Makarone blog

Dok smo mlađi i idemo u školu, činimo mnogo toga da naše reči dok govorimo povezujemo u čitave lance, pratimo ih emocijama i gestovima , ne bi li bili što jasniji svojoj okolini. Međutim, kada odrastemo, malo činimo da unapredimo naš govor, što malo čudi…jer, prema istraživanju profesora Alberta Mehrabiana , profesora psihologije na UCLA, reči predstavljaju samo 7% naše komunikacije sa drugim ljudima. On je ustanovio to novo pravilo 7-38-55, pa ispada da pored ovih 7% koji otpadaju na reči, 38% predstavlja vaš tonalitet glasa, a 55% je ustvari govor tela, koji je vrlo važan deo komunikacije.

Svima nam je poznato da recimo naš govor telefonom izgleda sasvim drugačije nego razgovor u četiri oka. Kada nešto govorimo, vrlo je važno da se trudimo da uvećamo privlačnost onoga što govorimo, sa boljom posturom tela, otvorenijim govorom samoga tela, koji će biti dobro kontrolisan i fokusiran na temu i bit, te je malo onih koji neće primetiti tu “privlačnost” govora tela, ne samo u “seksualnom”, nego i u razgovoru s prijateljima, ili u intervjuu za novi posao, ili na poslovnom sastanku. Takođe, trebalo bi da i vaše emocije budu u vezi sa vašim govorom tela. Ako se osećate dobro, osmehujte se! Ako prisilite sebe da se osmehujete, osećaćete se uskoro mnogo bolje. Ako ste umorni i sručite se slomljeni i zgrčeni u stolicu, bićete mnogo umorniji sa rastom negativne energije u sebi. Probajte 5 min da sedite uspravno u stolici, i osetićete drugačiju energiju, od one malopređašne u zgrčenom poluležećem položaju.

Ako ste na intervjuu za posao, ostavićete bolji utisak na buduće poslodavce , ako poverljive stvari o sebi budete govorili mirnim glasom, i ne učinite im se nervoznim. Vaše je da im pokažete da ste vi baš za taj posao, a to ćete postići rečima i vašim govorom tela.

Unapredivši govor tela koji je dobro izbalansiran, uspostavljaćete i bolju komunikaciju sa drugim ljudima mnogo lakše. To možete uvežbati!

I ne zaboravite onaj prvi utisak o vama! To je tako, sviđalo nam se ili ne, ali ljudi imaju onaj prvi snapshot o nama prilikom prvog susreta, koji može dugo da traje. Imajući bolji govor tela, u tim susretima, možemo postići pozitivniju sliku o sebi.

Neki dan sam u mojoj redovnoj šetnji po modnim sajtovima na netu, naišla na malo iznenađenje. Naime, Kristen Barberič i Pjera Đelardi(modna urednica) su na Refinery 29 pričale o modi iz osamdesetih, tj. povratku tkanina, krojeva i detalja iz tih godina. Sve je počelo tako što je Kristen uspela na ebay rasprodaji da dođe do Iv Sen Loranovog vintage blejzera od brokata. Bila je oduševljena i srećna, i dok ga je probala, divila se njegovom kraljevskom dostojanstvu, otmenosti i blještavilu. Ona i Pjera su zajedno zaključile da je izgledao “very Golden girls”. Sigurno se svi sećate fenomenalne serije iz osamdasetih, o tri prijateljice i majkom jedne od njih , koje žive zajedno, i njihovih urnebesnih dogodovština. (meni se najviše sviđala Sofija, najstarija i najluđa, Dorotina majka). Famozne GG-s! 

Ali, najvažnije od svega je bilo to, što je ove dve, sve ovo podsetilo i nateralo da traže i nađu, na današnjim modnim pistama sve te šljokice, zlatne i srebrne tkanine, baggy pantalone, rukave ala šišmiš, koje nam sugerišu za proleće, de riguere zahvaljujući Lueli Bartli i Filipu Limu(modnim dizajnerima), te već svima znanim, Steli MekKartni, Vivijen Vestvud koji su na samom vrhu i suvereno diktiraju novu modu za sezonu. Ali svi su se oni fokusirali na glamur iz ‘80-ih, a ne na ove divne glumice, koje su bile trend u ‘80-im, i sigurno za ovaj come back, zaslužuju svoj deo kolača. Poslušajte temu serije na You tube. 

Ovo o čemu pričam, baš je bilo zlokobno pre neki dan. Nas troje smo zajedno ručali u spokoju zimskog popodneva, ali ja sam stalno osećala neke čudne vibracije u telu, i imala neki čudan osećaj, i neko čudno predosećanje, koje me je najviše podsećalo na tremu. Zagledala sam stalno mog sina u lice, da se uverim da je stvarno dobro, i da mu svetlost obasjava i dušu, kao njegovo lice.

Posle ručka je dogovorio da ide na partiju skvoša sa drugom, što se meni baš nije sviđalo, posle njegove netom preležane gripe. Mislila sam da je prerano, da tako iscrpljen od te teške gripe ide da se već izlaže naporu. Ali, znate već kako to ide…

Te noći, legli smo da spavamo. M. je već odavno otputovao u snove, a ja nisam mogla nikako da zaspim, do nekog doba. Sve je bilo kao košmar. U još mračnom zimskom praskozorju bila sam polubudna, i slušala kako M. spokojno i ravnomerno diše. Mislila sam i zahvaljivala bogu, što je ipak sve dobro, i ide svojim tokom. Odjednom su mi naišle neke čudne misli. Uplašila sam se neobjašnjivo da će mi M. otići, da će ga nešto otrgnuti iz naše kuće , našeg života, iz mog srca.

Skočila sam naglo iz kreveta i odškrinula vrata od terase. Oštar, hladan, zimski vazduh došao mi je kao melem na ranu. Disala sam duboko, a on kao da me je čistio i iznutra i spolja. Ali, zašto? I od koga? I zamislite, kada…? Od kuda ovakav neobjašnjivi strah i onaj osećaj usplahirenosti celog predhodnnog dana ? Možda neko ludilo posle praznika? Zatvorila sam vrata od terase i sklupčala se uz M. , umirujući samu sebe. Vreme će pokazati!

I pokazalo je. Odmah, prepodne. Mojoj dragoj drugarici, umrla je mama, žena koju sam obožavala. Stigla je tužna vest da je moj prijatelj od detinjstva, koji živi daleko, ipak morao da bude operisan od teške bolesti. I još jedna…neko meni drag, možda će se razvesti, ovih dana. Tako to kod mene ide, samo u paketu i sve u jednom danu. Mnogo je…sve za jedno prepodne.

Već nekoliko meseci naša prijateljica sa neta , Atajlo, ne piše. U mojoj uobičajenoj šetnji, svaki put obiđem i njen blog, nadajući se da se vratila , ali isto tako svaki put se naježim kad pročitam naslov njenog poslednjeg teksta. Ne znam da li je on “licentia poetica”, ili je postavljen kao rezultat nekih užasnih pretnji. U svakom slučaju, mene je ponukao da razmišljam o tim groznim pretnjama, i da podelim sa vama ono što sam pronašla na sajtu Vašington posta.
Pre skoro godinu dana, desilo se nešto strašno blogerki Kathy Sierra, USA, web developeru i instruktoru programiranja. Posle primanja brojnih pretnji smrću i svojevrsnog zlostavljanja, Sierra se povukla totalno iz blogosfere. Ona je bila popularna i imala jako velik broj čitalaca, a kad je cela priča isplivala na videlo, ispostavilo se da nije sama, i da nije jedina koja je imala probleme zbog svojih uspeha u blogovanju.

Još četiri -pet blogerki je priznalo da su stravično uznemiravane i cyber zlostavljane do neizdržljivosti.

Sve je ovo naravno bacilo tužnu sliku na čitavu ondašnju blogosferu.

Većina blogova , koji su na vlastitom domenu, postavlja neke vrste ograničenja, tipa da će nepristojne i uznemirujuće komentare jednostavno brisati, kad se ne poštuju osnovna pravila uspostavljena u blogosferi . U našoj maloj blogerskoj zajednici, skoro da sam spremna da se zakunem da to ne može postojati, takav užasan način ponašanja!

Mislim da svi poštujemo i pisana i nepisana pravila blogerskog ponašanja i da smo uspostavili, tako potrebno uzajamno poštovanje. Ja nemam hvala bogu, tako strašnih iskustava, ja sam se jedino donedavno borila sa spamovima, dok nisam pozatvarala komentare na sve stare postove. Sada uživam u miru, još po neki zaluta na najnoviji post , ali to i nije tako strašno. Delete forever, i mirna Bačka!

Ali, ovaj naslov kod Atajlo na blogu je strašan… bio rezultat blogerskog stila, ili stvarnih pretnji, on je užasan. Eto, ovaj članak u WP i naslov blogerke Atajlo, naterali su me da razmišljam o tom užasu koji se ipak dešava u blogosferi, i da podelim osećanja sa vama. Uznemiravaju li vas ?