Makarone blog

…se uvek prodaju odlično.

Sigurno ste nekad stajali opčinjeni pred fotografijom hrane u reklami za neki restoran. Kakvo ukusno  i sočno jelo!  A moje nikad ne izgleda tako dobro! Ni ono u restoranu zapravo ne izgleda onako kao na slici. Kad primamljeni slikom uđete, brzo se i uverite u to.

Ono što ne kapiramo  dok gledamo te predivne fotografije, je da je hrana na njima fejk, smrznuta, nalepljena, pričvršćena, obojadisana. Tu je naravno da vas pozove, da svratite.   Zato se ne nervirajte  previše. Važno je da u vaše jelo stavite kvalitetne sastojke i spremate ga s puno ljubavi i dobre volje, a ne za izložbu. A ubeđena sam i da ga nećete pobacati po tanjirima kao cepanice.

I tako, kad vidite predivnu i gustiozno napunjenu  staklenu posudicu  sa sladoledom, u nekoj reklami ili na TV,  ne očajavajte što vaše slike nikad ne ispadnu tako lepo. Na ovima se ne vidi ni jedna muzga od otopljenog sladoleda. Pa zato što to i nije sladoled, već obojadisani pire krompir. Pravi sladoled prebrzo bi se otopio pod svetlošću reflektora.

A tek pečenje! Kako se samo cakli i kako je divne zlatno žute boje! Probajte kremu za cipele, i oprljite ga malo nekom bakljom ili svećom. A slika sočnog bifteka, očima da ga jedeš. Da vaš ispadne tako, morate ga isprskati mešavinom vode i glicerina, a  divno i sočno voće i povrće po magazinima spremilo se za slikanje na isti način. Pića su uglavnom obojadisana voda, sa dobro postavljenim svetlom  odpozadi. Hrana koja se pari iz tanjira, neka čorba ili supa, hm? Svi znamo koliko se ustvari kratko “puši” iz tanjira. Verovatno ima suvi led, ili one dimne kuglice. Glina za filovanje i čačkalice za pridržavanje, čine da pile ili ćurka stoje onako na tanjiru. A tek onaj divan sosić što klizi po pečenju! Lepak. Kraj čarolije, pali svetlo.

Zaista je posao fotografisanja hrane veoma težak, posebno kad znamo da hrana vrlo kratko posle kuvanja izgleda lepo i privlačno. Dobri fotografi hrane su godinama usavršavali ovu umetnost. Za nas je to samo jedan kratki pogled i osvrt na fotografiju, a neko je proveo sate ili dane, dok nije postigao baš taj efekat koji će nas pozvati, ili jednostavno oduševiti.

Ovo je link za moj food blog. Smatram da mnogi ljudi pišu o svemu i svačemu na blogovima, ali u jedno sam sasvim sigurna…da ljudi koji pišu o kuvanju i hrani, jesu pravi ljubitelji hrane i dobrog zalogaja.

Hrana je jedna od osnovnih i zajedničkih potreba svih živih bića na svetu. Ona koju mi ljudi spremamo za nas, nije uvek spremana jednako i na isti način, iz poznatih i razumljivih razloga. Postoje rafinirane nijanse u spremanju hrane, kad ono nije samo puko otaljavanje da se natrpa stomak sebi i drugima, nego postaje prava umetnost kad se u njega unese ljubav, volja, a tek dubok džep…

Lutajući u potrazi za dobrim food-blogovima, na jednom sam mestu malo predahnula. I ubrzo uzdahnula!

Evo zanimljivosti, i po oceni tima stručnjaka na mom omiljenom sajtu, nekoliko najskupljih jela na svetu, koje možete konzumirati skoro u svako doba. Ja sam odabrala neka jela koja su meni interesantna.

1. Dupli hamburger sa tartufima i mesom naravno, kod DB Bistro Moderne in Manhattan, NYC. Sadrži mleveno meso od rebara pomešano sa tartufima i foie gras (guščija pašteta), kojom je napunjen sočni stek od buta i ubačen, a koji je serviran na zemički, finom parmezanu, zelenoj salati i “strugotini” tartufa. Hm…burger ko burger, neko bi rekao, ali košta 99 $, ko želi varijantu samo sa tartufima, daće 59$.

2. Kavijar – Najskuplja vrsta kavijara je vrsta iranske beluge koja se zove “Almas”. Ima bledo ćilibar žutu boju. Dobija se od jesetre 50-100 godina stare. Teglica, naravno apotekarska(3,7 pound) košta 48,75 $.

3. Pie – pita – Jedan chef u severozapadnoj Engleskoj, 2006.g. napravio je najskuplju pitu na svetu, bazirajući je na uobičajenoj piti od mesa i pečuraka. But…Ovo jelo sadrži, paj’ sad ovo… Wagyu beef filett vredan 1000$ i kineske pečurke macutake, koje su tako retke i imaju naoružane stražare, koji ih čuvaju dok ne narastu, a koštaju 3300$, zatim…2 boce Chateau Mutton Rotchild iz 1982.g. crne tartufe i zlatne listiće.

Pravljena za osmoro, cena 15900$, a ko nema, može parče – 1990 $. Uhhh…skoro da zaboravim, čaša šampanjca for free!

4. Sladoled “Sundae” – On je 1000$, odmah da vam kažem da se ne zalećete! To je Grand Opulence Sundae at NY’s Serendipity. Dakle, zaslužuje svoje ime. Napravljen od mahune vanile sa Tahitija, pokriven listićima 23 karatnog zlata i posut sa Amedei Porcelana, najskupljom čokoladom na svetu. Još može da se ukrasi tartufima, zlatnim dražejama i dezertnim kavijarom, na vrhu. Bez njega.. ništa!

5. Čokolada – pakovana u kutiji, po 2000$/per pound! Pravi se pod imenom Chocopologie by Knipschildt Chocolatier of Connecticut. “The Chocolatier” je otvorio danski chef, Fritz Knipschildt 1999. g. (baš one kad su nas bombardovali), koji takođe prodaje i pravi dekadentne čokoladne trufle sa francuskim crnim tartufima u svakoj. Oni koštaju 250$, pakovanje, ne piše koliko je. Ali nemojte da očekujete da upadnete i kupite! Sve se pravi samo po narudžbini, i čeka se na termin.

6. Sendvič – Zahvaljujući chefu Džemsu Parkinsonu iz “The von Essen Platinum Club Sandwich” u Cleveden House Hotel blizu Londona, imamo najskuplji sendvič 197$. Napravljen je od 24 satno fermentisanog sourdough hleba, Iberico šunke odležale 30 meseci, prepeličjih jaja, belih tartufa i paj’sad…polusuvih italijanskih paradajza.

7. Šafran – 2700$/ per pound, ne mogu sad da tražim skalu za pretvaranje mera, ali svi znate da je to “da može u oko da stane”(sećam se za vreme stare yuge da ga je moja baka čuvala ko oči u glavi, i stavljala samo nekoliko mrvica u supu, da dobije lepu žutu boju), šafran je šafran…to su prašnici cveta biljke šafran, beru se ručno u Turskoj, Grčkoj, Maroku i Španiji. Prodaje se i na grame – 15$ gram.

8. Omlet- za 1000$ chef Emilio Castillo of Norma’s restaurant, NYC “Le Parker Meridien Hotel” napraviće vam ovu bilion dolars frittatu. Sadrži jaja, kavijar i celog jastoga.

9. Fruit cake – dakle, voćni kolač. Njega je kreirao 2005. g. Tokyo pastry chef, neznanog imena, 6 meseci ga je dizajnirao, i jedan mesec kreirao, do kraja, dok ga nije izneo na izložbu. Ukrašen je sa 223 mala dijamanta, između ostalog, i decembra 2005. prodavao se za 1,6 miliona dolara. Naravno da su sve ovo tajne chefova, daju se samo neke naznake o namirnicama, a kako se jedu dijamanti, i kakvog su ukusa… ne znam da vam kažem.

Šta reći, a ne zaplakati?

Novi blog MAKARONE ŠMEK !

Verovatno su mnogi od vas poodavno zaključili, što iz mojih postova, što iz komentara, da volim da kuvam, jer volim dobro da jedem. Prosto sam opsednuta kuvarima online, a i ovih štampanih imam na desetine. Sada jedno otvoreno priznanje – pokrenula sam blog na wordpressu – Makarone šmek, naravno o hrani i piću.

Na ovaj način ga besramno promovišem i reklamiram!

Stvarno nisam mogla da se suzdržim. Na tom blogu neću pisati o klasičnim jelima i pićima kao sarma, musaka, pasulj na sto načina , špricer, šumadijski čaj…. koji krase naše podneblje, jer većina to zna da sprema, a ima i od koga da nauči. Uz neznatne razlike ti biseri naše kuhinje u svakoj našoj kući su veoma slični i dobri.

Htela sam da pišem o jednostavnoj hrani, koja se veoma lako i brzo može pripremiti. I o zdravoj hrani, hrani bez mesa, hrani koja se ne kuva 3-4 sata kao nekada. Ko još ima vremena za takvo isceđivanje duše iz hrane?

U potrazi za imenom bloga nisam bila naročito inventivna! Na poznato Makarone dodala sam samo reč šmek, jer ću se truditi da moj kulinarski odbir stvarno ima nesvakidašnji i dobar šmek. Imaće šmek na mediteransko, dobro, ponekad skupo, ponekad otmeno i dekadentno, u svakom slučaju odmaknuto od svakodnevnih menija.

Naći ćete uvek neki recept ili sitnicu(koja znači pogotovo mlađima), koji će ponekad neki sto učiniti posebnim i nesvakidašnjim. Dođite na MAKARONE ŠMEK! Ostalo je u vašim rukama.

Dugo sam znala recept za ”Pavlovu” od Najdžele Loson, ali sam se isto tako dugo kanila da ga primenim u mojoj kuhinji zbog pusle i posla oko nje. Danas sam bila raspoložena, jer ima jagoda , koje fantastično pašu, i napravih ovu divnu poslasticu ,i crunchy, i fluffy istovremeno. To je kolač od davnina, vrlo omiljen na dvoru Romanovih , a nazvan po ruskoj primabalerini Ani Pavlovoj. Priča se , da kad je na dvoru Romanovih pravljen menu, pored ostalih, Pavlova je obavezno morala biti medju dezertima.

Kod Pavlove je ustvari najveći štos napraviti tu veliku puslu, koja služi kao podloga. Bitno je ispeći je (osušiti) tako da ima tanku koricu, a unutra da bude mekana kao mančmelou. I ceo posao je to! Evo recepta, izvrsna je:

4 belanca ulupati u čvrsti sneg. Dodavati malo po malo 250g prah šećera i kad se dobro ulupa sneg 1 i po kašiku gustina. Dodati 1 kasiku soka od limuna i vanilin šećer, a moze i pola male kašike sirćeta(belog) . Plastičnom špatulom pažljivo promešati i staviti ovu veliku puslu na pleh sa papirom za pečenje. Ubaciti u rernu zagrejanu na 140 stepeni oko 1 sat i 15 min. da se suši-peče.

Kad se pusla dobro ohladi premazati je sa dobro ulupanom slatkom pavlakom( da ne pusti vlagu), i složiti voće po njoj- jagode, maline, kupine, kivi….može i mešano, ja sam pravila samo sa jagodama. Najdžela je pravila sa passion fruit, valjda Englezi tako vole, ali mi kod nas nemamo passion fruit, sem u nekom mixu od voćne salate u konzervi.

Poslastica je baš carska! R3kPxWUbU50&feature=related Ana Pavlova kao Dying swan

Prolece stiglo i u NS. Pravim veliko spremanje i po kuci i po blogu. Makarone izgleda: u donjem delu trenerke, u majici, ispranoj i mekanoj, kratkih rukava , sa maramcetom na glavi k’o francuska sobarica, ali ne naivna kao ona , nego naprotiv odlucna da iz kuce izbaci sav crap koji se tu skupio jos od zimus. Pajam pajalicom ,prasnjava i musava , pevam i plesem u ritmu Michaelove pesme.M.sprema lista na zaru, a meni je ostavio da skuvam blitvu i napravim zelenu salatu sa rukolom ,iz organic baste iz K. Muska posla , nista ne moze kompletno sam. Svima prijatan vikend!