvatanju svih ljudi onakvih kakvi jesu, što je dobro. Učeni smo da ne komentarišemo oblačenje, govor, ponašanje ili nečiju osobenost, koja ga izdvaja od ostale dece, a kamoli da se rugamo.Što bi se danas reklo, morali smo biti “open minded”! Ali to je pravilo važilo samo za mlađu ekipu porodice P. ! Probaj na primer da kažeš mami, koja je pevala po kući dok je radila, da ti se ne sviđa kako peva, i da probaš da je imitiraš. Moj srednji brat je jednom tako iskusio šta sve može jedna obična kuhinjska krpa, koja je mami bila u ruci.

Ili, ja, da probam da obučem nešto što se mami i tati ne sviđa. Odmah dobijem odgovor u vidu :”Izgledaš smešno! Nećeš valjda tako ići .” Ako brat hoće da pusti malo dužu kosu…! “Hoćeš li da neko pomisli da imaš vaške?…Šišanje…”

Mene je nerviralo što mi nisu dali da slušam šta pričaju, pogotovo kad dođu gosti. A nama je baš sve to bilo interesantno! “Mama, zašto je čika-Pera u zatvoru?… Otkud sad beba u Lelinom stomaku?” “Ćuti i ne talasaj…šta te briga, mali/a si! (O suprotnom polu obaveveštavali smo se kako se ko snašao, ili od starije dece.) “Kad ćemo stiiiići”? pitanje je uglavnom bilo okarakterisano kao kreveljenje i dosađivanje, i završavalo se – ćuti, ne talasaj , ne ispituj makar šta…uvek onim tonom božesvugdeimadecealiovakve!!

Zagarantovanost privatnosti informacija što se tiče naše kuće je uglavnom opet važila samo za nas decu. Nemoj slučajno da pričaš šta je bilo sa babinim štikovanim stoljnjakom i šustiklama , šta su mama i tata pričali o strini, ili kako tata vidi političku scenu. A, oni o naaaamaa….!!! Kao da su jedva čekali da se iskupi savet baba, tetaka, ujni, pa da krenu…”On je nafrljao dvojke i jedinice, beznadežan slučaj, mama, samo da nema popravni, pa da možemo na odmor bezbrižni da odemo”, jadala se moja mama svojoj. “Devojka se zadevojčila, i čim su počeli momci, manje se knjiga drži u ruci. Neće ove godine biti odlična. A ne znamo i sa ovim malim šta ćemo, ide u zabavište , a još se upiški.”Mi , menjamo boje u licu…crveno, belo, plavo…jedno, drugom do uveta k’o mišići, nikom ponikosmo od stida.

Psovati se nije smelo, iako nekad nismo ni znali da li je nešto psovka. Kad se moj brat jednom usudio da imitira starije i odvalio nešto tipa…do mojega…ili tako nešto, možete misliti šta je bilo.

Običaj u našoj porodici – ako imaš neki problem, reci ga nama! “Neeeema te drugarice ili druga, koja ti želi bolje od nas”, odzvanja mi u ušima još iz pubertetskih dana. Čista teorija! U praksi , ako si bio blesav da nešto kažeš na tu temu, sledile su kazne, zabrane, nema ovog, nema onog…pa smo mi saznali za jadac i petljali sami kako smo znali i umeli. Ja sam jednom imala priliku da kažem mami da imam problem sa njenom krompir čorbom i peršunovim listom, koji mi se lepio na zube i bio mi odvratan. Odmah sam dobila jednu roditeljsku i “Ćuti i jedi, sve što je na stolu je dobro i zdravo za decu”, i ko te pita za dalje.

Zbog mnogih ovih pravila, posledica njihovog nepoštovanja, danas bi mnogi roditelji mogli imati neprilika i problema, jer danas decu uče da okrenu neki od mnogobrojnih SOS telefona, za svaku sitnicu, kao da sumnjaju da roditelji u principu i većini vole svoju decu i žele im najbolje.

Razmišljam da li je pre bilo sve tako crno i loše, a danas sve belo, moderno i cool u vaspitanju dece. Danas se mnogo ne žalim na tu prošlost. Nije ispalo ništa loše u vezi s nama. Moj muž i ja slično smo vaspitali, ili na način “nešto između”, sa malo više slobode, našeg sina , i sve je ispalo dobro. Jer, jedno je istina…ni pre, ni posle nije nedostajalo ljubavi, a to je najvažnije.

Pogled sa stepenica za spavaću sobu…prozori nemaju zavese, (jer skupljaju prašinu …)

Pogled na slatku malu upakovanu kuhinju i deo za obedovanje i ono što ja obožavam lazy bag

Da li vam se desilo da sanjate jedan isti san više puta, ili čak da ponekad sanjate u nastavcima? Meni , da. Hoću da vam ispričam jedan, o kom bi svakako neko ko je možda stručnjak iz ove oblasti, štošta mogao reći, kojem se stvarno vraćam već nekoliko puta. Stalno sam legala noću misleći , hoću li već jednom odsanjati kraj tog sna, zanimao me je njegov ishod.

Konačno, pre neku noć sanjala sam nešto što bih mogla protumačiti kao kraj tog sna. Zvuči mi logično kao kraj i mislim da je ta epizoda završena, ali ko zna snovi su to! Dakle ovako :

U jedan stan( koji smo moj muž M. i ja kasnije u snu unajmili), ulazi se iza rama jednog velikog ogledala u našoj sadašnjoj dnevnoj sobi. Kad se pomakne ogledalo, ukaže se tajni prolaz. Ide se kroz jedan hol do jedne sobe. U toj sobi sede dve gospođe koje su sestre, po prilici mi liče na starije udavače. Razgovaramo s njima o najmu trosobnog stana u njihovoj kući, koja je ogromna , u obliku ćiriličnog slova P. Pogodimo posao, dogovorimo cenu i idemo da razgledamo tu predivnu vojvođansku kuću sa ajnfort kapijom, kibic-fensterima s ulice, malim kućerkom pored cvetne bašte, svim mogućim nusprostorijama, šupama, štalama, dakle jedna prava gazdačka kuća, otprilike slična onoj, mojih babe i dede u kojoj sam provela detinjstvo.U ekonomskom dvorištu bale slame, kombajni, drljače, sejačice, i ostala mašinerija, ali ja tu ne vidim muško čeljade. Ko to radi s tim, ne znam !? Gospođe deluju uzdržano, ali učtivo, uzdržano prijatne, u razgovoru s nama i njihovom poslugom.

Kažemo mi da ćemo mi doneti nameštaj sa nekim kamionom, direktno iz prodavnice i po nešto iz naše kuće. Kažu stan je vaš izvolite – srećno!

M. i ja smo tako sredili taj stan od tri ogromne prostorije, kako sam samo zamišljala u mom najlepšem snu. Šteta što sobe u takvim kućama nisu funkcionalne – ide se iz jedne u drugu, sanjala sam tako verovatno iz doživljenog, ali nema veze, sve smo sredili tip-top . Donela sam moje stilske komode, vaze, lustere, prastari šublot od moje babe za veš i posteljinu, kupili smo nove krevete sa predivnim debelim madracima, kuhinja sva upakovana, kupatilo upakovano, kao iz magazina, skoro da deluje beživotno, koliko je savršeno. Tu se sve slagalo sa svačim, svaka zavesa i draperija, sa zidom i visokim plafonima, tepisima…

Eh, tako smo mi to namestili, i ….nikada tu nismo stanovali ! Samo bi, kad bi doneli mesečno kiriju, obišli te sobe i prostore. Nikada nismo ni sedeli u toj dnevnoj sobi, naprotiv kao da smo jedva čekali da odemo odatle. Zašto smo to godinama držali, nije mi bilo jasno u snu. Godine su prolazile, a kad bih te gospođe srela ponekad na ulici u tom mestu neznamkom, prosto bih se postidela od njih, zašto mi tamo nismo, a to sve plaćamo. Moj san meni nije objasnio zašto smo i on, M. , i ja , to uradili. Posle mnogo vremena,(takav je moj filing u snu), prestali smo i da dolazimo, ali sam ga ja , muža , uvek opominjala da plati zakupninu, na šta je on klimao glavom da je sve u redu.

Jednoga dana, u jednom snu, radnja se odvija kod mog sina u stanu, htela sam da budem od pomoći, da složim cipele u plakaru. Kad sam otvorila plakar videla sam na zidu prolaz, i ja sam prošla kroz njega. Našla sam se u toj kući, u sobi u kojoj je bila jedna sestra, jedna od one dve fine gospođe, sada već starica, a u krevetu je ležala mlada devojka, pokrivena možda i vezana , božemeoprosti, kao u ludnici. Devojka mi se obradovala jer me je poznala, a stara je bila ljuta. Devojka je htela da me poljubi i pozdravi, ali nije mogla da se uspravi. Pogledala sam u pravcu “našeg ” dela, i ugledala stravičan prizor. Nameštaj je bio ispreturan, pokidan, ispod stolica i fotelja platno raskidano, sve je bilo prašnjavo i zapušteno. Pitala sam šta se to desilo, devojka mi je nešto govorila, ali stara je mimikom i očima naredila da ćuti i nije dala da kaže ni reč. Okrenula sam se i otišla besna, i rekla da više nikad neću doći, kao da ih time kažnjavam. Stara me je gledala ukočenim i beživotnim pogledom, sasvim ravnodušno. Prošla sam kroz hodnik, i plakar u stan moga sina i nikom ništa nisam rekla. Nastavila sam da slažem cipele. Volela bih da date sud o ovom mom snu, pogotovo , ako imamo u našoj blog grupi ljude od “branše”.

A ovo je deo naše dnevne sobe, tu je negde i ogledalo , iza koga je “tajni” prolaz. (Moja opaska : I ja sam kod mojih roditelja, kad smo se “izvukli” iz kombinovanih soba i “psihe” u spavaćoj sobi, živela okružena minimalističkim dizajnom nameštaja, kod moje babe, je opet, bilo skoro isto kao kod mene danas. Kod mog sina minimalizam….) Da čuvam ja stari šublot, salon garniture, komode…za mog budućeg unuka ili unuku ? Ključ modnih stilova i stremljenja u opremanju enterijera je izgleda kao i u svemu , u tom krugu….

Kakva slatka, dekadentna toplina klasike i eklektike !

Na zidu se danas još samo nalazi jedna velika grafika…braon – belo… apstraktne, trippy sadržine. A ovo desno je ” stari” šporet, koji je otišao na neko drugo mesto, spreman za liferovanje

Eto razlika i sličnosti u stilu i toplini doma, koji su meni izuzetno bitni, toliko da ponekad i sanjam o tome !

S R E Ć A N  R O Đ E N D A N  L O S T !

Pa, izvolite poslužite se ! Ja se pobrinula za muziku i cugu ! ‘Ajmo fiesta!