Makarone blog

Raspakujem mali “lanč” paket, koji sam donela od kuće kod Verke-Zverke, i slažem stvari u frižider. Nas dve i Vesna, dogovorile smo se da ovo predvečerje, otpočne našom žurkom. To je uobičajeno, jednom mesečno, još od mladosti…same, mi. Verka, nezainteresovana za to što ja radim, sipa sebi vino i priča, malo o knjigama, malo o filmu, koji je gledala…malo o Nikoli, koji je po meni, njen najnoviji promašaj.

Pita me šta ću da pijem, dok ja zgotovljavam moje homemade fuži alla bianco. Čudi se kako imam živaca za te kuhinjske poslove. Kažem joj da se ne pravi luda… da ne mogu da pijem, a da ne jedem, i da, ukoliko njen frižider prestane da liči na Saharu, možemo i da prestanemo da pričamo o mom spremanju bilo kakve klope. Kažem još, neću ništa… čekaću Vesnu, koja večito kasni, da donese njihovu jabukovaču, na koju smo svi navikli.

Stiže i Vesna s jabukovačom, i odmah s vrata hoće da menja muziku. Oseti da sam ja nabacila  moj izbor, i kaže da davim sa Brazilom, Jobimom i Ipanema girl, i ostalim bosanovama. Pušta stare stvari od Flitvud Meka. Ja ćutim, i završavam sa fužima, guckajući po malo jabukovače. Zverka prelazi na priču o bivšim momcima i smeje se… kaže kako bih ja danas bila guzonjina žena. Ja nju nerviram sa “probirač nađe otirač”! Jedemo i smejemo se. Vesna prosipa svoju jabukovaču, moje vino i malu vazu, u kojoj su pupoljci ruže. Zverka briše sto i gunđa. Vesna nije imala više šta da prospe..zato sam ćutala, i ništa joj nisam rekla. Počinjemo priču o filmovima. Verka pravi ultimativnu style guide listu za gledanje filmova i prepire se sa mnom. Ona počinje sa “Praznikom u Rimu”, a ja sa “Sve o Evi”, i pričam opsednuto o Margo Čening. Ja ne mogu da zaobiđem V. Alena i Menhetn, i završavam sa Klunijem i Ocean’s 12.  To me podseti…Ustajem i puštam M. Bublea i Fly me to the moon. Pevamo! Vesna nezainteresovano vrti kanale na TV i dolazi do neke reality gluposti . Bacamo pogled, komentari nepotrebni. Ona nastavlja priču, kako je sav posao na njoj i kako ne može više ovako da izdrži. Ćutim, naslućujući da je “kobni” kraj blizu… znam joj i  izgled, i pogled !

Sipamo piće, smejemo se, a ja donosim iz frižidera creme brulee, koji sam pravila kod kuće. One oduševljene..zovu me Babet. “Maziš nas, i bacaš  u dekadenciju”, govori Verka oduševljeno, i davi se. Vesna, tek da nešto kaže, promrmlja, da  lepota i jeste u tome što je tako plain, i jednostavan, i da zato jeste masterpiece, i so french.

Posle smo postajale sve luđe,  i od svakojakih ideja smo dobijale napade smeha.

Neko zvoni…N. prekida našu žurku, govori Verki da je gladan, i predlaže neki restoran, za večeru. Zove i nas.

Mi zahvaljujemo, ali odbijamo, i spremamo se… on će nas voziti kućama. Zverka opet gunđa, ali se oblači. U njegovom skupom autu, gledam ga ispod oka…oseća se nadmoćno, i pred semaforom upada pred druge vozače. Vesna gleda kroz prozor, i ćuti, umorna i zamišljena. Zverka, pored njega na sedištu, skoro drema. Moć je čarolija i fascinira.