Makarone blog

Raspakujem mali “lanč” paket, koji sam donela od kuće kod Verke-Zverke, i slažem stvari u frižider. Nas dve i Vesna, dogovorile smo se da ovo predvečerje, otpočne našom žurkom. To je uobičajeno, jednom mesečno, još od mladosti…same, mi. Verka, nezainteresovana za to što ja radim, sipa sebi vino i priča, malo o knjigama, malo o filmu, koji je gledala…malo o Nikoli, koji je po meni, njen najnoviji promašaj.

Pita me šta ću da pijem, dok ja zgotovljavam moje homemade fuži alla bianco. Čudi se kako imam živaca za te kuhinjske poslove. Kažem joj da se ne pravi luda… da ne mogu da pijem, a da ne jedem, i da, ukoliko njen frižider prestane da liči na Saharu, možemo i da prestanemo da pričamo o mom spremanju bilo kakve klope. Kažem još, neću ništa… čekaću Vesnu, koja večito kasni, da donese njihovu jabukovaču, na koju smo svi navikli.

Stiže i Vesna s jabukovačom, i odmah s vrata hoće da menja muziku. Oseti da sam ja nabacila  moj izbor, i kaže da davim sa Brazilom, Jobimom i Ipanema girl, i ostalim bosanovama. Pušta stare stvari od Flitvud Meka. Ja ćutim, i završavam sa fužima, guckajući po malo jabukovače. Zverka prelazi na priču o bivšim momcima i smeje se… kaže kako bih ja danas bila guzonjina žena. Ja nju nerviram sa “probirač nađe otirač”! Jedemo i smejemo se. Vesna prosipa svoju jabukovaču, moje vino i malu vazu, u kojoj su pupoljci ruže. Zverka briše sto i gunđa. Vesna nije imala više šta da prospe..zato sam ćutala, i ništa joj nisam rekla. Počinjemo priču o filmovima. Verka pravi ultimativnu style guide listu za gledanje filmova i prepire se sa mnom. Ona počinje sa “Praznikom u Rimu”, a ja sa “Sve o Evi”, i pričam opsednuto o Margo Čening. Ja ne mogu da zaobiđem V. Alena i Menhetn, i završavam sa Klunijem i Ocean’s 12.  To me podseti…Ustajem i puštam M. Bublea i Fly me to the moon. Pevamo! Vesna nezainteresovano vrti kanale na TV i dolazi do neke reality gluposti . Bacamo pogled, komentari nepotrebni. Ona nastavlja priču, kako je sav posao na njoj i kako ne može više ovako da izdrži. Ćutim, naslućujući da je “kobni” kraj blizu… znam joj i  izgled, i pogled !

Sipamo piće, smejemo se, a ja donosim iz frižidera creme brulee, koji sam pravila kod kuće. One oduševljene..zovu me Babet. “Maziš nas, i bacaš  u dekadenciju”, govori Verka oduševljeno, i davi se. Vesna, tek da nešto kaže, promrmlja, da  lepota i jeste u tome što je tako plain, i jednostavan, i da zato jeste masterpiece, i so french.

Posle smo postajale sve luđe,  i od svakojakih ideja smo dobijale napade smeha.

Neko zvoni…N. prekida našu žurku, govori Verki da je gladan, i predlaže neki restoran, za večeru. Zove i nas.

Mi zahvaljujemo, ali odbijamo, i spremamo se… on će nas voziti kućama. Zverka opet gunđa, ali se oblači. U njegovom skupom autu, gledam ga ispod oka…oseća se nadmoćno, i pred semaforom upada pred druge vozače. Vesna gleda kroz prozor, i ćuti, umorna i zamišljena. Zverka, pored njega na sedištu, skoro drema. Moć je čarolija i fascinira.

U mom lutanju po netu neki dan sam nabasala na neka intervju pitanja, koja obično obilazim ili preskačem, ali ova su ipak zaokupila moju pažnju. Ipak sam o temi nekih od njih, razmišljala ovih dana…Pa hajde da probamo, odgovorite i vi na neka, koja želite…

1. Zašto blogujete ?

Ja sam počela da pišem blog stvarajući neki koncept po kategorijama, uglavnom o nekim frustrirajućim i uzbuđujućim stvarima koje se tiču života u Srbiji, ali sam vremenom počela da pišem o svemu. Na sreću, imam jedan broj čitalaca, koji me “trpe” već godinu dana, i nešto malo duže.

2. Koji talenat biste voleli da imate?

Volela bih da sam mogla da budem bolji pisac blogova. Ponekad kao od šale napišem post o onom o čemu mislim, a ponekad satima sedim pred laptopom, pišem, brišem, pišem…Mislim da ne treba da budem tako kritična prema sebi, već da treba jednostavno da kažem šta imam, iako nije baš tako jednostavno, kako se čini.

3. Koji vam je vaš rođendan ostao u najlepšem sećanju ?

Najlepši su mi bili rođendani u gimnaziji, u danima mladosti i bezbrižnosti. Rođena sam pred početak škole, kad smo se okupljali, odmorni i željni ponovnog susreta. Svaki od njih je bio lud provod, primeren godinama u kojima smo bili. Ipak, jedan od pre dve godine, koji sam provela sama sa svojom najboljom drugaricom iz razreda, u njenoj kući na moru, izdvojila bih kao svojevrstan update događaja. Nas dve pijuckajući crveno vino, osvrtale smo se, bez gneva, ha,ha,ha… na događaje iz naših života.

4. Šta bi onaj tinejdžer u vama, sada rekao o sebi?

Mislim da bih prvo sebe današnju, pitala zašto sam prestala da sviram klavir, treniram plivanje i rukomet. Isto tako mislim da bih kao tinejdžer bila iznenađena fakultetom na kom sam završila. Tada su želje, kao i mi bile prilično u oblacima. Rekla bih joj danas, toj makarone-tinejdžerki, da u životu sve prolazi jako brzo, i da retko dobijaš drugu šansu u životu.
I, da…ne ispadne uvek loše ako te zanima više stvari u životu.

5. Šta očekujete uskoro, ovih dana ?

Očekujem da završim mnogo poslova oko kuće ovog proleća, i da konačno negde otputujem.

Izvol’te, sad vi…

Heeej, ćao svima! Nadam se da se radujete vikendu i ovom prvom danu sa plus temperaturom.

Prepodne sam provela u gradu zbog obaveza. Išla sam peške i od Pozorišta, do Dunavske mi je trebalo dobrih sat vremena. To je put oko 500m, ali valjda je danas na ulicu izašao svako ko je mogao. Sretala sam usput prijatelje – Boru, Sanju, Planu i na kraju, kuma. Sa svima sam pomalo zastala i pričala,  jer ih dugo nisam videla. Ova zima duga i hladna, nešto nije pružala mnogo prilike za šetnje i susrete po ulicama.

Sa kumom se naravno nije moglo završiti samo na stajanju i razgovoru na ulici. Otišli smo zajedno do Lončarske, do socijalnog, obavili posao i svratili u “Vivaldi” na kapućino. Siti smo se ispričali i rastali. Sledeća nedelja će nam biti vrlo intenzivna što se tiče druženja, jer će biti nekih iznenađenja, ali o tome drugom prilikom.

Dakle, nadam se da je zimi konačno odzvonilo…stiže nam mart. Kakav lep mesec!

Za mene posebno…donosi mi nadu i proleće. I rođendan moga oca, 85-ti…ehhh, da mi poživi što duže.

A vi, jeste li umorni od snega?

Think spring!!!!

U sredu ću obući farmerke, čizme, kapu, šal i neku toplu jaknu. M. i ja ponećemo po neko piće i otići u našu kafanu, koja radi kao i svaki dan, gde smo svi kao rodbina.

Ko nema bolju ideju, neobavezno, može da ostane celu noć za Novu godinu. Izaći ćemo malo napolje na trg, da čujemo pevače koji nas interesuju i vidimo neke ljude. Kad se smrznemo, otići ćemo kod prijatelja, koji nas čekaju kod njih kući.

A tamo…čeka nas igranka bez prestanka. Uloodićemo se uz stare stvari, i tako do jutra, nema stajanja….Evo, kako mi to…Vama svima mnogo zdravlja, para i osmeha u Novoj godini!!

Ne bih htela da vam kvarim praznično raspoloženje teškim temama, ali toliko se priča o ovim prorocima i majanskom proračunu o propasti sveta, da moram da se osvrnem na isto s moje tačke gledišta – nije mi ništa.

Svi znamo da ništa ne traje večno i da ćemo svi jednoga dana nestati sa lica zemlje sa svom njenom lepotom, planinama, morima, kontinentima…sve će nestati na nekom “otvorenom tržištu”.

I zemlja će jednog dana prestati da se vrti oko svoje ose. I sunce će postati jednoga dana crveni džin i u sebe usisati svu svoju okolinu, pa i nas, iako nas greje nekih 5 mlrd. god. i još uvek imamo garanciju na njega. Svemir kažu naučnici, ima još nekih tričavih 13-15 triliona-miliona godina da se širi, dok ne dođe u neku nultu tačku, gde će da ugasi motor, i onako dok je u leru, smisliće da počne da ide u rikverc, pa opet sve Jovo nanovo…od tih velikih brojeva staje vam pamet, i pomislite…ha, neće to još skoro. Čuj, urušiće se sam u sebe ! Baš sve liči na ovu globalnu ekonomiju i krizu.

Ne zna čovek šta da misli! S druge strane, u tim građevinskim radovima vaskolike vasione, ima poprilično strva, prljava je to građevinska grana. Prilikom tih radova otkidaju se razni meteori i razne kamenčine , koje posle slobodno lete. Ko kaže da neki ne može da potrefi našu stranu i kroz atmosferu se probije, te strefi vas i mene dok pijem moj neskafe s mlekom i kucam vam ovaj post, sve pazeći da ne zalijem tastaturu. I ceo “treći kamen od sunca” nestaje. Znači može biti i ovako i onako, šta se ja tu pitam, i što bih o tome mislila.

Maye su izračunale i dale tačan opis i proračun tog “doomsday-a”- on će se desiti 23.12.2012! Možda ja baš zbog toga pišem o ovome, dakle ostalo nam je još 4 godine, pa vi vidite šta ćete. Ustvari niko nije načisto šta će se stvarno desiti. Astronomi kažu da će se planete i druga tela u našoj galaksiji naći u posebnoj konstelaciji tog dana. Ne razumem se ja , a ne bih ni mislila o tim njihovim teorijama velikih brojeva. Tumači majanskog kalendara to ne tumače astronomski, više duhovno, i kažu da je svetu kakvog mi i generacije pre nas, pamte, došao kraj. Od tog dana D ništa više neće biti isto, pa ko preživi, pričaće.Kažu da nastupa milenijum duhovnosti, a nestaju ovi, materijalno-konzumerski.Pa, ‘ajde i to da vidimo, valjda “i mi cigani imamo dušu”!

Obratite pažnju i na onu drugu stranu, šta kažu religija i crkva. I oni se tu negde uklapaju, u te datume. Kažu i oni da ćemo svi skupa doći u jednu tačku, odakle nema ni makac, dok svi ne položimo račune o onome šta smo činili. Prema tome, vodite računa šta radite, i da li ćete skončati u plavo-roze-žutom pastelnom i pastoralnom raju, ili će vas u crnom paklu dočekati same karakondžule i rogati, koji je “in charge there”, pa ćete ronjati po paklenom crnilu, ko ja jesenas kad sam se morala baciti, u doduše plitko mutno Dunavo, kad mi je iz čamca ispao mobilni.

Ko prvi dozna nešto na tu temu, nek’ mi dojavi…ja nikako da se pomirim s time da živimo poslednje dane. Imam ja još neka posla da obavim! Bez šale, kažu svi omeni su tu, proročanstva se ostvaruju…Dobro je što me mrzelo da krečim onomad, ha,ha..

Šalu na stranu, te teorije slušamo od kako je sveta i veka, a dan D tvrdoglavo odbija da se dogodi. Evo nas u doduše, crno-sivom osvitu i izmaglici 21 veka ! Da li neko uopšte zna ovde nešto o tome, i kad će da bude taj smak sveta?

Vreme neumoljivo teče u nepovrat, ja bih da još uživamo u životu, kad smo već pozvani na žurku.

Hajde malo da se šalimo!

Na jednom koledžu profesor filozofije daje studentima na kraju semestra test za završni ispit.

On stavlja svoju stolicu na sto ispred sebe, i kaže studentima:

“Tema za ispit je sledeća-koristeći stečeno znanje tokom predhodnog semestra, dokažite mi da ova stolica ne postoji ! Imate dva sata vremena!”

Studenti su odmah prionuli na pisanje. Sevale su olovke, gumice, šuštali su listovi papira. Neki su pisali i na desetak listova. Jedan student je međutim nakon jednog minuta, smotao svoj list papira , predao ga profesoru i izašao sa ispita.

Kad se ispit završio, profesor je krenuo da pregleda radove studenata. Ipak, hteo je prvo da pogleda rad onog studenta, koji je tako brzo završio ispit i zaintrigirao ga.

Kad je otvorio njegov test, na njemu je pročitao samo dve reči: “Koja stolica?”

Naravno, profesor mu je dao najveću ocenu !

Koga ili šta, vi vidite…. a ne vidite ?

S R E Ć A N  R O Đ E N D A N  L O S T !

Pa, izvolite poslužite se ! Ja se pobrinula za muziku i cugu ! ‘Ajmo fiesta!

Posle moje rođendanske žurke u subotu, koja je praktično trajala od popodneva do ranih jutarnjih sati, osećala sam se prilično sprženo i isceđeno. Gosti su mi dolazili od četiri popodne, uglavnom familija, a ja sam žurila da pozavršavam sve špecije koje sam pravila, rashlađivala…i shvatila s dozom zavisti , koliko je lakše pripremati posluženje za goste u recimo novembru ili martu, a ne na skoro 38 stepeni celzijusa, po vrelom avgustovskom danu. No, sve je bilo sasvim šik i OK, a ja i pored posla, vesela i raspoložena.

Kad smo M. i ja oko dva po ponoći ispratili poslednje goste, zgledali smo se i na onaj naš uobičajeni mig odreagovali kao uvek- rasklonićemo glavninu svog “krša” na dva spojena stola na terasi ! Nije nam bilo lako. Ostaci menhetna, vina, grrrrr….mrrrf…i ostalog alkohola, u nama, i žalosni ostaci našeg ličnog lepog izgleda, prosto su preklinjali, ma ostavi sve i spavaj ! Ali mi uporni, latimo se tog ovlaš raskrčivanja, i usput pojedemo sve što nam je u trenucima otvaranja frižidera još bilo pod rukom. Nema veze, nedelja nam je ionako bio skoro sasvim voćni dan, za oporavak i izvinjavanje sopstvenom telu.

Bili smo jako raspoloženi da gledamo filmove, dok smo odmarali u čudesnoj tišini naše kuće nakon buke i žagora od rođendana. On i ja smo gutači filmova i spremali smo se danima da se “poklope” trenuci i apetiti za filmovima, kojih se nakupio popriličan broj…sve zbog konstantnog nedostatka vremena . Preporučujem dva -” Ask the dust”, sa Kolinom Farelom i Selmom Hajek i “August”sa mojim omiljenim Džošom Hartnetom.

Naravno da neću ispričati sve , ali moram malo da se osvrnem na Kolina i Selmu, koji su mi odlični, onako lepi i strastveni. Radnja filma se odvija u godinama depresije, siromaštva i bede uglavnom u njegovoj hotelskoj sobi – Bunker Hill area, u LA, obećanom gradu za ispunjenje i ostvarenje svačijih želja i nauma. On , Italijan prve generacije doseljenika, dolazi iz Kolorada i hoće u LA-u da postane pisac sa pravim plavušama u naručju, jer mu je dosta crne kose i očiju, dok mu na pisaću mašinu pada prašina iz Mohave pustinje, a , ona Meksikanka, waitress, prelepa i bedna, hoće da se uda u Americi bogato i da promeni prezime po kom se neće videti ko je i šta je. U vremenu depresije i bede , rasizma, to naravno ide teško, te ipak oni dopadnu jedno drugome. Priča je ljubavna, na kraju melodramatična… meni ipak slatka, u onom pozitivnom, dekadentnom američkom fazonu. I , da…jako mi lepo ide soundtrack sa Gloomy Sunday instrumentalom,( pored njega druge stvari sa soundtracka nisam ni opazila,) iako te u svoj toj bedi vuče najstrašnije downward, pa još ne mogu , a da ne pomislim na priču oko “Tužna je nedelja” i da negde u mojoj glavi u oblacima, čujem glas Billy Holliday dok je maestralno peva. Vredi pogledati!

“August” je interesantna priča sadašnjeg momenta , globalnog poretka i trgovine “maglom”, o internetu, dizajnu i svim tehničkim dostignućima i načinima poslovanja koje “globalno selo” sobom nosi. Jedan od braće, osnivač i entrepreuner njegove vlastite firme, u svojoj punoj odgovornosti, suočava se sa spiralom pada na dno na svom ličnom i poslovnom planu, i gubitkom firme. Odgledala sam film stalno očekujući da se desi još nešto….ali i uživala gledajući svaki pokret i gest mog omiljenog Džoša Hartneta…trep…trep…

Kad pogledate današnje novine, magazine, televiziju…stvarno imate osećaj kao da život iza i posle 25 godine ne vredi ništa i nema smisla. Kao da nad svima nama iza 25-te treba izvršiti lapot! Kvarimo šemu, valjda….

Ja sam odavno prošla te godine, ali mi je život veoma zanimljiv i bogat. Još uvek idem na koncerte, slušam glasno muziku, idem na žurke, igram na žurkama. Fizički se još osećam jakom i lepom i volim svaku svoju boru. Jedino moram kilograme da držim pod kontrolom, jer sam esteta u svojoj prirodi, a dobro je i zbog zdravlja. Moj život po ničemu nije stao, jer ja to ne dam, i neću da ” zarđam”. Na sve to iskustvo i samosvest, ono što godine nose sobom, dođe mi k’o Nobel…. ME LIKEEE! …Što bih se ja odricala stvari koje mi prijaju u životu? Što bih ja robovala nekim navikama, “očekivanjima”, koje izazivaju frustracije u mom životu? Mnogo mladih ljudi pokupi deo tog nasleđa podsvesno baš u svojim porodicama, gde imaju uzore ponašanja.

Kad se šunjam po blogovima raznih fela u dokolici, pročitam i razne nebuloze od strane pristalica “terora mladosti… a.k.a. lep izgled, kratka pamet”. Pitanje tipa: “Šta su se bre popalili ovi matorci…svi hoće na internet ?” Jebote, ne mogu da verujem!!!

Mi smo se , mislim matorci, ispopaljivali mnogim stvarima u životu, OK, pa sad ‘ajd da kažemo i internetom. A , jel’, ako, da se i vi malo popalite čitanjem knjiga, gledanjem dobrih filmova, učenjem jezika osim engleskog , koji ste btw svi naučili preko filmova bez znanja gramatike i pisanja(čast izuzecima). To vam doduše i ne treba za ono što radite. Uostalom i u školi vas uče da budete površni i nasavesni. Naučite ponešto novo svaki dan! Imate mnogo toga u ponudi, napravite prave izbore i nezadovoljstvo, cinizam i frustracije će nestati. Malo se treba i radovati životu. Znam mnogo staraca od 25-30 godina….. ME NOT LIKE !