..Ne volim da se sećam tih dana, ali…
Lepo je što sam upoznala neke ljude u tom ludilu, ko zna koliko bi još prolazili jedni pored drugih, bez pozdrava. Skupljali smo se uveče, na klupi ispred komšijine kuće, i pričali do kasno u noć. Oko 1, 2 sata po ponoći… razlaz, svako sa svojim mislima i malo manjim strahom.
Bila sam skoro paranoična…sin je morao da mi govori iz minuta u minut gde je…ah, koliko izluđuje bespomoćnost, i ta nestvarna situacija…
Zamislite mene, kad je jednom zveknuo tomahavk, ili kako se to zove, na 3oo m od naše kuće…sve otvoreno zbog oduška, a komoda sa mojom china kolekcijom u dnevnoj sobi, počne da šeta od siline detonacije, od zida do pola sobe, ja skačem od stola da je pridržim i zaustavim, da mi se ne porazbija sve…
Muž i sin se smeju, zbog mog iracionalnog postupka, teraju me da izađem u baštu, ja neću i… psujem, psujem, derem se… a svima suze u očima, i pitanje..ko je sad poginuo, to je usred grada, u komšiluku ? Posle par minuta, obilazimo kuću, i kažemo…dobro, otišle su roletne na dva prozora, koje nismo podigli, par okana, i iskočila vrata od garaže, koja je u sklopu kuće…sad je fino sve na izvol’te… odvratno…nakon par trenutaka, moj muž traži majstore…i sve teče dalje…
TO… nikad, neću, ne želim i ne mogu zaboraviti…to, i pitanje u pogledu mog sina, dečaka.
Komentari (16)
Ostavi svoj komentar
Zadržavam pravo da sankcionišem, uklonim, izmenim offtopic komentare, kao i one koje nemaju veze sa unosom pod kojim su objavljeni. Sa druge strane podržavam i ohrabrujem otvaranja konstruktivnih i otvorenih diskusija putem komentara. Unapred hvala sto se držite teme.
Pokupi feed
pita mene pre neki dan dete rodjeo 28.02.1999. a sta je to bilo 24.marta 1999. pa svuda stoje plakati i bilbordi sa tim datumom? ja, k’o iz topa kazem: pa, tad je pocelo bomvardovanje! a dete ce meni: a, znaaam, kad god pricamo o proslosti uciteljica nam kaze kako su nemci bombardovali beograd….
kako, sinko da ti objasnim ko je tu koga i zasto…
#magi- da, magi to su ta bolna pitanja na koja se teško znaju i daju odgovori, kojih su željne male, nevine i lepe oči
*Ljudi su se u tom periodu strasno zblizili. U zgradi, u kojoj sam tada stanovala, 12 stanova! Nikada se niko, ni sa kim nije druzio, do tada. Jedan mlad covek, organizovao rostilj u dvoristu, svako izneo svoj sto, donelo se pice, kolaci, sta je ko imao. I druzenju nikad kraja. To su mi posle pricali, jer sam ja bila kod sestre sa svojom decom, preko puta pa malo levo. Ja nisam imala nikakvih ostecenja u stanu. Spustila sam roletne, pootvarala prozore, pa, sta bude. Videla si kod mene, necu da zaboravim i tacka!Zivot ide dalje, premda smo tada mislili, samo da prestane bombardovanje, nista vise nije vazno. A sada? Sta smo dobili bolje? J..u nas u zdrav mozak, ko god stigne.
…da predahnemo, makar malo…poslušajte, i ne plašite se šizele…
http://www.youtube.com/watch?v=CFYtpTot7hQ
Who knows what tomorrow brings
In a world where few hearts survive
All I know is the way I feel
When its real I leep it alive
The road is long there are mountains in the way
Love lift us up where we belong
Where the eagles fly on a mountan high
Love lift us up where we belong
Far from the world below
Where the clear winds blow
Some hang on to usued to be
Live there life looking behind
All we have is here and now
All our lives out there to find
The road is long and there are mountains in my way
But we climb the stairs everyday
Chorus
Time goes by no time to cry
Just you and I alone
#Duda- nešto i lepo u bombingu, strah od smrti nas je zbližio, ne povratilo se Dudo
Ja hocu sve da zaboravim, hocu, majke mi, samo ne znam kada i kako.
svuda ćutim…
al’ ovde moram zelenu da potpišem.
…………..
i ja ćutim o politici, a najradije bih citirala tvog sugrađanina ‘Krivi smo mi što smo se sklanjali’.
#zelenavrata-
#shaputalica-
da, to je to..svi pokušavamo da potisnemo ta loša sećanja, ali iskustvo je ostalo u nama, i ono izbija na različite načine.
Samo da se nikada i nikome ne ponovi!
#Lost – ostale su tragične činjenice Lost,
bilo je to brutalno bombardovanje i uništavanje jedne zemlje i njenih građana, pred osvit trećeg milenijuma…19 najjačih na jednog malog i slabog…na njima je civilizacijska sramota, a naše da izvučemo pouke iz svega, i da pamtimo
pa sta da dodam…
sem nama nema pameti, nikada se necemo opametiti, danima su najavljivali da ce 24. u podne svirati sirene u spomen, na secanje i ja ih ne cuh. Posle javise da ne rade… mozes misliti
e tako ne radi nista u ovoj zemlji, mi imamo pojedinacna secanja ali kolektivna ne i bombe su razlicite, ove danjasnje se ne cuju ali nas ubijaju polako i neosetno
#mahlat-sećanje na dane bombardovanja, mahlat, zaista bude neko mučno osećanje i to najviše besa, neverice i nemoći.
Slažem se, zlo još traje. Moramo naći snage u sebi, i sačekati da se čuju i ispričaju sve priče do kraja, i da onda stavimo tačku na sve.
Mislim da će nam tada krenuti na bolje.
Bas-bilo, ne povratilo se. A da smo se druzili, jesmo, ko da nije nista, decu vodili u park da se ljuljaju kad zasvira, sve u inat. Sad kad razmislim, mora da nismo bili normalni jos tad.
#Sanja- život je morao da se odvija dalje Sanja, ma kako bizarno to izgledalo…
želja za životom i strah od smrti… ovo prvo je pobedilo, i nekad smo podsvesno radili sve, kao da je sve normalno
Sve to što se dešavalo tih dana je previše bolno, previše sveže, previše ponižavajuće, previše nepravedno da bi se zaboravilo.
A oni mlađi, koji se ne sećaju tih dana će tek da postavljaju pitanja… Recimo, kako to da su isti ti NATO piloti koji su nedeljama prašili po celoj Srbiji samo par godina kasnije sletali u Batajnicu kao “prijatelji?”
#Džejn-to je katastrofa džejni, šta i kako objasniti mlađima, tolika je nesreća našeg naroda, iako ima i takvih koji kao kontrapitanje postavljaju-šta si radio u ratu tata?(prejudicirajući “poželjan” odgovor po brainwashing inžinjeringu za Srbe, najgori narod na svetu-klao, ubijao,vršio genocid, pljačkao) Pa, branio zemlju koliko sam mogao!Takav zločin, šta su oni nama uradili je nezabeležen u istorije civilizacije.
Neki ljudi nikad neće naučiti da “ne bacaju kamenje na kuće od stakla” !