Makarone blog

Heeej, ćao svima! Nadam se da se radujete vikendu i ovom prvom danu sa plus temperaturom.

Prepodne sam provela u gradu zbog obaveza. Išla sam peške i od Pozorišta, do Dunavske mi je trebalo dobrih sat vremena. To je put oko 500m, ali valjda je danas na ulicu izašao svako ko je mogao. Sretala sam usput prijatelje – Boru, Sanju, Planu i na kraju, kuma. Sa svima sam pomalo zastala i pričala,  jer ih dugo nisam videla. Ova zima duga i hladna, nešto nije pružala mnogo prilike za šetnje i susrete po ulicama.

Sa kumom se naravno nije moglo završiti samo na stajanju i razgovoru na ulici. Otišli smo zajedno do Lončarske, do socijalnog, obavili posao i svratili u “Vivaldi” na kapućino. Siti smo se ispričali i rastali. Sledeća nedelja će nam biti vrlo intenzivna što se tiče druženja, jer će biti nekih iznenađenja, ali o tome drugom prilikom.

Dakle, nadam se da je zimi konačno odzvonilo…stiže nam mart. Kakav lep mesec!

Za mene posebno…donosi mi nadu i proleće. I rođendan moga oca, 85-ti…ehhh, da mi poživi što duže.

A vi, jeste li umorni od snega?

Think spring!!!!

Svi znate da sam pušač, i da unazad godinu dana pokušavam, ako mogu, da donesem odluku o prestanku pušenja. To ide poprilično teško. Sve sam nešto mislila, da se ugledam na M. koji je jedan grip koji je odbolovao pre 4 godine, s pravom proglasio jubilarnim,  jer ga je iskoristio i ostavio cigarete. Tako sam ja, kad sam imala neki bogznakoji grip ove zime nedavno, pokušala da ga iskoristim za sličnu namenu. Na ruku mi je išlo ono odvratno stanje kad sve što unosite u sebe menja svoj pravi ukus i miris, pa tako i duvanski dim koji inhalirate u sebe, ne liči ni na šta. Ali, avaj, to stanje je trajalo cigla dva dana, pa kako sam polako ustajala iz mrtvih, tako se moje čulo mirisa i okusa popravljalo, i moja želja za pušenjem se vraćala.

Dva dana ništa…što me je ipak na neki način obradovalo, jer me je uverilo da ja ustvari, kad bih prestala da pušim ne bih imala nikakve apstinencijalne krize, tipa preznojavanje, nervoza, drečanje na sve i svašta. Sve je to u stvari u glavi, uverih se ja, i nastavih i dalje da mislim da će taj dan sigurno uskoro doći. Hoću da budem sigurna u svoju odluku, i da mi se ne desi recidiv, koji mi je odvratan. Doduše, možda bih kad bih prestala sa pušenjem cigareta na javi, zgrešila i ja u snu, kako mi svi bivši pušači govore,  kako se siti ispuše u snu, ali teraju dalje bez cigareta, što je u krajnjem, najvažnije.

A sada sam htela o nečemu što me je krajem prošle godine prilično iznenadilo i smučilo mi se, u celoj toj antipušačkoj kampanji.

Pošte u Americi su u godini ( 2008),  koja je obeležila stogodišnjicu rođenja Bet Dejvis, odlučile da štampaju poštansku marku s likom ove filmske dive, i to u liku Margo Čening iz “Sve o Evi”. Ali na toj fotografiji je Bet, poznata kao neko ko nije dao na sebe,  svoj stil života, a posebno nije dala da joj neko ugrožava pravo na njene slobode, bila sa cigaretom! Fotošop je uradio svoje, neki bilmez je hteo da bude politički korektan, to je sada jako in, i izbrisali su joj cigaretu koja joj je bila u ruci. Antologijska uloga Bet Dejvis i zaštitni znak Margo Čening – cigareta! A teško da se i Bet u stvarnom životu mogla zamisliti bez nje!  Zamislite, šta bi im Bet rekla da može, povodom toga njihovog poteza.

Koji je to bezobrazluk! Imali su milion Betinih fotografija bez cigarete, koje su mogli da iskoriste za taj događaj, ako su hteli.

Uopšte ne volim histerične kampanje pune licemerja, tipa biće propast svih nas , ako ne zabranimo tim odvratnim pušačima da nas sve potruju, jer seju zlo za sobom, gde god se pojave, ali ovi što se tu pored nas drogiraju i loču alkohol, uništavajući milione porodica, i nisu takvo zlo. Oni usput  u trenucima nervoze,samo žvaću žvake zaslađene aspartamom ( do nedavno na listi mogućih bojnih otrova  Pentagona) !

Dakle, ne mislim u ovom postu da otvorimo diskusiju za i protiv pušenja. Rekla sam šta mislim o njemu, i nosim svoje breme i muku, nastojeći da ga ostavim. Ali, to je takođe izbor pojedinca i njegova sloboda izbora. Interesantno mi je kako oni koji hoće da se igraju boge, ne samo da zabranjuju pušenje u sadašnjosti, nego i u prošlosti, kao nije ga nikada bilo! U novijim serijama i filmovima sve manje ili skoro nikako, mladi ljudi ne puše, nema veze što se ubijaju, kolju, ubijaju od droge i manijače na sto drugih načina, ali pušenje ne…u ime nekih viših zajedničkih interesa, kao loš je znak za mlade. U toj njihovoj stvarnosti, uskoro mladi neće voditi ljubav dok nemaju punoletstvo, neće pušiti, odreći će se svih užitaka i samo vredno raditi u velikim svetskim korporacijama, piti pilulu za smeh, protiv depresije, za spuštanje euforije, za podizanje euforije, vitamine…sve je to njima pripremila i brinuće o njima, farmaceutska industrija. Šta li je ovo? Lov na veštice, čist Orvel!

I tragično i smešno. A slobode sve manje…samo licemerno zakamuflirano, da zaseni prostotu.

Na poslednjoj Olimpijadi imali smo prilike da gledamo mnogo sportista koji su odnosili pobede i trpeli poraze, i njihove reakcije nakon toga.

Istraživanja su pokazala da se ponos i sram iskazuju isto širom sveta. Emocionalni izrazi ponosa i stida nisu naučene, kulturom definisane navike.

Kao i druge emocije, kao što su tuga, sreća, strah, gađenje, načini pokazivanja ponosa i stida su urođeni, a tokom evolucije su postali sredstvo učvršćivanja našeg statusa ili izraz prihvatanja tuđe dominacije.

Džesika Trejsi sa Odseka za psihologiju Univerziteta u Britanskoj Kolumbiji i njen kolega sa Univerziteta u San Francisku, Dejvid Matsumoto, istraživali su i analizirali fotografije džudista iz 36 nacija širom sveta, na Olimpijadi i Paraolimpijadi. Neki od tih takmičara, tačnije njih 53-oje, bilo je slepo, a 12-oro je bilo slepo od rođenja.

Interesantno je da su i ovi što su bili slepi od rođenja isto pokazivali i ponos i sram kao svi ostali takmičari, iako nisu bili u mogućnosti da vide i “nauče” kako se oni pokazuju.

Dakle, svi takmičari su pokazivali osećanje ponosa isto: zabačena glava, isturena brada, dignute ruke, zabačena ramena, bez obzira na naciju, ili da li su bili slepi ili ne. Poraženi su imali spuštena ramena, pognute glave i uvučene grudi.

Interesantan podatak je da su učesnici iz SAD i Zapadne Evrope, pokušavali da prikriju svoj stid, verovatno zato što u njihovim kulturama postoji pritisak da nauče da prikriju gubitak samopouzdanja, bez obzira na trenutne okolnosti.

Ja kad se stidim bukvalno težim da propadnem u zemlju, a uz to još i pocrvenim. A, vi ?

U moru kvizova po raznim sajtovima, ovaj je privukao moju pažnju. Iako sam znala da će mi rezultat biti dosta visok, jer M. i ja gutamo filmove, primetila sam ovako gledajući listu od 250 filmova, da recimo filmove o Hari Poteru nisam gledala, i sve te gospodare prstenova, te malo filmova pre 1940 g. Eto mog novog zadatka! Pogledati stare filmove, podrobnije. Hoćete li vi da vidite jeste li zavisni od gledanja filmova. Ispitajte to na ovom mestu!

Moj rezultat je 64,6 % zavisnosti. Kad odgledam još ovo što sam naumila, biću “navučena” 100%, majko mila!