Makarone blog

Jednog dana pre skoro sedam godina, pošta nas je obavestila da je kraj u kome živim došao na red za promenu telefonskih brojeva i prelazak na novu modernu telefonsku centralu. Promenom  broja telefona, došlo je iznenada do novih momenata, tj. do učestalije zvonjave telefona. Pozivi se dešavaju i sada, i dalje učestano. Ponekad zatičemo poruke na sekretarici, a ponekad se javim u živo,  i sita ispričam s nepoznatim ljudima, ne znajući ni sama u šta se upuštam.

Moj muž nije doktor veterine, i ne bavi se istraživačkim radom. Samo nam je pošta učinila medveđu uslugu,  doduše nenamerno, dodelivši nam telefonski broj koji se za samo jednu cifru razlikuje od broja nekog odeljenja Istraživačkog instituta za veterinarstvo Novi Sad. Najobičnija slučajnost da dobijemo slične brojeve, i prilika da sam ja uvek najbliže telefonu, stavlja me u poziciju da najčešće  odgovaram na mnogo ovakvih poziva.

Obično su to muški glasovi. Da konfuzija bude još veća i smešnija, moj muž ima isto ime i prezime kao jedan doktor veterine koji radi u Institutu. Ali, kojeg mi slučajno poznajemo. To je muž moje drugarice s kojom sam radila.Tako, ponekad…

“M. jes’ ti?”

“Jesam”.

“Brzo dođi, pilići mi skapavaju.” Klik…tras…Tu..tuuu…tu…tuu.

Ili…

“Molim vas doktora B. “, kaže glas.

“Moj muž nije ovde, i nije  doktor. Ko vam zapravo treba?” , pitam ja, prepoznajući po akcentu, dijalektu, ne znam ni sama više, da je to neko sa sela, pa ‘ajd da mu se nađem.

“Ma, dajte mi doktora, Laza iz Mošorina je ovde, dogovorili smo se za danas za vakcine, nemam ja kade da čekam, moram da idem na njivu”, viče nervozno glas, ne slušajući šta mu ja govorim.

Uzela sam za primer razgovor sa starijim čovekom, očigledno sa sela, a i uglavnom su oni moji sagovornici.

Najčešće pokušavam da objasnim da su pogrešili u tom i tom broju prilikom biranja, da ovo nije Institut. “Ko? Ja? Pa jel to ovaj broj?”

“Eto vidite, pogrešili ste, ovo je….”

Ponovim im još  jednom broj Instituta, pozdravimo se, i sve lepo. Nikad nisam neljubazna s njima. Moji roditelji vaspitali su me mnogo bolje od toga.

M. me često pita kako imam živaca da se preganjam s ljudima telefonom.

Ponekad zovu za novu recepturu prehrane za prasiće, piliće, telad, zbog štrojenja… pitaj boga šta sve ne pričaju.

Uglavnom, teško se razumemo, slabo slušamo, svako zaokupljen svojom mukom. Jednom je jedan bio toliko besan što su se prasići porazboljevali, pa je počeo da viče, da…” nikad ga nema, zašto primamo platu, da nas gori od nas drže tu na tim mestima,” i tako…svašta. Pošto moje reči, da nije dobio nikakav Institut, da nema nikakvog doktora B. nisu nikako mogle da dopru do njega, odlučila sam se za finalni sumanuti potez. Kad je zastao da uzme daha, a i da spasimo prasiće naravno, uletela sam s predlogom: “Dajte mi vaše ime, javiće vam se doktor za par minuta.”

Nazvala sam moju drugaricu, tražila broj mobilnog telefona njenog  muža, pravog dr.B., i rekla mu da se javi pod hitno tom i tom čoveku u Žabalj. Kad me je doktor posle nazvao, smejali smo se kao ludi, a mene je prozvao najboljom sekretaricom koju je do sada imao.

Razmišljali smo o tome da promenimo broj, ali eto nismo do danas. I nećemo. Ko zna kome bi pošta dala naš broj? I ko bi divanio s Lazom, Mitom, Žikom iz Šajkaša, Loka,  Rumenke, Mošorina…? I ko zna šta bi bilo s prasićima?

I malo nepotrebnog i uzaludnog socijalnog osvrta – Tune Little piggies, by The Beatles koju možete tumačiti kako vam drago, od  moje bezazlene asocijacije zbog naslova pesme,  zatim Animal farm, od Dž. Orvela, do Č. Mensona i onog masakra, pripadnika džet seta, radničke klase, prebogatih i pohlepnih ljudi, članova Scull&Bones,  itd.