Makarone blog

Svi znate da sam pušač, i da unazad godinu dana pokušavam, ako mogu, da donesem odluku o prestanku pušenja. To ide poprilično teško. Sve sam nešto mislila, da se ugledam na M. koji je jedan grip koji je odbolovao pre 4 godine, s pravom proglasio jubilarnim,  jer ga je iskoristio i ostavio cigarete. Tako sam ja, kad sam imala neki bogznakoji grip ove zime nedavno, pokušala da ga iskoristim za sličnu namenu. Na ruku mi je išlo ono odvratno stanje kad sve što unosite u sebe menja svoj pravi ukus i miris, pa tako i duvanski dim koji inhalirate u sebe, ne liči ni na šta. Ali, avaj, to stanje je trajalo cigla dva dana, pa kako sam polako ustajala iz mrtvih, tako se moje čulo mirisa i okusa popravljalo, i moja želja za pušenjem se vraćala.

Dva dana ništa…što me je ipak na neki način obradovalo, jer me je uverilo da ja ustvari, kad bih prestala da pušim ne bih imala nikakve apstinencijalne krize, tipa preznojavanje, nervoza, drečanje na sve i svašta. Sve je to u stvari u glavi, uverih se ja, i nastavih i dalje da mislim da će taj dan sigurno uskoro doći. Hoću da budem sigurna u svoju odluku, i da mi se ne desi recidiv, koji mi je odvratan. Doduše, možda bih kad bih prestala sa pušenjem cigareta na javi, zgrešila i ja u snu, kako mi svi bivši pušači govore,  kako se siti ispuše u snu, ali teraju dalje bez cigareta, što je u krajnjem, najvažnije.

A sada sam htela o nečemu što me je krajem prošle godine prilično iznenadilo i smučilo mi se, u celoj toj antipušačkoj kampanji.

Pošte u Americi su u godini ( 2008),  koja je obeležila stogodišnjicu rođenja Bet Dejvis, odlučile da štampaju poštansku marku s likom ove filmske dive, i to u liku Margo Čening iz “Sve o Evi”. Ali na toj fotografiji je Bet, poznata kao neko ko nije dao na sebe,  svoj stil života, a posebno nije dala da joj neko ugrožava pravo na njene slobode, bila sa cigaretom! Fotošop je uradio svoje, neki bilmez je hteo da bude politički korektan, to je sada jako in, i izbrisali su joj cigaretu koja joj je bila u ruci. Antologijska uloga Bet Dejvis i zaštitni znak Margo Čening – cigareta! A teško da se i Bet u stvarnom životu mogla zamisliti bez nje!  Zamislite, šta bi im Bet rekla da može, povodom toga njihovog poteza.

Koji je to bezobrazluk! Imali su milion Betinih fotografija bez cigarete, koje su mogli da iskoriste za taj događaj, ako su hteli.

Uopšte ne volim histerične kampanje pune licemerja, tipa biće propast svih nas , ako ne zabranimo tim odvratnim pušačima da nas sve potruju, jer seju zlo za sobom, gde god se pojave, ali ovi što se tu pored nas drogiraju i loču alkohol, uništavajući milione porodica, i nisu takvo zlo. Oni usput  u trenucima nervoze,samo žvaću žvake zaslađene aspartamom ( do nedavno na listi mogućih bojnih otrova  Pentagona) !

Dakle, ne mislim u ovom postu da otvorimo diskusiju za i protiv pušenja. Rekla sam šta mislim o njemu, i nosim svoje breme i muku, nastojeći da ga ostavim. Ali, to je takođe izbor pojedinca i njegova sloboda izbora. Interesantno mi je kako oni koji hoće da se igraju boge, ne samo da zabranjuju pušenje u sadašnjosti, nego i u prošlosti, kao nije ga nikada bilo! U novijim serijama i filmovima sve manje ili skoro nikako, mladi ljudi ne puše, nema veze što se ubijaju, kolju, ubijaju od droge i manijače na sto drugih načina, ali pušenje ne…u ime nekih viših zajedničkih interesa, kao loš je znak za mlade. U toj njihovoj stvarnosti, uskoro mladi neće voditi ljubav dok nemaju punoletstvo, neće pušiti, odreći će se svih užitaka i samo vredno raditi u velikim svetskim korporacijama, piti pilulu za smeh, protiv depresije, za spuštanje euforije, za podizanje euforije, vitamine…sve je to njima pripremila i brinuće o njima, farmaceutska industrija. Šta li je ovo? Lov na veštice, čist Orvel!

I tragično i smešno. A slobode sve manje…samo licemerno zakamuflirano, da zaseni prostotu.

Krenula sam mojim starim Renoom4 od kuće. Nisam prošla ni par desetina metara, kad sam naišla na kraj kolone vozila i skontala da je veoma dugačka , čim sam već tu došla na njen sam kraj. Opet rampa!

Ispred mene…. automobila i raznih, do zaprežnih vozila …u tri reda. Kolona od skoro par stotina metara. Gužva. K’o da idemo u Evropu ili na more , a ne u centar Novog Sada. Svi stoje, nervozni k’o zapeta puška i čekaju start kao na trkama. Škrgućem zubima od besa. Čuje se neki neodređen pisak i …. evo nadolazećeg uzroka za ovaj saobraćajni kolaps -ide malo čudo od dresine sa dva radnika na njoj. Idu u famoznu ranžirnu stanicu.

Dok čekam pokušavam okvirno da izračunam – tri trake x dužina kolone x broj automobila x prosečan broj ljudi u autu(2) x vreme dangube(oko 20 min), sve to s jedne strane rampe, i isto ili približno sa druge, znači sve x 2…. Pa, tako mi svih vlasti u NS….koliko je to miliona izgubljenih minuta radnog vremena…zbog dresine i dva čoveka na njoj, koji rade svoj posao, protiv njih ništa !!! Pa tako godinama…. odnosno 25 mojih iza rampe! A dresine, lokomotive, vozovi, vlakovi…klaj , klaj… tu rum, tu rum,…

Dok čekam mislim o svim lažljivim vlastodršcima za mojih 25 god.života iza rampe ! Koliko sam se laži naslušala za sve ove godine! Izmestićemo rampu, čim se nova vlast konsoliduje i svede katastrofalan bilans poslovanja predhodne, yada, yada, yada…

Rampa se podigla, polako kreće beskrajna kolona . U njoj razni. Iz nekog kedija preko razglasa , monotoni glas, s neizdrživo jakim volume+++++++-om viče: ” Peeeerje, kupujem peeeeerje! ….Peeeeerje, prodajem peeeeeerje!

Čini mi se da ću eksplodirati! Od svega u meni raste osećaj mučnine.

Uključujem plejer i slušam Conchu Buica. Učim da izgovaram španski kao ona. Večeras se opraštam od prijateljice i njenih. Odlaze nazad….daleko. Oprostićemo se večeras , jer će biti mrak i ja ću spavati kad oni rano krenu na put. Bolje… da izbegnemo suze…. ne podnosim rastanke.

Konačno hvatam moju džadu. Pun gas ! Sunce se posle dva dana košave probija kroz oblake i greje mi ruku na prozoru. Sve sam vam rekla , kako mi je….

Lv4D5glbdx0

Prekinutoj i nesrećnoj mladosti – Exit 2008, Novi Sad

Da napišem ovaj post , povod je bilo nešto što sam čula juče na televiziji. Posle ručka, u hladovini sobe, M. i ja svako u svojoj fotelji, pokušavali smo da svako za sebe uživamo, odmarajući se. Oh, sweet laziness…na 36 stepeni ! Ja sam listala neke novine, a on je uključio TV. Bile su neke vesti, koje ja btw, odavno ne slušam. On je gunđao….mrf…, pa sam i ja obratila pažnju na reči nekog lika koji je razgovarao sa spikerom. Govorili su o ceni benzina, i o rezervama istog u našoj zemlji. Kaže spiker: “Amerika , ima rezervi za 6 meseci, Nemačka za 2, bla,bla,…Koliko meseci imamo mi fore?(moja interpretacija)”. Ono što sam čula nisam mogla da poverujem, da je moguće. Kaže, taj lik…”Za 16 dana!” Zaprepaštenje od strane spikera…. “16 daaaana?” Lik odgovara….”Pa, nemojte tako, to je ipak više od 7 dana, kad je prošla vl….. bla, bla, bla.” Prosto me bilo sramota, da slušam dalje!

To je isto kao da vam onaj što čita prognozu kaže “Kiša će padati sve dok ne stane!”

Sličnom retorikom uvek se bavi neko ko hoće da opere ruke od nečega , nečega nečasnog što je uradio ili nije uradio, neko ko želi da prebaci krivicu sa sebe na drugoga, političari svojim posebnim , profesionalnim jezikom koji samo oni razumeju….”Moramo uskladiti regulativu, i stalno reformisati našu državu, kako bismo bili pravna, moderna , evropska …bla, bla, truć.”

Dok sam bila mlađa, taj njihov jezik me je fascinirao, nisam ga ni razumela dobro svaki put. Danas ga više i ne slušam, sve su učinili da više niko ni ne haje za njihove reči, mi građani smo tu uglavnom da plaćamo njihove debele tranzicijske račune.

Ali uvek ima naivnih, koji će im poverovati, na to igraju.

Sećam se jedne moje strine, pokoj joj duši. Uvek je volela da izigrava , vrednicu, čistunicu, i da večito deluje “zaposleno”, premda u suštini….nit’ je znala umesiti, nit’ skuvati, nit’ uraditi bilo šta k’o svet…pritom je svima punila uši, a pogotovo mom stricu, rečima samohvale i pregora. I svi su joj verovali, pogotovo on… “Ne može to Seka , umorna je , ona toliko radi….nikad nema vremena za….”

Kad se osvrnete oko sebe, vidite koliko se paralela može povući između tih malih svakodnevnih stvari i onoga kako svet u suštini funkcioniše.

Prema tome , ako na televiziji čujete neku prognozu tipa “Pretežno sunčano sa mogućim pljuskovima….. Vlada je na svojoj sednici od četvrtka , usvojila nove smernice u daljem radu…..” , znajte da su se dobro obezbedili od toga da ih nazovete lažovima, jer se govori u granicama – mož’ da bude , ne mora da znači, i za tu veštinu govora su extra talenti.

Danas sam sa M. isla posle mnogo godina na Institut za plucne bolesti u Srem. Kamenicu.Morao je na zahtev svog kardiologa da uradi neki test iz ehokardiografije, mislim da se tako zove. Ja sam morala da idem s njim da mu odagnam zabrinutost i pravim drustvo. Institut je lepo “umiven”, dobro organizovan u pokusaju , ali i to je napredak.

Iako zakazan pre 20-tak dana , pregled se desio posle 2 i po sata cekanja. Ko nam je kriv kad nemamo vezu , jer su oni sa vezama stalno upadali preko reda ,pod firmom “hitno” .

Ja sam se seckala po hodnicima, isla do trafike po novine ,grisine itd. Na svim vratima u tom delu zgrade pored broja sobe i dr. stoji natpis od reci do reci : Institut za plucne bolesti Vojvodine .Eto , da nisam otisla gore ne bih znala da je Vojvodina tako bolesna i da ima plucne bolesti . Ustanova koja pretenduje da ima takav rang , sa tako skolovanim osobljem ne bi smela da dozvoli sebi takve natpise po celom prizemlju , a mozda i po celoj zgradi ,to nisam videla. Sto se onda cudimo kad vidimo ono smesno ,” koljemo po kucama” i slicne kuriozitete pokraj nasih drumova sirom Srbije , kad ovi “akademci “to sebi dozvoljavaju.

Pregled obavljen , sve b.o. ,moje prisustvo je bilo skoro nepotrebno , ali ko bi vam onda ovo otkrio.

Ćao svima,  otvorila sam ovaj blog na wordpressu u želji da dođem do svog parčeta virtuelnog prostora i podelim sa svima razne svakodnevne događaje, ne moraju pretežno biti problemi i kuknjava, jer bismo onda potvrdili onu definiciju, po meni zajedljivu, da su blogeri ljudi koji uglavnom imaju višak vremena, nisu bog zna kako pismeni,čantraju protiv svega i svačega, wannabe writers&journalists, i bla,bla…naći će se tu sigurno i korisnih informacija, i u postovima i komentarima koji su poželjni, pogotovo ako su iskustveni.

Dakle, prva tema – napraviti novu zdravstvenu knjižicu u Srbiji, naoružavanje strpljenjem i pokret. Dođem u socijalno, PIOR, i na jednom šalteru dobijem papir sa deset zadataka koje moram napraviti.

Uhvatila me panika kad sam videla zadatke, u startu jer vidim da se radi o papirima koje izdaju različite institucije. Krenem da otkačinjem šta imam , šta nemam, i pravim plan, kako i kuda da idem da mi sve bude nekako usput, jer vidim da je to opasno šetanje po gradu. Prvo, skontam da treba dva obrasca koja se….paj’sad ovo, kupuju samo i isključivo na pošti.

Niko se nije setio da to prodaje na jednom od šaltera u socijalnom, pa makar to bilo i koji dinar skuplje. Treba i poresko uverenje o plaćenim doprinosima i porezu, koje se btw, čeka nekoliko dana, kao da priznanica o plaćenom porezu i doprinosima nije dovoljna. Treba mi još i depo karton kod banke, i jedno pe-šesnaest fotokopija koječega, sa originalima na uvid, ako iste nisu overene. Treba još radna knjižica, koja ako nije otvorena, a obično nije kad je prvi posao u pitanju, pa je to dodatni posao u gradskoj kući. Za otvaranje r.knj. opet treba kupiti formulare, koji se prodaju na “particular place”, ne daj bože da se mogu kupiti na šalteru u gradskoj kući.

Krenem obezglavljena da “obavim zadatke”, ali u panici da ću na nekom od šaltera naći cedulju tipa “sa strankama radimo od 9-11h”, što će me podsetiti na ono socrealističko…”nezaposlenima ulaz zabranjen”…i naterati me da ih sve u sebi išamaram, onako svojski, jer ništa ne menjaju.

Bojim se da nema šanse, da se taj posao obavi za recimo jedan dan, ajd’  idem prvo da pokupim to poresko uverenje koje je valjda gotovo, pa redom. Čekam u redu u socijalnom i strepim da li sve imam od “must have”. Naravno da nemam, u radnoj knj. rubrika – diploma tog tipa nesto, ali moj sin je apsolvent, dokumenta su mu na faksu. Nema veze upišite, makar diplomu osnovne škole, što znači, vraćaj se u gradsku kuću , nosi na uvid, diplome, uzimaj na revers dokumenta, da bi ova u gradskoj kući to sve lepo overila, pa da ja ponovo stojim u redu, koji sam izgubila u socijalnom, kod one, što misli da je jako važna i bukvalno nas zlostavlja.

Kažem sinu, ne razboljevaj se!!! Nema šanse da ovo bude gotovo! Kakva je ovo država, pitam se, pa ovo mora da smišlja neki tip koji ima podstanare u glavi, da ovako zlostavlja ljude. Evo, ja se umorila dok sam ovo pisala, nanovo!

Koji god sistem i oblik društvenog uređenja je na delu, znajte da su “crni rukavi” večita kategorija, o tome su pisali i Gogolj, i Kafka i mnogi dr. Kažem sinu naoružaj se nervima, sa ovima ćeš se boriti ceo život. Što pre shvatiš, biće ti lakše, badava im umrežavanje, sistemi, programi, net…u njihovim ušminkanim kancelarijama, samo nema duvanskog dima (poštujem), ali još uvek lupaju mureve na prepunim stolovima, govore preko zalogaja bureka iz fijoke, masni do lakata…o tempora, o mores…žurim da završim, kasno je zagoreće mi džem od pomorandži.

P.S. neznam kako će ovo izgledati napisano na blogu, ništa se ne razumem u ovu tehniku, kucanje moram da navežbam i sve što ide uz njega.