Ovo je link za moj food blog. Smatram da mnogi ljudi pišu o svemu i svačemu na blogovima, ali u jedno sam sasvim sigurna…da ljudi koji pišu o kuvanju i hrani, jesu pravi ljubitelji hrane i dobrog zalogaja.
Hrana je jedna od osnovnih i zajedničkih potreba svih živih bića na svetu. Ona koju mi ljudi spremamo za nas, nije uvek spremana jednako i na isti način, iz poznatih i razumljivih razloga. Postoje rafinirane nijanse u spremanju hrane, kad ono nije samo puko otaljavanje da se natrpa stomak sebi i drugima, nego postaje prava umetnost kad se u njega unese ljubav, volja, a tek dubok džep…
Lutajući u potrazi za dobrim food-blogovima, na jednom sam mestu malo predahnula. I ubrzo uzdahnula!
Evo zanimljivosti, i po oceni tima stručnjaka na mom omiljenom sajtu, nekoliko najskupljih jela na svetu, koje možete konzumirati skoro u svako doba. Ja sam odabrala neka jela koja su meni interesantna.
1. Dupli hamburger sa tartufima i mesom naravno, kod DB Bistro Moderne in Manhattan, NYC. Sadrži mleveno meso od rebara pomešano sa tartufima i foie gras (guščija pašteta), kojom je napunjen sočni stek od buta i ubačen, a koji je serviran na zemički, finom parmezanu, zelenoj salati i “strugotini” tartufa. Hm…burger ko burger, neko bi rekao, ali košta 99 $, ko želi varijantu samo sa tartufima, daće 59$.
2. Kavijar – Najskuplja vrsta kavijara je vrsta iranske beluge koja se zove “Almas”. Ima bledo ćilibar žutu boju. Dobija se od jesetre 50-100 godina stare. Teglica, naravno apotekarska(3,7 pound) košta 48,75 $.
3. Pie – pita – Jedan chef u severozapadnoj Engleskoj, 2006.g. napravio je najskuplju pitu na svetu, bazirajući je na uobičajenoj piti od mesa i pečuraka. But…Ovo jelo sadrži, paj’ sad ovo… Wagyu beef filett vredan 1000$ i kineske pečurke macutake, koje su tako retke i imaju naoružane stražare, koji ih čuvaju dok ne narastu, a koštaju 3300$, zatim…2 boce Chateau Mutton Rotchild iz 1982.g. crne tartufe i zlatne listiće.
Pravljena za osmoro, cena 15900$, a ko nema, može parče – 1990 $. Uhhh…skoro da zaboravim, čaša šampanjca for free!
4. Sladoled “Sundae” – On je 1000$, odmah da vam kažem da se ne zalećete! To je Grand Opulence Sundae at NY’s Serendipity. Dakle, zaslužuje svoje ime. Napravljen od mahune vanile sa Tahitija, pokriven listićima 23 karatnog zlata i posut sa Amedei Porcelana, najskupljom čokoladom na svetu. Još može da se ukrasi tartufima, zlatnim dražejama i dezertnim kavijarom, na vrhu. Bez njega.. ništa!
5. Čokolada – pakovana u kutiji, po 2000$/per pound! Pravi se pod imenom Chocopologie by Knipschildt Chocolatier of Connecticut. “The Chocolatier” je otvorio danski chef, Fritz Knipschildt 1999. g. (baš one kad su nas bombardovali), koji takođe prodaje i pravi dekadentne čokoladne trufle sa francuskim crnim tartufima u svakoj. Oni koštaju 250$, pakovanje, ne piše koliko je. Ali nemojte da očekujete da upadnete i kupite! Sve se pravi samo po narudžbini, i čeka se na termin.
6. Sendvič – Zahvaljujući chefu Džemsu Parkinsonu iz “The von Essen Platinum Club Sandwich” u Cleveden House Hotel blizu Londona, imamo najskuplji sendvič 197$. Napravljen je od 24 satno fermentisanog sourdough hleba, Iberico šunke odležale 30 meseci, prepeličjih jaja, belih tartufa i paj’sad…polusuvih italijanskih paradajza.
7. Šafran – 2700$/ per pound, ne mogu sad da tražim skalu za pretvaranje mera, ali svi znate da je to “da može u oko da stane”(sećam se za vreme stare yuge da ga je moja baka čuvala ko oči u glavi, i stavljala samo nekoliko mrvica u supu, da dobije lepu žutu boju), šafran je šafran…to su prašnici cveta biljke šafran, beru se ručno u Turskoj, Grčkoj, Maroku i Španiji. Prodaje se i na grame – 15$ gram.
8. Omlet- za 1000$ chef Emilio Castillo of Norma’s restaurant, NYC “Le Parker Meridien Hotel” napraviće vam ovu bilion dolars frittatu. Sadrži jaja, kavijar i celog jastoga.
9. Fruit cake – dakle, voćni kolač. Njega je kreirao 2005. g. Tokyo pastry chef, neznanog imena, 6 meseci ga je dizajnirao, i jedan mesec kreirao, do kraja, dok ga nije izneo na izložbu. Ukrašen je sa 223 mala dijamanta, između ostalog, i decembra 2005. prodavao se za 1,6 miliona dolara. Naravno da su sve ovo tajne chefova, daju se samo neke naznake o namirnicama, a kako se jedu dijamanti, i kakvog su ukusa… ne znam da vam kažem.
Šta reći, a ne zaplakati?
Komentari (16)
Ostavi svoj komentar
Zadržavam pravo da sankcionišem, uklonim, izmenim offtopic komentare, kao i one koje nemaju veze sa unosom pod kojim su objavljeni. Sa druge strane podržavam i ohrabrujem otvaranja konstruktivnih i otvorenih diskusija putem komentara. Unapred hvala sto se držite teme.
Pokupi feed
Uh, sunce ti…
Sve ovo izgleda veoma, veoma dobro, ali nisam sigurna da je ukus toliko dobar, koliko je cena visoka. Mislim, to bi moralo da bude ekstatično-orgazmično ukusno, da bi opravdalo takvu cenu.
Moi, ja sam zadovoljna ako u sendvič natrpam sira, gomilu salata, malo pomfita i zalijem kečapom. Laka sam za održavanje.
#Džejn – Bitno je i s kim jedeš Džejni.
Ja i kad sam najsitija, kad vidim moju drugaricu Ljilju kako slatko jede, šta bilo, moram odmah da se pridružim.
ja sam malo teža za održavanje – jedem samo ono što volim, a ako mi se nešto ne sviđa !? …ćutim, uvek ima ‘leeeeba!
Uopšte ne osećam žaljenje što neću da probam nikad ove “delikatese”. Doduše kavijar jesam probala kad sam bila u Rusiji, i htela sad da se…. da ne kažem šta
Meni je ono odvratno 
#Gaga – dobrodošla Gago!
ja nisam nikada probala kavijar,
verujem da se i meni ne bi svideo
au! odmah ogladnim od dijamanata i ostalih ukusnih sastojaka
dakle, ja ću jedan sladoled od 1.000 $, a u tašnu Birkinku ću da spakujem jednu pitu sa kineskim pečurkama od 3.300 $, a mogla bih i jedan sendvič od 197 $ neka mi se nađe…
šta ću kad uvek ogladnim popodne
Kad sam bio klinac, kod mene na selu u zapadnoj Bosni, cijeli vocnjak bude prekriven ovim Safranom, ja nisam imao pojma sta je to, ali se sjecam kad dodje par stranaca prijatelja od staraca uvijek su sa cudjenjem uzvikivali uuh sta je safrana i kao ne mogu da vjeruju
#Hellas- mogli su biti bogati ljudi! no mora se videti da li je to baš “taj” šafran, možda se poklapaju samo imena, pozdrav Hellas
Pravo da ti kazem, moze se jako lepo jesti “a ne plakati”!
Ja, moram da priznam, nikada ne jedem ono sto ne volim, pa makar to bilo i u gostima. Izvinem se i kazem: hvala lepo, ja to zaista ne volim, nemojte se ljutiti!:)
#Duda- stvarno Dudo ima toliko lepih jela u svakodnevnom kuvanju u našem podneblju.
Ja sam sada u potpuno drugom fazonu, sa eksperimentisanjem sam završila, vraćam se na “basic” cooking i ta jela našeg podneblja najviše volim. Samo kad negde odem probam osnovne karakteristike te kuhinje. Volim i dalmatinsku jednostavnu kuhinju, ono sve na lešo i riba bez ikakvih začina-riba da mi miriše na ribu. Prošlog leta u Zadru Zdenka mi je pripremala baš te bisere dalmat. kuhinje, sve u onom starom izvornom obliku.
Kako ta žena kuva! Uživancija!
Š’a mu/ti/mi/nam je hi5?
HIV sgovornom manom? :shocked:
Ljubi te Atajlo. :*
#Atajlo- Heeeeej Atajlo, jel moguće da si se javila? Pa gde si bre, ajde piši nešto. E da znaš kako si me obradovala!!!
Ma ne znam koji je q hi5 napadaju me tamo na FB s tim, al’ vidim neka poznata imena, pa ajd i ja!
Ehhh, Atajlo duhovita uvek…s govornom..ha,ha,ha puno te pozdravljam, jesi li ti na tom HIV-u isto ko ja? javi se
Jo što me sramota što ne’am “Web sajt”!
? I sad – kao prevrćem očima, u zbunu… 
E, Maki…
Nisam tamo. Nisam ni na “fejsu”. Nema me nigde, da budem iskrena.
Zašto?
Zato…
…što…
Kako: — atajlo 11.7.2009 u 16:41
kad sam noćas ostavila komentar???
Da si sad ti drug na drumu (ili internetu, ili blogu, ili štagod, al drugarski), poCetila bi me kako idu smajliji. Vidiš da sam onaj gore zabrkljačila. Beše li
Ma ne ide mi ovo pisanje. Mnogo, MNOGO bolje šijem. A krojim skoro najbolje. I eto, javila sam se. Opet 1 pozdrav i 1 :*.
#Atajlo-idi begaj Atajlo
!
Kad nemaš sajt, dođi kod mene kadgod hoćeš
vi’š da nisi zaboravila smajliće, ti si me učila kako da ih stavljam, sećam se
znači šiješ, krojiš, paraš, fircaš, štepaš, štopaš, jel ima još nešto?
aj srećno Atajlo, dođi kad ne znaš šta da radiš, da budemo dokone zajedno
Sećam se, Maki.
Znači – nema više ništa
A i ne šijem preterano. Više se hvalim. 
Mada… )
Neću da dođem. Ostavila sam ti broj telefona na onom HIV-u. Kad poželiš da meditiraš u provinciji, a i da vidiš šta su pravi abrovi, samo okreni broj. A mož’ i bez okretanja. (Ovo sve ispade baš nekako dramatično.
Zašto? jel te prošla ova blogozavisnost, od koje ja još malo patim, a dokle ću ne znam, verovatno, dok ne izgubim živce i nađem nešto drugo?
Mislim, da je nekako drugačije bez tebe, bar ja osećam da nedostaješ. Šteta što ne pišeš blogove.
Nisam bila na HIV-u, valjda ću naći ovako ćorava, ne brigaj
Paaa… Jeste, ako sam ikad i bila zavisna.
Mislim da je više u pitanju bio egzibicionizam. 
Il’ k’o neka “ruka pomirenja/prijateljstva”, tako nekako…
Ži-va. Inače, ponuda nije oročena. Za sada…
