Na poslednjoj Olimpijadi imali smo prilike da gledamo mnogo sportista koji su odnosili pobede i trpeli poraze, i njihove reakcije nakon toga.
Istraživanja su pokazala da se ponos i sram iskazuju isto širom sveta. Emocionalni izrazi ponosa i stida nisu naučene, kulturom definisane navike.
Kao i druge emocije, kao što su tuga, sreća, strah, gađenje, načini pokazivanja ponosa i stida su urođeni, a tokom evolucije su postali sredstvo učvršćivanja našeg statusa ili izraz prihvatanja tuđe dominacije.
Džesika Trejsi sa Odseka za psihologiju Univerziteta u Britanskoj Kolumbiji i njen kolega sa Univerziteta u San Francisku, Dejvid Matsumoto, istraživali su i analizirali fotografije džudista iz 36 nacija širom sveta, na Olimpijadi i Paraolimpijadi. Neki od tih takmičara, tačnije njih 53-oje, bilo je slepo, a 12-oro je bilo slepo od rođenja.
Interesantno je da su i ovi što su bili slepi od rođenja isto pokazivali i ponos i sram kao svi ostali takmičari, iako nisu bili u mogućnosti da vide i “nauče” kako se oni pokazuju.
Dakle, svi takmičari su pokazivali osećanje ponosa isto: zabačena glava, isturena brada, dignute ruke, zabačena ramena, bez obzira na naciju, ili da li su bili slepi ili ne. Poraženi su imali spuštena ramena, pognute glave i uvučene grudi.
Interesantan podatak je da su učesnici iz SAD i Zapadne Evrope, pokušavali da prikriju svoj stid, verovatno zato što u njihovim kulturama postoji pritisak da nauče da prikriju gubitak samopouzdanja, bez obzira na trenutne okolnosti.
Ja kad se stidim bukvalno težim da propadnem u zemlju, a uz to još i pocrvenim. A, vi ?
Komentari (26)
Ostavi svoj komentar
Zadržavam pravo da sankcionišem, uklonim, izmenim offtopic komentare, kao i one koje nemaju veze sa unosom pod kojim su objavljeni. Sa druge strane podržavam i ohrabrujem otvaranja konstruktivnih i otvorenih diskusija putem komentara. Unapred hvala sto se držite teme.
Pokupi feed
Vrlo zanimljivo. Nisam obraćala pažnju na ramena, bradu i ostalo, a pravo da ti kažem ne znam ni kada sam se zadnji put postidela. Moraću da razmislim. Uglavnom propadnem u zemlju na neko vreme.
Ne moraš uvek da se stidiš samo zbog svog ponašanja. Ja se u poslednje vreme stidim zbog drugih, zbog nekoga što radi nešto u moje ime, zbog nečije gluposti, licemerja, nemorala…gledam na TV neku glupost, i pored velike izdržljivosti, kažem – ne mogu više, sramota me je zbog nekih, sve sam prozrela i sramota me je zbog loše glume mnogih – loša, čak ni niža glumačka škola, izaziva kod mene gađenje
ja sam pokusala na silu da napravim pokret telom kao da sam ponosna cim sam procitala naslov i prvo sam izbacila bradu napred…
#magi-ha,ha,…magi kako je to interesantno, kad počnemo da obraćamo pažnju na svoje pokrete i govor tela i proučavamo ga
)
Meni se ponos vidi u ocima…..ja ga osecam i sigurna sam u sebe..eto tako nekako….a stid se manifestuje propadanjem u zemlju i recima u sebi”zemljo otvori se”…
mozda i crvenilom, nisam se skoro stidela…hihih..
meni je najgori osecaj nelagodnosti i da ne mogu iz moje koze nikuda dalje….
Nisam obracala paznju na hod i pokrete…
Lepa tema za analizu nas samih…
pozz
#Sarah- ja sam ponosna na svog sina, ne znam kako izgledam, kad se o njemu priča, ali osećam da rastem kao kvasac
))
da, to se moze i kontrolisati, ali mislim da je to vec vid manipulacije. sto se tice dece, to je vec opste mesto, nikad nisam bila ponosnija u zivotu, nego kad sam rodila svoje dete. sad mi je pomalo smesno kad se setim toooolikog ponosa
Pa, iskreno, ni ja se ne secam kad sam se poslednji put postidela, al definitivno crvenim i propadam u zemlju, recimo kad posmatram svog direktora u komunikaciji sa ljudima. Onda mi, ni krivoj ni duznoj, dodje da pobegnem usvet od sramote.
De se moj izgubio?
#magi- Ja mislim magi da smo mi žene jako ponosne toga dana kad na svet donesemo novo biće, sasvim opravdano, iako je to masovna pojava
))
))
#Sanja- Sanjice, tu je, otišao na moderaciju, nemam pojma zašto. A jel’ te sramota kad neko od pevača loše peva, ili zbog glumca kad loše glumi, a bavi se tim poslom sav važan/na?
Uglavnom osecam tesku nelagodnost zbog tudjih bljuvotina. Nemam cega da se stidim. Ponosna sam na svoju decu, a kako se to vidi na meni, nemam pojma, verovatno, kao i kod svih. Ne radim ono rukom, kao Djokovic ili Ana, kada postignu pobedu, ali mi sigurno cakle oci od srece. U onom prvom kvizu sto je krenuo na Pinku sredom, kada je bio ispitanik onaj novosadjanin, toliko mi je bilo neprijatno od njegovih odgovora, da mislim da sam se zacrvenela. Strasno!
ja pobegnem
#Дуда- Дудо не знам, нисам гледала тај квиз!
((
Одкако сам на нету, ја стварно јако мало гледам ТВ, а посебно Пинк
#zihernadla- šta, od stida, zih?
ma, i ja bih pobegla, ali sam ponosna pa ostanem da crvenim
Maki, ne gledam ni ja Pink, ali je taj kviz na njemu. Sutra u 21,15, molim te, pogledaj bar jedan, da vidis sta su ljudi u stanju da urade sebi i drugima, a sve za lovu! Da se malo zacrvenis od nelagode!
#Duda- dakle sutra, valjda ću se setiti.
Namesti mobilni da te podseti u 9,15h. Ona izreka, j…li bi se za lovu,za ove ucesnike, je maciji kasalj! Mnogo je gore! Treba videti i cuti!
#Duda- aha…da, zaboravim na mobilni
I kada sam ponosna i kada se stidim, vidi se iz aviona.
#electrasdreams-baš prava reakcija!
))
ne stidim se često pa valjda ne umem da se nosim sa time
#Zihernadla- ja sam se prošlog leta postidela pred mojim sinom, kad sam bacila plastičnu flašicu od vode u žbunje i kad je on ustao i uzeo je u kola, i rekao da ćemo je baciti kući u smeće
((
ja kad sam ponosna, smejem se još više
što reče Magi, najveći ponos osetila sam kad sam rodila Bašunu. Tada sam porasla do neba od ponosa, a zbog nje sam se i kasnije često ponosila sa istim simptomima!
Stida se ne sećam. Ne stidim se poraza. Češće osećam tugu, tada mi oči posive i ćutim.
#Lost- ti ovih dana imaš razloga da budeš ponosna. I ja sam ponosna zbog tebe
))
Ja prekrijem rukama usta otvorena u poluosmehu! Ako je u pitanju neki ozbiljniji vid stida onda verovatno nestanem!
#Dragana- dobrodošla Dragana!
Ne poznajem te, imaš li blog? Kaži mi nešto o sebi, gde te možemo čitati, ako pišeš