Makarone blog

Da, tako mračno je bilo ova dva dana, gledajući  slike iz worldistan-a.

Slika 1.

Masakr u Norveškoj,  sirotoj maloj bogatašici od zemlje.

Kako je moguće da troma, kilava policija tako nereaguje?

Kako je moguće da takav kamp, sa toliko mladih ljudi, nema i  neko obezbeđenje? Od suviše “otvorenosti”, plaše se da ih ne proglase za policijsku državu?

Kako je moguće da se bolesnik  slobodno i neometano “igra” i lovi i ubija decu kao u video igrici?

Dobro, to su bila pitanja onako na prvu, neka istražuju svoje propuste.

Da im se ne ponovi nikad i nikome ovakvo nešto, zbog sve one dece, i druge, po celom svetu. Deca nikad ne zaslužuju takve gadosti i smrt. Sviđa mi se obraćanje njihovog PM Stoltenberga, da će na ovaj masakr odgovoriti sa još više demokratije i otvorenosti, bio je stvarno srca junačkoga, ali neka se stavi u glave, i srca nesrećnih roditelja.

I pitanje o teledirigovanim svetskim i inim medijima!  Da li je terorizam rezervisan samo za Muslimane?!

Zaboravili ste, ili ni ne znate za  “bele” teroriste poput ETA,  Brigate Rosse, Bader-Majnhof, OVK…marksističko-lenjinističke provenijencije?!

Za ovog nesrećnika i krstaša  Andres Breivik-a, kažu između ostalog da je bio inspirisan ratom na Balkanu,  evropskom izolacijom Srbije,  srpskom borbom na Balkanu protiv Džihada, da se između ostalog zalagao za proterivanje svih Muslimana sa evropskog tla, zatim za Veliku Grčku, Veliku Jermeniju i (sic!) Veliku Srbiju.

Ugasili smo ga sa ovakvom reklamom, jadni mi…

Sad će opet  jedno vreme da ispiraju usta sa srbogenocidnimčetništvom, posebno junačine iz komšiluka, boleeeest…ufff…

Jedna moja blogokoleginica je rekla – Još da kaže da je fan Noleta Đokovića….

Slika 2.

Neću se vraćati na koncert u BG, Amy,  toliko je toga o tome pisano. Znala sam nekako još tada da se opraštaš od worldistana, u kome te idioti koji su na tebi zarađivali ( a tek sada će hijene nezajažljive!) čereče i razvlače, a ne razumeju tvoju bolest, i ne brinu o tebi – od menadžera i velike muzičke industrije, pa do prijatelja, roditelja, muža. Bila si osobena, pomalo heavy, ali nije dobro što si otišla tako rano. Mnogo si još mogla da daš. Tvoja Motown boja glasa bila je nešto izuzetno, taman si razmahnula krilima, ali… Ljudska pohlepa je gadna stvar,  ti tako krhka i žeeeeljna ljubavi… tužno.

Ne mogu da pričam više o tebi. Ni da te slušam još neko vreme.

Nadam se da će ti biti bolje tamo sa legendama, to je bolje mesto od worldistana, trust me, you heartbreaker…

re nekoliko meseci u inbox-u me je dočekalo jedno čudno i nesvakidašnje pismo. Javila mi se novinarka sa jedne televizije u NS, koja je želela da jednu rubriku svoje emisije posveti baš meni. Htela je da dogovorimo mali intervju na temu blogovanja, interneta, itd.  Na moje pitanje, što baš ja, rekla je da sam došla na red po preporuci kolega blogera, i da joj je namera da što više približi novosadsku blogosferu svojim gledaocima. Dogovorili smo se da tv ekipa dođe kod mene i da obavimo to snimanje.

Posle sam razmišljala šta će meni sve to, ali su mi u ušima odzvanjale reči mog drugara, M.-ovog bivšeg zeta, inače druga člana jedne naše velike stranke, koji se dugo nije skidao sa  TV ekrana.

Na moje pitanje,

- Đomla,   što se pobogu slikaš po televizijama i kad treba, i kad ne treba? … Mlađa mi je rekao:

-Kad te nema na televiziji, to ti je kao da ne postojiš.

Ahhhaa…tako, dakle.

Taj intervju je, btw, uspeo, skoro svi moji prijatelji i poznanici su bili oduševljeni, i nije bilo onih koje sam sretala u gradu, na pijaci, po kafićima, koji nisu imali neke reakcije, pa makar  one bile i maliciozne – nisi smela da dozvoliš da ti snimaju levi profil, mogla si da picneš gajbu i radni sto za tu priliku, kako to u trenerci,  itd.

Tako sam ja na trenutak osetila slasti slave, i počela da razumevam razne narcisoidne tipove po televizijama. Pa, ljudi moji to kad se naklati, ne zna šta je dosta! Pa svo to divljenje, pametovanje, laskanje, aplauzi…

Meni sada eto više nije dovoljan intervju koji s mojom malenkošću pravi jedna mlada novinarka sa gradske TV u Novome Sadu  glede vaskolikog srpskog gledališta, (toliko  opija ta haze of glory, ljudi pomagajte), već sam odlučila da organizujem konferenciju za štampu gde će biti svi mogući novinari, i koju će naravno prenositi  sve vodeće TV kod kuće, a i šire.

U početku sam imala malu tremu, veliki je to zalogaj,  pres konferencija. Ali, uskoro sam se smirila i setila se da većina ljudi koji organizuju takve  događaje, ustvari nemaju šta da kažu, ili  nemaju pojma o čemu pričaju.  I uglavnom pričaju o onome o čemu svi sve znaju! Ali jako je bitno  biti javno viđen!  Ako ne talasaš, kao da te nema, kaže Đomla.  Pa mislim… ako je nemati šta da kažeš,  kvalifikacija za držanje pres konferencije, ko je kvalifikovaniji od mene?!

U transkriptu koji sam dobila, tekst u italiku govori neki novinar.

Dok Makarone ne uđe u ovu sobu, da kažemo koju o njoj. U blogosferi se pojavila u prilično zrelim godinama, a pod tim smešnim nick-om, krije polovično svoj identitet. Kažem na pola, jer je u avataru već svima prikazala svoj izgled. Nije ni slutila da će njeni čitaoci taj dugački nick name odmah da skrate na “maki”.  Ali, evo je, stiže….

-Dobro veče svima, hvala što ste došli u ovolikom broju! (Makarone,  vidno omršavila u odnosu na gabarite iz poslednjeg obraćanja javnosti. Za razliku od kućne varijante  u donjem delu trenerke iz vremena intervjua, sada kao đavo nosi Pradu. Pa, kad može Beni XV…)

-Nameravala sam da ovu pres konferenciju održim i ranije, ali sam čekala da enterijer bude gotov,  da bude odštampan  sav reklamni materijal, kao i moja nova knjiga, “Opijenost jedne plavuše”. Kao što vidite već je prevedena na francuski. Nemojte se ustručavati da postavljate sva pitanja na koja mislite da znam odgovor.

-Ok, prvo pitanje…I da, slobodno se poslužite, sve je domaće!