Makarone blog

Niste imali prilike da na mom blogu čitate postove političke sadržine. Sve te političke zavrzlame i gadosti, koje za sobom ostavljaju mnogo grobova nedužnih ljudi, te medijske manipulacije da se sve to sakrije, spere sa sebe, okrivi neko drugi, koliko smo medijski slobodni ili dirigovani, i ostale nečasne radnje oko toga, uvek pobude moju pažnju. Ovih dana pratim događaje oko izvesnog Juliana Assange-a i američkog obaveštajca, koji se zove Bradley Manning.

Manning je službovao u Iraku, i poslao nekoliko stotina hiljada video podataka Julianu Assange-u, osnivaču elektronske platforme WikiLeaks, smeštenoj na serveru u Švedskoj. Video podaci odnose se na rat USA u Iraku i Afganistanu, i razna prekoračenja običaja rata zbog kojih su ginuli civili i deca. Manning je uhapšen, i nalazi se u američkom zatvoru u Kuvajtu, a Pentagon je u potrazi za Assange-om, jer se plaši da li će J.Assange objaviti tajne podatke, koji ugrožavaju američku nacionalnu bezbednost. 

B.Manning  je  insajder specifičnog imena – whistleblower, tj. onaj koji “duva u pištaljku”, odnosno upozorava javnost da se nešto dešava, nešto što je istina i što bi javnost u svetu trebala da zna, što je u javnom interesu. Za razliku od onih insajdera, “drukara i tastera”, koji ocinkaju ekipu s kojom su bili i radili, za novac ili  svoju slobodu. (zaštićeni svedoci). U zavisnosti od zemlje do zemlje u kojoj vlade ili korporacije zloupotrebljavaju ovlašćenja, whistlebloweri su ili izdajnici, ili heroji.

Pentagon sada traga za Assange-om “…da razgovara sa njim, tj. samo da uspostave kooperaciju sa njim”. J. Assange-u su njegovi advokati savetovali da nije preporučljivo da ide na tlo USA.

I ja bih mu savetovala da mnogo ne veruje “onima čija je nacionalna bezbednost” u pitanju, sem ako neće da “zviždi” iz ćorke, u najboljem slučaju. Nakon medijske ušminkanosti i proglašenja za “public enemy” te zvižduke nikako nećemo čuti. Bolje da se drži Švedske koja ima dosada najbolji zakon o zaštiti whistleblowinga. Ovaj svet je zaslužio da zna  mnoge istine, da bi mogao da ide dalje. O svemu čitajte ovde, i na mnogim drugim mestima na net-u. Kod nas u Srbiji želim sreću svim whistleblower-ima, i da ih ima što više, da “uzbune” našu javnost.

Ovih dana razmišljam o lepim, pomalo zaboravljenim rečima – heroj, heroizam, heroina…

Kao mali svi smo imali heroje. Bili su to poznati sportisti, filmske glumice i glumci, naučnici, pali junaci, bilo kakvi “junaci našeg doba”, pa i naši roditelji. Fiktivni heroji i heroine bili su arhetipi u srcu svake priče koju smo čitali, ili koja nam je bila ispričana. Heroji  i heroizam mi obično nikad nisu išli sa zvucima fanfara, nego uvek sa ličnom žrtvom i čašću. Oni koji svesno žrtvuju svoj komfor, čak i svoj život, da zaštite slabijeg i nevinog, po svaku cenu. Pa heroine…posvećene nekom idealu, većem nego one same! (Eto, meni se  odmah  nameće sličnost između heroine i heroina, koja zove  na igru rečima! Šta li je to što ih povezuje, sem slova? Privlačnost, zavisnost?)

Dakle heroja se sećamo iz mitologije, narodnih priča, filmova i moderne literature. I naravno iz realnog života. Danas nema pravih heroja, postoje neki “plastični”, koji nam propagiraju plitkost, površnost i samoreklamerstvo.

Neko će možda reći da nam heroji više nisu ni potrebni, i da je to jedna opasna ideja. Imati idole, i klanjati se njihovom preuveličanom statusu iznad nas običnih ljudi! Da li ideja heroizma danas nešto uopšte znači?

I da li neko još uvek može održati nad glavom onaj oreol heroizma, u današnjem svetu koji skoro sve dovodi u pitanje? Ili mi danas ustvari imamo samo anti-heroje? ( evo, opet moj podsvesni tok misli…ima li oko nas i u nama, pretežno Jozefa K., Sama Spade-ova, Huckleberry Finn-ova, Batman-a, Jack Bauer-a, Conana, Grateful Dead-ova, Rolling stones-a, Doors-a, Jean Valjean-a, Odiseja… i drugih likova punih kukavičluka, snobizma, cinizma itd. , s dušom i motivacijom većom od one kod konvencionalnih heroja.)

Šta je to što prave heroje čini večitim? O svemu u vezi tih tema pričajte mi kroz vaše komentare, iz kojih ću sigurno još mnogo toga naučiti.

Na poslednjoj Olimpijadi imali smo prilike da gledamo mnogo sportista koji su odnosili pobede i trpeli poraze, i njihove reakcije nakon toga.

Istraživanja su pokazala da se ponos i sram iskazuju isto širom sveta. Emocionalni izrazi ponosa i stida nisu naučene, kulturom definisane navike.

Kao i druge emocije, kao što su tuga, sreća, strah, gađenje, načini pokazivanja ponosa i stida su urođeni, a tokom evolucije su postali sredstvo učvršćivanja našeg statusa ili izraz prihvatanja tuđe dominacije.

Džesika Trejsi sa Odseka za psihologiju Univerziteta u Britanskoj Kolumbiji i njen kolega sa Univerziteta u San Francisku, Dejvid Matsumoto, istraživali su i analizirali fotografije džudista iz 36 nacija širom sveta, na Olimpijadi i Paraolimpijadi. Neki od tih takmičara, tačnije njih 53-oje, bilo je slepo, a 12-oro je bilo slepo od rođenja.

Interesantno je da su i ovi što su bili slepi od rođenja isto pokazivali i ponos i sram kao svi ostali takmičari, iako nisu bili u mogućnosti da vide i “nauče” kako se oni pokazuju.

Dakle, svi takmičari su pokazivali osećanje ponosa isto: zabačena glava, isturena brada, dignute ruke, zabačena ramena, bez obzira na naciju, ili da li su bili slepi ili ne. Poraženi su imali spuštena ramena, pognute glave i uvučene grudi.

Interesantan podatak je da su učesnici iz SAD i Zapadne Evrope, pokušavali da prikriju svoj stid, verovatno zato što u njihovim kulturama postoji pritisak da nauče da prikriju gubitak samopouzdanja, bez obzira na trenutne okolnosti.

Ja kad se stidim bukvalno težim da propadnem u zemlju, a uz to još i pocrvenim. A, vi ?

Već nekoliko meseci naša prijateljica sa neta , Atajlo, ne piše. U mojoj uobičajenoj šetnji, svaki put obiđem i njen blog, nadajući se da se vratila , ali isto tako svaki put se naježim kad pročitam naslov njenog poslednjeg teksta. Ne znam da li je on “licentia poetica”, ili je postavljen kao rezultat nekih užasnih pretnji. U svakom slučaju, mene je ponukao da razmišljam o tim groznim pretnjama, i da podelim sa vama ono što sam pronašla na sajtu Vašington posta.
Pre skoro godinu dana, desilo se nešto strašno blogerki Kathy Sierra, USA, web developeru i instruktoru programiranja. Posle primanja brojnih pretnji smrću i svojevrsnog zlostavljanja, Sierra se povukla totalno iz blogosfere. Ona je bila popularna i imala jako velik broj čitalaca, a kad je cela priča isplivala na videlo, ispostavilo se da nije sama, i da nije jedina koja je imala probleme zbog svojih uspeha u blogovanju.

Još četiri -pet blogerki je priznalo da su stravično uznemiravane i cyber zlostavljane do neizdržljivosti.

Sve je ovo naravno bacilo tužnu sliku na čitavu ondašnju blogosferu.

Većina blogova , koji su na vlastitom domenu, postavlja neke vrste ograničenja, tipa da će nepristojne i uznemirujuće komentare jednostavno brisati, kad se ne poštuju osnovna pravila uspostavljena u blogosferi . U našoj maloj blogerskoj zajednici, skoro da sam spremna da se zakunem da to ne može postojati, takav užasan način ponašanja!

Mislim da svi poštujemo i pisana i nepisana pravila blogerskog ponašanja i da smo uspostavili, tako potrebno uzajamno poštovanje. Ja nemam hvala bogu, tako strašnih iskustava, ja sam se jedino donedavno borila sa spamovima, dok nisam pozatvarala komentare na sve stare postove. Sada uživam u miru, još po neki zaluta na najnoviji post , ali to i nije tako strašno. Delete forever, i mirna Bačka!

Ali, ovaj naslov kod Atajlo na blogu je strašan… bio rezultat blogerskog stila, ili stvarnih pretnji, on je užasan. Eto, ovaj članak u WP i naslov blogerke Atajlo, naterali su me da razmišljam o tom užasu koji se ipak dešava u blogosferi, i da podelim osećanja sa vama. Uznemiravaju li vas ?

Ponukana kampanjom u Americi i svakakvim predizbornim idiotarijama, koje se dešavaju kod njih, kao i svugde u svetu u to doba, hajde da pričamo… da ne pričamo o politici. Da se mi malo odmorimo! E, za to sam majstor, umem da osetim političke neistomišljenike, pre svega zato što ih imam u svojoj porodici i među mnogobrojnim prijateljima, koji su svi na nekim različitim delovima političkog spektra. A nije ni teško, pošto neki ljudi ne mogu ništa drugo da govore, a da u trećoj rečenici to ne bude politika.Ali to vam je isto kao i na polju religije. Vi intimno, politički mislite, odnosno verujete to što verujete. Loše vođen razgovor ili prepirka o politici i debate na tu temu, s nekim ko misli drugačije, neće ništa promeniti. Kad je neko predizborno vreme i navijačke mašinerije se zahuktaju, vodim se onim “ne pitaj za koga”, “ne govori o politici”.

To ne znači da mene ne zanima šta moji članovi porodice ili moji prijatelji koji drugačije politički misle, imaju da kažu. Znam samo da svađa i debata na političke teme neće dovesti do nekog rešenja, osim do povređenih ego-a i osećanja, sa mnogo modrica i rana koje teško zarastaju.

Ne volim da gubim prijatelje ili rodbinu, da rušim mostove, zbog nečega tako ukorenjenog, kao političko gledište ili verovanje.Mislim da politička prijateljstva, ako ih neko ima, treba razdvajati od onih ličnih, a isto tako mislim da nisam jedina koja tako misli.

Nikad ne mogu prestati da se čudim ljudima, koji ” ušetaju” u sasvim nepoznato društvo, i počnu ostrašćene diskusije, koje završavaju pokazivanjem srednjeg prsta, kvarenjem raspoloženja u društvu. Naravno, politika bude na tapetu. Mora da je to stvar vaspitanja, odgoja, šta li?

Zbunjena sam neznanjem ljudi da je svađanje i zadirkivanje drugih, naravno političke opozicije, bacanje i gaženje svih kulturnih dostignuća i dobrih manira u blato.

A, sada poslednje, ne manje važno…čime se hvalim. Dobila sam jedan od najdražih komplimenata, ikad dobijen, a od moje stare, jedne od najboljih prijateljica. Nas dve glasamo za različite političke opcije. Ona kaže, a do njenog mišljenja mi je itekako stalo, da nikad nije videla nekog ko je tako uporan , motivisan za debatu o politici i vrlo određen u svojim stavovima kao ja, a istovremeno pun poštovanja za tuđe političko mišljenje. Da, ja nikad ne mešam politička i religiozna stajališta, sa nečim ličnim. Trebalo bi da svi naučimo, da ne pokušavamo stalno da promenimo, nego da razumemo one druge.

BITS…

Već nekoliko dana ćutim i buljim u nedefinisanom pravcu. K’o da imam bird brain, božemioprosti! Noćas dok sam se mučila da zaspim, pala mi je na pamet odlična ideja za moj sledeći post, ali sam pogrešila opet po hiljaditi put. Nisam ustala da zapišem ili iskuckam par stvari u nekim tezama, potpuno ubeđena, da nema šanse da to do jutra zaboravim. Bojala sam se da ću se rasaniti. Sledeće je bio M.-ov glas -” Ovo malopre bio je sat, zar ne moraš da ustaneš i ti ?” Bilo je jutro, a od moje ideje ništa! Ni život da mi zavisi od toga da se setim ! Neka tako mi i treba….ali, doći će, vratiće se.

Slažem neke stvari u glavi, i dok se spremam, čestitam sebi…Sve u svoju fijoku, alal vera , that’s my grrrrrl ! A , onda opet moje analize, uzduž i popreko, i sva teorija mi se sruši, haos, ne valja. O, bože hoću li se naučiti već jednom da budem praktična ?

Nije važno, donela sam ipak neke odluke! Kad sam se vratila, napravila sam par lepih stvari za ručak. Na kraju stigla da napravim i mafiše! Na zadovoljstvo muških u kući! ( s rumom, umesto rakije, lepši su…)

…AND PIECES

Moram da se dotaknem . U glavi mi stalno odzvanja ovaj finansijski krah po svetu, slabljenje dinara. Nema šanse da se ne odrazi i na nas. Kod nas, sindrom noja ! Bankarski i finansijski slom banaka u Americi i Evropi je tu, svi znamo , ali čekamo da nam to zvanično saopšte. Ove velike mambe od investitora ćute, a akcionari će izvući deblji kraj. Kao i uvek! Tokovi love su se zaustavili, a ona naravno ostaje kod onog kod koga se zatekla. Sonsofabitch ! Mi ćemo se već nekako snaći… ne možemo izgubiti nešto što nismo ni imali. Sve je kristalno jasno, kao more…Previše licemerja okolo ovih dana. Pokvarenost…mega, giga maksimalna, retko viđena.

A sada nešto u poverenju…Ovo je tek početak velikog bola, na koji smo se mi nažalost već navikli, pa nam valjda neće biti tako teško. I da završim veselo, samo za vas jedan Motown sound, čisto zbog teksta iz pesme nezaboravnih The Funk Brothers -” Owh…we’re goin’ down, put on your red dress…”
WtvBdgyDH8U

Nemam nameru da zvučim veštičavo i čangrizavo, kad kažem da su neka deca danas isuviše razmažena. Vaspitanje se umnogome promenilo, u odnosu na ono kako sam ja odrastala 60-tih prošlog veka. Ono je jedan od najtežih zadataka roditelja, bilo kad, i bilo gde. Kad se setim moje generacije u tim godinama…Hmmmm…Life can be a bitch!

U mojoj porodici živelo se po pravilima mojih roditelja. Bilo nas je troje, dva brata i ja najstarija, odgovorna kao takva za sve i svašta, i kad treba i kad ne treba. Jer, starija deca su morala da paze na mlađu, pogotovo kad roditelji žele malo da o’lade od nas, onako izstresirani od posla, ili od predhodne šifte u kojoj su pazili oni na nas. Ja to nisam volela i uglavnom sam tu malu bandu (u koju su mi obavezno uvaljivali i komšijsku decu), čim izađemo napolje, razjurivala od sebe, i veselo čavrljala sa drugaricama o “tajnama” i prvim ljubavima. Okupljala sam ih samo pred ulazak u kuću, da vidim jesu li na broju i u redu, pred inspekciju koja nas je čekala unutra, a i zbog priče za roditelje , koja je uvek morala da “štima”. Tu smo uvek bili složni i nepobedivi.

Muštrali su nas pravilima o pristojnosti, o prihvatanju svih ljudi onakvih kakvi jesu, što je dobro. Učeni smo da ne komentarišemo oblačenje, govor, ponašanje ili nečiju osobenost, koja ga izdvaja od ostale dece, a kamoli da se rugamo.Što bi se danas reklo, morali smo biti “open minded”! Ali to je pravilo važilo samo za mlađu ekipu porodice P. ! Probaj na primer da kažeš mami, koja je pevala po kući dok je radila, da ti se ne sviđa kako peva, i da probaš da je imitiraš. Moj srednji brat je jednom tako iskusio šta sve može jedna obična kuhinjska krpa, koja je mami bila u ruci.

Ili, ja, da probam da obučem nešto što se mami i tati ne sviđa. Odmah dobijem odgovor u vidu :”Izgledaš smešno! Nećeš valjda tako ići .” Ako brat hoće da pusti malo dužu kosu…! “Hoćeš li da neko pomisli da imaš vaške?…Šišanje…”

Mene je nerviralo što mi nisu dali da slušam šta pričaju, pogotovo kad dođu gosti. A nama je baš sve to bilo interesantno! “Mama, zašto je čika-Pera u zatvoru?… Otkud sad beba u Lelinom stomaku?” “Ćuti i ne talasaj…šta te briga, mali/a si! (O suprotnom polu obaveveštavali smo se kako se ko snašao, ili od starije dece.) “Kad ćemo stiiiići”? pitanje je uglavnom bilo okarakterisano kao kreveljenje i dosađivanje, i završavalo se – ćuti, ne talasaj , ne ispituj makar šta…uvek onim tonom božesvugdeimadecealiovakve!!

Zagarantovanost privatnosti informacija što se tiče naše kuće je uglavnom opet važila samo za nas decu. Nemoj slučajno da pričaš šta je bilo sa babinim štikovanim stoljnjakom i šustiklama , šta su mama i tata pričali o strini, ili kako tata vidi političku scenu. A, oni o naaaamaa….!!! Kao da su jedva čekali da se iskupi savet baba, tetaka, ujni, pa da krenu…”On je nafrljao dvojke i jedinice, beznadežan slučaj, mama, samo da nema popravni, pa da možemo na odmor bezbrižni da odemo”, jadala se moja mama svojoj. “Devojka se zadevojčila, i čim su počeli momci, manje se knjiga drži u ruci. Neće ove godine biti odlična. A ne znamo i sa ovim malim šta ćemo, ide u zabavište , a još se upiški.”Mi , menjamo boje u licu…crveno, belo, plavo…jedno, drugom do uveta k’o mišići, nikom ponikosmo od stida.

Psovati se nije smelo, iako nekad nismo ni znali da li je nešto psovka. Kad se moj brat jednom usudio da imitira starije i odvalio nešto tipa…do mojega…ili tako nešto, možete misliti šta je bilo.

Običaj u našoj porodici – ako imaš neki problem, reci ga nama! “Neeeema te drugarice ili druga, koja ti želi bolje od nas”, odzvanja mi u ušima još iz pubertetskih dana. Čista teorija! U praksi , ako si bio blesav da nešto kažeš na tu temu, sledile su kazne, zabrane, nema ovog, nema onog…pa smo mi saznali za jadac i petljali sami kako smo znali i umeli. Ja sam jednom imala priliku da kažem mami da imam problem sa njenom krompir čorbom i peršunovim listom, koji mi se lepio na zube i bio mi odvratan. Odmah sam dobila jednu roditeljsku i “Ćuti i jedi, sve što je na stolu je dobro i zdravo za decu”, i ko te pita za dalje.

Zbog mnogih ovih pravila, posledica njihovog nepoštovanja, danas bi mnogi roditelji mogli imati neprilika i problema, jer danas decu uče da okrenu neki od mnogobrojnih SOS telefona, za svaku sitnicu, kao da sumnjaju da roditelji u principu i većini vole svoju decu i žele im najbolje.

Razmišljam da li je pre bilo sve tako crno i loše, a danas sve belo, moderno i cool u vaspitanju dece. Danas se mnogo ne žalim na tu prošlost. Nije ispalo ništa loše u vezi s nama. Moj muž i ja slično smo vaspitali, ili na način “nešto između”, sa malo više slobode, našeg sina , i sve je ispalo dobro. Jer, jedno je istina…ni pre, ni posle nije nedostajalo ljubavi, a to je najvažnije.

Prateći stranu štampu na internetu, neki dan sam u “Telegrafu”, UK, pročitala fantastičnu vest. Dnevnici Džordža Orvela, nakon 70 godina od dana kada su pisani, biće objavljeni u vidu bloga, na web sajtu za Orvelovu nagradu. Nagrada se ustanovljava za pisanje o politici.

Tako će prvi entry, autora “Životinjske farme”, “1984″, i dr. biti objavljen 9. 08.2008. na ovom sajtu.

Nacionalni arhiv V.Britanije otvorio je dosijea, i iz nekih se vidi da je Dž. Orvel , učesnik španskog građanskog rata i socijalista po ubeđenju, bio objekat prismotre i praćenja Skotland Jarda 1942. godine, dok je bio zaposlen na BBC-ju.

Pišući o totalitarnom društvu, državi i medijima , sećamo se između mnogih stvari da je pisao i o onoj “moć i vlast korumpiraju, a apsolutna moć i vlast korumpiraju apsolutno”.

Naučili smo iz njegovih romana mnogo o moći pojedinaca i raznih organizacija, koje im pritom duvaju u leđa, od crkve, države, biznisa ili samog društva, koji samopokretanjem ubrizgavaju sebi još više moći nesagledivih razmera, tako da niko u suštini nije slobodan, dok su razne organizacije bez kontrole nad sobom, vlasnici svega i svih. To je Orvel odlično razumeo! Jedan njegov savremenik i kritičar imao je duhovitu opasku u vezi s njim, pa je jednom rekao: “Orvel…? Pa, taj ne može da obriše nos maramicom, a da ne progovori o teškim uslovima rada radnika u fabrici za proizvodnju maramica!”

Ovaj blog će biti sigurno predmet moje pažnje, kako sa svojim postovima, tako i komentarima. Da vidimo i procenimo, according to Orwell… gde je to svet danas stigao, i gde uopšte ide?