Opet mi se u glavi, ali sa debelim povodom, vrzmaju misli od kojih se podsvesno najverovatnije debelo stidim. Odmah cu vam reci, radi se o mojoj ideji da ostavim pusenje, s kojom se borim vec jedno izvesno vreme. Ali nazalost neuspesno, jer i dalje pusim cigarete, i hvatam sebe kako ih onako tipicno zavisnicki stavljam u rang nabavki najnuznijih zivotnih potrebstina. Proveravam sebe uvece; jao, zatvorice se moj market u blizini kuce, imam li cigareta dovoljno , ko zna mozda cu citati do kasno, ili visiti na kompu…Stvarno mi je mucno od te situacije i sebe same, pogotovo sto pored sebe imam primer- mog M. koji je nakon mnogo godina pusenja pre cetiri godine jednostavno rekao vise necu da pusim, ostavio kutiju Danhila international sa 13 cigareta i do danasnjeg dana cetiri duge godine nije ponovo pao u to grozno iskusenje. Na taj gest…samo cestitke i divljenje…End of story!
Izdrzljivost, upornost, istrajnost, principijelnost, pa cak ponekad i tvrdoglavost, da li su to reci koje vas mozda opisuju ? Mene u vecini slucajeva ljudi koji me poznaju otprilike tako dozivljavaju, mislim sa tim osobinama. Bez lazne skromnosti, te osobine smatram vrlinama. Zapoceti posao nikad nisam ostavila nedovrsen, ma kako bio tezak. Za to je najvise mozda zasluzna moja pok. mama. Secam se u fazi vaspitavanja, kad sam od nje ocekivala pohvalu za neko delo, njenog strogog glasa: “Ne valja, nisi dovrsila! Dovrsi pa dodji!” Kako je to za mene bilo strasno! Ali ispostavilo se kasnije u zivotu veoma korisno. I ja sam bila surova prema mom sinu, kad je ta vaspitna faza bila aktuelna.
To je samo jedna sitnica od mnogih… ilustracija kako smo kalili nase karaktere, i ja i moja braca, pod strogim nadzorom nase mame . Ucila nas je prvo to , da se zapoceto mora dovrsiti. Da ne idem u ostale vaspitne mere koje ovde nisu toliko bitne, nauceni smo da uvek pozdravimo zelju za promenom na bolje i da nikad ne ostavljamo situaciju status quo, bez razgovora i pokusaja da se ona promeni. Nekad smo svo troje u tome imali vise ili manje uspeha , ali smo znali da tome treba teziti. Cesto sam u zivotu imala prilike da iskusavam moje snage, upornost, istrajnost, sto je bilo prilicno bolno i tesko ponekad. Ali sam znala da donesem odluku i posle tog prvog koraka bilo je sve mnogo lakse. Uspeh uradjenog je bio sladak, zadovoljstvo veliko… Cesto sam gledala oko sebe ljude koji nisu smagali snagu za pocetak novih faza u svojim zivotima, pa i ako su ga napravili, brzo su odustajali od tih faza, odnosno nisu zavrsavali zapoceto. Zasto? Pa zato sto je to tesko! Svaka promena zahteva disciplinu, odricanje, istrajnost, cvrstinu…I sama sam nekad bila ta koja okleva da napravi taj tezak prvi korak ka promeni. Mnogi ljudi ostanu bez mature, ili nekog ispita, neko im mazne devojku ili momka posle sto godina veze ispred nosa, jer su oklevali …nisu imali snage da nacine taj rez bez anestezije, da privedu stvari dobrom kraju i rezultatu. Ispada da se vise tezilo statusu quo, i da se promene i ne zele.
Kad gledam sebe pitam se gde je ta moja snaga, i druge “vrline” netom pomenute, kad ja ne mogu da prekinem sa tim pusenjem, da ucinim taj prvi odlucujuci korak koji je najvazniji i posle kojeg sve postaje lakse???Verovatno od toga pitanja potice i onaj stid pred samom sobom… Strah od neuspeha je toliko veliki kod mene, jer pored svesti o najlosijoj navici svih vremena i njenoj stetnosti po zdravlje , odvratnija mi je jos samo pomisao da prestanem da pusim, pa se tom poroku ponovo vratim. Da , strah od recidiva! Na tom strahu moram intenzivno da radim ovih dana!
Da li ima nesto u vasem zivotu o cemu mislite , a nikako da pocnete nesto u tom smeru?
Ako mi je dozvoljeno da kazem…Nemojte da prestanete da mislite o tome…Idemo korak, po korak…Samospoznaja, priznavanje da sa necim imamo problem, i da to zahteva promenu u zivotu, mislim da je samo korak do ostvarenja…
Pokupi feed
