Makarone blog

re nekoliko meseci u inbox-u me je dočekalo jedno čudno i nesvakidašnje pismo. Javila mi se novinarka sa jedne televizije u NS, koja je želela da jednu rubriku svoje emisije posveti baš meni. Htela je da dogovorimo mali intervju na temu blogovanja, interneta, itd.  Na moje pitanje, što baš ja, rekla je da sam došla na red po preporuci kolega blogera, i da joj je namera da što više približi novosadsku blogosferu svojim gledaocima. Dogovorili smo se da tv ekipa dođe kod mene i da obavimo to snimanje.

Posle sam razmišljala šta će meni sve to, ali su mi u ušima odzvanjale reči mog drugara, M.-ovog bivšeg zeta, inače druga člana jedne naše velike stranke, koji se dugo nije skidao sa  TV ekrana.

Na moje pitanje,

- Đomla,   što se pobogu slikaš po televizijama i kad treba, i kad ne treba? … Mlađa mi je rekao:

-Kad te nema na televiziji, to ti je kao da ne postojiš.

Ahhhaa…tako, dakle.

Taj intervju je, btw, uspeo, skoro svi moji prijatelji i poznanici su bili oduševljeni, i nije bilo onih koje sam sretala u gradu, na pijaci, po kafićima, koji nisu imali neke reakcije, pa makar  one bile i maliciozne – nisi smela da dozvoliš da ti snimaju levi profil, mogla si da picneš gajbu i radni sto za tu priliku, kako to u trenerci,  itd.

Tako sam ja na trenutak osetila slasti slave, i počela da razumevam razne narcisoidne tipove po televizijama. Pa, ljudi moji to kad se naklati, ne zna šta je dosta! Pa svo to divljenje, pametovanje, laskanje, aplauzi…

Meni sada eto više nije dovoljan intervju koji s mojom malenkošću pravi jedna mlada novinarka sa gradske TV u Novome Sadu  glede vaskolikog srpskog gledališta, (toliko  opija ta haze of glory, ljudi pomagajte), već sam odlučila da organizujem konferenciju za štampu gde će biti svi mogući novinari, i koju će naravno prenositi  sve vodeće TV kod kuće, a i šire.

U početku sam imala malu tremu, veliki je to zalogaj,  pres konferencija. Ali, uskoro sam se smirila i setila se da većina ljudi koji organizuju takve  događaje, ustvari nemaju šta da kažu, ili  nemaju pojma o čemu pričaju.  I uglavnom pričaju o onome o čemu svi sve znaju! Ali jako je bitno  biti javno viđen!  Ako ne talasaš, kao da te nema, kaže Đomla.  Pa mislim… ako je nemati šta da kažeš,  kvalifikacija za držanje pres konferencije, ko je kvalifikovaniji od mene?!

U transkriptu koji sam dobila, tekst u italiku govori neki novinar.

Dok Makarone ne uđe u ovu sobu, da kažemo koju o njoj. U blogosferi se pojavila u prilično zrelim godinama, a pod tim smešnim nick-om, krije polovično svoj identitet. Kažem na pola, jer je u avataru već svima prikazala svoj izgled. Nije ni slutila da će njeni čitaoci taj dugački nick name odmah da skrate na “maki”.  Ali, evo je, stiže….

-Dobro veče svima, hvala što ste došli u ovolikom broju! (Makarone,  vidno omršavila u odnosu na gabarite iz poslednjeg obraćanja javnosti. Za razliku od kućne varijante  u donjem delu trenerke iz vremena intervjua, sada kao đavo nosi Pradu. Pa, kad može Beni XV…)

-Nameravala sam da ovu pres konferenciju održim i ranije, ali sam čekala da enterijer bude gotov,  da bude odštampan  sav reklamni materijal, kao i moja nova knjiga, “Opijenost jedne plavuše”. Kao što vidite već je prevedena na francuski. Nemojte se ustručavati da postavljate sva pitanja na koja mislite da znam odgovor.

-Ok, prvo pitanje…I da, slobodno se poslužite, sve je domaće!

Imala sam nameru da uradim mnogo posla za vikend. Ali nisam. Trebao mi je skoro čitav dan, dobro ne čitav, ali mnogo vremena, da spremim gostinsku sobu, za gošću koju očekujem, napravim mesta u ormanu za njenu garderobu, očistim kupatilo, i… tu sam stala. Dalje mi se nije dalo! Dobro, nije baš sve tako loše. Ali još uvek imam grižu savesti, jer sam  izmišljala svašta da radim, samo ne ono što je trebalo. Uostalom, zašto i ja ne bih imala spektakularne planove, koji vikendom ne uključuju i ne podrazumevaju kućne poslove ?

OK, ovo nisu bili moji “vredni” dani! Dani ovog vikenda su kod mene više podsećali na otvaranje sezone snova. Evo i danas, pijem drugu šolju moje nes kafe, sređujem inbox, blogove i blogliste, tumaram po kući, i sanjam…oh, slatke li lenjosti!

javorovi "helikopterčići"

Okačila sam još sliku u gostinskoj sobi, onu za koju sam mislila da nam ukrašava ambijent posle krečenja, i koja je bila u budžaku, između zida i ormana. Ne vidim razlog zašto ona ne bi izgledala lepo na zidu i sada, zar ne?!

…saga se nastavlja! Žurim da se spremim za izlazak. Opet ! Zatvorila sam vrata od kuhinje sa indignacijom, i posvetila se lakiranju noktiju, čekala i sedela, i sanjala.

Nekad su mi izgleda potrebni ovakvi vikendi.

Pomislila sam…pa, i nije sve tako strašno, nema tu na vidiku mnogo posla, sem ako ne pogledam dobro po kući… ali, nisam htela da kvarim izlazak.

(Što se muzike tiče, na repeat je išao, i vikend  obeležio Sačmo, sycamore tree zbog njegove veličine i hladovine, u kojoj  se divno sanja…   Bilo kakvi snovi. Poželjni su. )

Prozori me oduvek fasciniraju, posebno sada u gluvo letnje doba, kad su širom otvoreni i kad mogu satima da stojim pored njih i da se sećam. Volim da ih posmatram kao oči kuća i ljudi koji u tim kućama žive. I volim da ih gledam, da zavirujem, jer svaki ima svoju priču.

Otvoren prozor moje sobe propušta  mirise  krinova, miris trave , opojni miris lila petunija, miris leta, leta koje me uvek podseti na sve mirise s mojih prozora.

Prozor na velikoj staroj babinoj kući na selu u ovo doba, propuštao je miris sveže pečenog hleba, zrelog žita i slame. Mirisala je zrela kruška ječmenka i sveže orezani žbunovi šimšira, u prednjem dvorištu,  mirisali su kuvani kukuruzi. Mirisala je noćna frajla, i uštirkani beli čaršavi na užetu u gonku. Mirisao je kanal, i letnja vrela vojvođanska prašina, netom ugašena kratkim letnjim pljuskom.

S prozora na kući pored mora osetio se miris mora i borovine. Osetio se miris zrelih nešpula i osušene morske trave, miris lavande, ruzmarina , brnistre, lovora i drače….

I ovog leta infišana san u ponistre, nemojte zamirit…i reći da sam patetična, kad sam sigurna da i vi osetite mirise, koji bude sećanja.

Magija mi je strana kategorija , voodoo vradžbine takođe, to obično vezujem za Karipsko područje. Umesto sinteze – analiza, umesto asocijacije – disocijacija, umesto demokratije – anarhija… Odlučila sam se za delovanje koje bi imalo bar neko utemeljenje u nauci, pa sam upisala express kurs iz alhemije, ali ne znam da li ću uspeti i stići…everything is falling apart… Ako uspem da savladam kurs, učinila bih nešto da se probudim u zemlji u kojoj se:

- ceni rad i poštenje

- može pristojno živeti od svog rada

- ceni svačiji život

- ceni svaka ličnost, “mlađa” i “starija”

- ne nalaze odsečene ljudske glave po parkovima

- ceni drugačije mišljenje

- škole i bolnice nalaze u pristojnom stanju

- iskorenjuje korupcija i kriminal

- kriminalci nalaze u zatvoru, a ne u institucijama sistema ….

Da se probudim u Srbiji, umivenoj, nasmejanoj, veseloj, punoj duha kojim obiluje, tolerantnoj, Srbiji u koju će stranci rado dolaziti u goste, a domaći joj se vratiti.

Zar je zbilja tako teško ? Ne verujem, nikako…

Pogled sa stepenica za spavaću sobu…prozori nemaju zavese, (jer skupljaju prašinu …)

Pogled na slatku malu upakovanu kuhinju i deo za obedovanje i ono što ja obožavam lazy bag

Da li vam se desilo da sanjate jedan isti san više puta, ili čak da ponekad sanjate u nastavcima? Meni , da. Hoću da vam ispričam jedan, o kom bi svakako neko ko je možda stručnjak iz ove oblasti, štošta mogao reći, kojem se stvarno vraćam već nekoliko puta. Stalno sam legala noću misleći , hoću li već jednom odsanjati kraj tog sna, zanimao me je njegov ishod.

Konačno, pre neku noć sanjala sam nešto što bih mogla protumačiti kao kraj tog sna. Zvuči mi logično kao kraj i mislim da je ta epizoda završena, ali ko zna snovi su to! Dakle ovako :

U jedan stan( koji smo moj muž M. i ja kasnije u snu unajmili), ulazi se iza rama jednog velikog ogledala u našoj sadašnjoj dnevnoj sobi. Kad se pomakne ogledalo, ukaže se tajni prolaz. Ide se kroz jedan hol do jedne sobe. U toj sobi sede dve gospođe koje su sestre, po prilici mi liče na starije udavače. Razgovaramo s njima o najmu trosobnog stana u njihovoj kući, koja je ogromna , u obliku ćiriličnog slova P. Pogodimo posao, dogovorimo cenu i idemo da razgledamo tu predivnu vojvođansku kuću sa ajnfort kapijom, kibic-fensterima s ulice, malim kućerkom pored cvetne bašte, svim mogućim nusprostorijama, šupama, štalama, dakle jedna prava gazdačka kuća, otprilike slična onoj, mojih babe i dede u kojoj sam provela detinjstvo.U ekonomskom dvorištu bale slame, kombajni, drljače, sejačice, i ostala mašinerija, ali ja tu ne vidim muško čeljade. Ko to radi s tim, ne znam !? Gospođe deluju uzdržano, ali učtivo, uzdržano prijatne, u razgovoru s nama i njihovom poslugom.

Kažemo mi da ćemo mi doneti nameštaj sa nekim kamionom, direktno iz prodavnice i po nešto iz naše kuće. Kažu stan je vaš izvolite – srećno!

M. i ja smo tako sredili taj stan od tri ogromne prostorije, kako sam samo zamišljala u mom najlepšem snu. Šteta što sobe u takvim kućama nisu funkcionalne – ide se iz jedne u drugu, sanjala sam tako verovatno iz doživljenog, ali nema veze, sve smo sredili tip-top . Donela sam moje stilske komode, vaze, lustere, prastari šublot od moje babe za veš i posteljinu, kupili smo nove krevete sa predivnim debelim madracima, kuhinja sva upakovana, kupatilo upakovano, kao iz magazina, skoro da deluje beživotno, koliko je savršeno. Tu se sve slagalo sa svačim, svaka zavesa i draperija, sa zidom i visokim plafonima, tepisima…

Eh, tako smo mi to namestili, i ….nikada tu nismo stanovali ! Samo bi, kad bi doneli mesečno kiriju, obišli te sobe i prostore. Nikada nismo ni sedeli u toj dnevnoj sobi, naprotiv kao da smo jedva čekali da odemo odatle. Zašto smo to godinama držali, nije mi bilo jasno u snu. Godine su prolazile, a kad bih te gospođe srela ponekad na ulici u tom mestu neznamkom, prosto bih se postidela od njih, zašto mi tamo nismo, a to sve plaćamo. Moj san meni nije objasnio zašto smo i on, M. , i ja , to uradili. Posle mnogo vremena,(takav je moj filing u snu), prestali smo i da dolazimo, ali sam ga ja , muža , uvek opominjala da plati zakupninu, na šta je on klimao glavom da je sve u redu.

Jednoga dana, u jednom snu, radnja se odvija kod mog sina u stanu, htela sam da budem od pomoći, da složim cipele u plakaru. Kad sam otvorila plakar videla sam na zidu prolaz, i ja sam prošla kroz njega. Našla sam se u toj kući, u sobi u kojoj je bila jedna sestra, jedna od one dve fine gospođe, sada već starica, a u krevetu je ležala mlada devojka, pokrivena možda i vezana , božemeoprosti, kao u ludnici. Devojka mi se obradovala jer me je poznala, a stara je bila ljuta. Devojka je htela da me poljubi i pozdravi, ali nije mogla da se uspravi. Pogledala sam u pravcu “našeg ” dela, i ugledala stravičan prizor. Nameštaj je bio ispreturan, pokidan, ispod stolica i fotelja platno raskidano, sve je bilo prašnjavo i zapušteno. Pitala sam šta se to desilo, devojka mi je nešto govorila, ali stara je mimikom i očima naredila da ćuti i nije dala da kaže ni reč. Okrenula sam se i otišla besna, i rekla da više nikad neću doći, kao da ih time kažnjavam. Stara me je gledala ukočenim i beživotnim pogledom, sasvim ravnodušno. Prošla sam kroz hodnik, i plakar u stan moga sina i nikom ništa nisam rekla. Nastavila sam da slažem cipele. Volela bih da date sud o ovom mom snu, pogotovo , ako imamo u našoj blog grupi ljude od “branše”.

A ovo je deo naše dnevne sobe, tu je negde i ogledalo , iza koga je “tajni” prolaz. (Moja opaska : I ja sam kod mojih roditelja, kad smo se “izvukli” iz kombinovanih soba i “psihe” u spavaćoj sobi, živela okružena minimalističkim dizajnom nameštaja, kod moje babe, je opet, bilo skoro isto kao kod mene danas. Kod mog sina minimalizam….) Da čuvam ja stari šublot, salon garniture, komode…za mog budućeg unuka ili unuku ? Ključ modnih stilova i stremljenja u opremanju enterijera je izgleda kao i u svemu , u tom krugu….

Kakva slatka, dekadentna toplina klasike i eklektike !

Na zidu se danas još samo nalazi jedna velika grafika…braon – belo… apstraktne, trippy sadržine. A ovo desno je ” stari” šporet, koji je otišao na neko drugo mesto, spreman za liferovanje

Eto razlika i sličnosti u stilu i toplini doma, koji su meni izuzetno bitni, toliko da ponekad i sanjam o tome !

Ovog vikenda zazvonio telefon. Javio se nepoznat muški glas, glas iz prošlosti. To sam otkrila posle. Pita da li bih htela da prevezem kolače, torte, sladoled, krempite,rolate, minjone i mnogo voća i povrća , do mora. Kaže roba je kvarljiva, mora se žuriti! Na moru treba sve pretovariti u feribot koji vozi ujutro i uveče na malo ostrvo u privatnom vlasništvu.

“Lova?”…..”Nema love!”…Kaže on setio se, kad me je učio da vozim na njegovom šleperu od 18 točkova, da sam rekla da sam njegov večiti dužnik, jer nije hteo ništa da mi naplati.

Eto , sada se setio da naplati tu uslugu.

“Slušaj”, kažem ja, “moja vrsta polako odumire, zapravo možda sam ostala jedina, ali od usta nećemo praviti d..e, jel’te….izgovoreno-učinjeno, nemoj da brineš!” Bila sam onako malo embarassed, jer sam zaboravila na dug prema njemu. Preuzmem robu od njega, i put pod noge. Brojim sate i kilometre…. samo da stignem na taj trajekt, da ne čekam do večeri!

Eh, stigla sam , ali trajekt je otišao! Uključim hlađenje u mojoj hladnjači, i odem da se kupam, dok čekam. Odjednom se trgnem…Zamislite možda Zihernadla vozi tu turu….možda je svu tu robu ona poručila ?

Šta vi mislite , da li je to Zih? Ona kaže - I’m an excellent driver!