Makarone blog

Evo, ja krenula u susret proleću sa ovom večitom temom i pitanjem – je li bolje i lepše voleti, ili biti voljen?

Mnogi od nas reći će da je bolje voleti nekoga, jer je to isto što i davati, a davati je lepše nego primati. Oni koji smatraju da je lepše biti voljen, izlažu se riziku da im neko kaže da su pomalo sebični. Nemojte se ustezati, ako je to vaše mišljenje, neka bude tako! Vi sigurno možete taj svoj stav objasniti, i sebi, i drugima.

Mislim da je naša dužnost da volimo, odnosno da širimo ljubav oko nas. Ako dobijemo odgovor na tu ljubav, ok, ništa lepše od uzvraćene ljubavi.

A ako ne, vi  volite dokle god možete. Uostalom to i jeste svrha našeg postojanja, da širimo ljubav. Naša ljubav dobiće odgovor ako ne od osobe kojoj je upućena, ono na mnogo drugih načina, i kroz različite pojave. Kako može bilo ko da nas voli, ako mi ne volimo i ne pokazujemo tu ljubav na način da nam je stalo do drugih, da brinemo o njima, da smo ljubazni prema njima, da ih ne gledamo na drugačiji način, od sebe samih?

Lepo je osećanje biti voljen, onako kako roditelji vole svoju decu.

Lepo je kad nekog voliš i on/a ti uzvrati ljubav.

Komfornije je kada si voljen, ali ne možemo svi u tu kategoriju. Pa, ko će onda da voli!?

1. Sa čildrnčićima u “Sečuanu” , avgust 2008

2. Debeli, ali, srećni ! Takođe u “Sečuanu” ! ( Makarone i M.)

3. Makarone u kafanici za starosađane !

4. Moj sin radi…

5. Ovde sedi Makarone ( u sobi kod tavana), i kuca , da ne zvoca !

Za sada samo slike sa malo možda nepotrebnih reči, ali makarone bi progovoooorila….. urghhhh !

Kod mene ovih dana ima puno lepih novosti ! Ćerka mog brata, čijoj udaji je bio posvećen jedan moj post, u nedelju rano ujutro, rodila je Uroša.

Svi smo ovih dana bili izbezumljeni od sreće, uzbuđenja, brige…ali sve je prošlo u najboljem redu. Majušno biće od 3,860 kg, promenilo je život u momentu čitavoj porodici! Prvo svojim dolaskom – uvećao nas je po broju, sve nas po milioniti put ujedinio i naterao da dišemo jednim plućima, s jednim srcem u grudima, s jednom suzom u kraju oka, koja se pojavi na kratko, i pobegne pred naletom radosti života.

Visili smo pred porodilištem ovih dana, i teško se rastajali od njih. Danas su došli kući, i odmaraju se. Sutra idem kod Uroša, da ga gledam dok me ne oteraju, kod momka , koji mi je u nedelju ukrao srce.

Sanjati san je poželjno! Kad odsanjaš udahni punim plućima realnost oko sebe. Boli, ha ?

Prava suština sanjanih i odsanjanih snova, nalazi se mnogo višlje od onoga o čemu se ustvari sanjalo. Ona je večito nadahnuće, zato što se graniči obično sa nemogućim. Ako se misli na nešto drugo, što ima dobre šanse da se ostvari u budućnosti, tj.sve se podredi ostvarenju toga , onda to i nije san, nego plan.

To sa snovima je frka. To je nešto što te stalno izaziva. To je nešto što jako želiš i pomaže ti stalno da budeš ti. A stalno ti je izvan dohvata ruke.

U životu sam srela mnogo ljudi koji su imali snove , ali su odustali od njih, sticajem raznih okolnosti. I ja sam. Odustaneš od snova zbog prilika u porodici, ljudi u njoj …. jednostavno žrtvuješ svoje snove. I to žrtvovanje ide tako u krug, oduvek, i neprestano traje. Oni koji još ništa nisu žrtvovali u životu, ne razumeju one što jesu, i po pravilu se uvek čude i razočarano se pitaju , kako je neko tako “velik” i talentovan, odustao od snova i podlegao nečem tako običnom i trivijalnom.

To je ono kad, kako kažu ljudi, idealista postane realista, ne možeš ništa drugo do da pomisliš kako je nisko pao.

Ali , ruku na srce, razmislite i upitajte se . Da li je stvarno tako?

Mislim da se onima što su se žrtvovali zbog drugih, otvara ulaz na jedan “viši nivo”. Novi nivo, koji ja ne umem i ne mogu da opišem u ovom postu, ali ga osećam.

Iako boli to osećanje napuštenih, neostvarenih snova….nisi totalni luzer u celoj priči.

Ono te dovodi na nivo saznanja da si postao plemenitija osoba, no što si bio, ili mogao biti. Stavio si druge , tebi drage osobe, ispred sebe… pa čak i ispred svojih snova. A još si plemenitiji, što si sada svestan svoje plemenitosti. Zato, ako ste u toj ravni percepcije stvarnosti , nasuprot onome – šta bi bilo, da je bilo… pomoći će vam da ne žalite. I da spokojni zaključite – VREDELO JE !

Setala i uzivala u poslednjem februarskom danu,sa M. Dosli kuci i ja spremila na brzinu curry piletinu.uzivali i slusali ovo…Predivna poslednja subota februara,2008.

Sada i nikad vise..Carpe diem !!

Hladan Sv.Trifun i Valentinovo.Skoro nula i provejava sneg.Misa i ja odgledali “Once” i jos pod uticajem dobre muzike iz filma pricamo kako je treba sacuvati na nekom disku.On petlja nesto oko dvd-ja, a ja zavaljena u fotelju gledam promrzlu bastu .Odgovaram na nekoliko ecardsa.Love is in the air…Dremljivo razmisljam…Volim danasnji dan. Volim moju porodicu blizu i dalju.Volim kad mi se Dragan osmehuje i nazove svaki dan.Volim kad mi cale kaze “Duska ,dete moje…i dan danas.Volim mog brata Baneta sto je uvek tu. Volim moje snajke kao sestre.Volim sto je Duki dobar kosarkas. Volim Jeleninu ozbiljnost i uzivam u tome kako je uredila stan.Volim Reljine prve recenice, i kad mi Kaja prica o njemu. Volim kad me njen Vlada zove tetka i pusti karaoke da pevamo. Volim sto ce Mima imati baby boy-a. Volim kad mi stigne mail iz Rijeke od Olge ,a ona usred ispitnih rokova.Volim da se cujem sa Zdenkom svake nedelje prepodne.Volim sto me svi moji Zadrani nisu zaboravili.Volim kad Mira nazove iz Vegasa ,kao da je u komsiluku,i pita kako ja pravim sos od mirodjije. Volim kako je moj Dragan sredio stan,on his own . Volim sto Jovana voli svoj Mac mini. Volim kad nas Voja pozove na proslavu 40 g.rada na njegov “Rigoletto”.Volim kad mi Misa donese prve visibabe.Volim kad me Misa zasmejava. Volim kad Misa nece da cita moj blog,kaze dosta mi je sto zivim s tobom. Volim kad sa Zeljkom idemo u “Romanov”ekipno da se seljacimo za Novu god. Volim kad se kum i ja posvadjamo ,pa se za pet sekundi pomirimo i tako godinama. Volim kad Ljilja i ja malo popijemo,pa odmah pevamo,a oni nam se smeju. Volim kako se po nasoj basti naslucuje da se prolece sve manje boji zime. Volim sto se osecam tako zivom,i hvala bogu da je tako.