Marina Abramović, naše gore list. Rođena Beograđanka, sada već dugo u Njujorku. Neću pisati o njenim biografskim podacima, eto linka, ali hoću da pomenem ovu umetnicu svetskog glasa, koja je ovog proleća opet došla u žižu interesovanja u celom svetu umetnosti. Marina je poznata kao pionir u izvođenju raznih performansa kao vizuelne art-forme, još dok je bila student umetnosti u Beogradu. Telo joj uvek bila i tema i medijum. Njena najnovija izložba u NY, u Museum of Modern Arts, izazvala je interesovanje, jer je vrlo neobična.
Delove sa izložbe videla sam na net-u, i dugo sam razmišljala o tome. Evo o čemu se radi!
Dakle, moj život je meni neka umetnost performansa, vama je vaš. Ja to mogu da razumem, ali kad sam videla njen performans, da sedi sa posetiocima satima naspram njih i ćuti sa njima, moram reći da to nisam baš shvatila u prvi mah. Mislila sam u sebi kako bih morala malo više da se pozabavim modernom umetnošću, i da počnem lakše da kapiram neke stvari. Pa, to i jeste svrha umetnosti. Pošto performans kao njen u MoMA-i nisam nikad videla, često sam svraćala na njihov sajt, i stalno mislila o Marininoj ideji, da sedi sa ljudima u galeriji satima i danima, i da ćute, i samo se gledaju. Zašto?
Eh pa, pošto umetnost tera na razmišljanje, jel tako? tako je!… shvatila sam Marininu ideju i udarac, al’ onako u vugla, urbanom transu u kome živimo i stalno žurimo, bogtepitagde. Mi se danas retko, vrlo retko fokusiramo na ljude oko sebe. Bar ne zadugo. Ma… sada skoro nikako! I sigurno ne sedeći i gledajući se u tišini.
Komentari (2)
Ostavi svoj komentar
Zadržavam pravo da sankcionišem, uklonim, izmenim offtopic komentare, kao i one koje nemaju veze sa unosom pod kojim su objavljeni. Sa druge strane podržavam i ohrabrujem otvaranja konstruktivnih i otvorenih diskusija putem komentara. Unapred hvala sto se držite teme.
Pokupi feed
Čini mi se da je danas sve više “in” što si extremniji. Mogu ti reći da ne razumem baš puno takvu umetnost, a usput se pitam, imamo li zaista vremena da sedimo i buljimo jedni u druge a pri tom ne progovaramo. Ok, postoje prijatelji sa kojima možeš i da ćutiš i to je dovoljno. Ako neko smatra da je ovo umetnost i to je ok, meni je to nekako bez veze. No, izbor umetnika je velik, pa neka svako uživa u čemu želi.
Ja znam, da ovako nikada ne bih mogla da sedim i buljim u nekoga a da ne počnem da se smejem kao blesava…
#Dudaelixir- Moguće, Dudo
Vidiš da smo se pretvorili u neku sivu bezličnu masu, iako ja ne volim što je tako.
Vreme je takvo, da ne može da iznedri neki veliki umetnički kapacitet, kao nekada, da sad ne nabrajam velike umetnike, koji se kritički osvrću na stvarnost oko sebe. Meni je na primer neshvatljivo da se kod nas nije pojavio ni jedan pisac, koji ima nešto kritički i objektivno da kaže o onome što se nama dešava. Svi su obično “nagnuti”, ili na jednu, ili drugu stranu. Veoma jadno i tužno.