Makarone blog

Neki dan je bila jedna godišnjica. 24. septembra 1936. rodio se Jim Henson, tvorac Muppet lutaka, koje su obeležile period od 1976-1981 god., i mnogih drugih, setimo se Sesame str. Danas bi imao 74god, i sigurna sam da bi nas još uvek uveseljavao.

Kreirao je fantastične i ljupke lutke i karaktere, kojima je pozajmljivao svoj glas – bio je Kermit, Ernie, Rowlf the dog, Swedish chef i dr.

Bio je čudesan taj njegov svet lutaka i karaktera, pa ću danas pokušati da se nasmejem, jer laughter through tears, still heals ! “Zaroniću” u moje tavanče  i stvari sa vintage šmekom, i izvući stare video trake i stari video rekorder. Kermit the frog kaže:

Life’s like a movie, write your own ending.

Keep believing, keep pretending!

…se uvek prodaju odlično.

Sigurno ste nekad stajali opčinjeni pred fotografijom hrane u reklami za neki restoran. Kakvo ukusno  i sočno jelo!  A moje nikad ne izgleda tako dobro! Ni ono u restoranu zapravo ne izgleda onako kao na slici. Kad primamljeni slikom uđete, brzo se i uverite u to.

Ono što ne kapiramo  dok gledamo te predivne fotografije, je da je hrana na njima fejk, smrznuta, nalepljena, pričvršćena, obojadisana. Tu je naravno da vas pozove, da svratite.   Zato se ne nervirajte  previše. Važno je da u vaše jelo stavite kvalitetne sastojke i spremate ga s puno ljubavi i dobre volje, a ne za izložbu. A ubeđena sam i da ga nećete pobacati po tanjirima kao cepanice.

I tako, kad vidite predivnu i gustiozno napunjenu  staklenu posudicu  sa sladoledom, u nekoj reklami ili na TV,  ne očajavajte što vaše slike nikad ne ispadnu tako lepo. Na ovima se ne vidi ni jedna muzga od otopljenog sladoleda. Pa zato što to i nije sladoled, već obojadisani pire krompir. Pravi sladoled prebrzo bi se otopio pod svetlošću reflektora.

A tek pečenje! Kako se samo cakli i kako je divne zlatno žute boje! Probajte kremu za cipele, i oprljite ga malo nekom bakljom ili svećom. A slika sočnog bifteka, očima da ga jedeš. Da vaš ispadne tako, morate ga isprskati mešavinom vode i glicerina, a  divno i sočno voće i povrće po magazinima spremilo se za slikanje na isti način. Pića su uglavnom obojadisana voda, sa dobro postavljenim svetlom  odpozadi. Hrana koja se pari iz tanjira, neka čorba ili supa, hm? Svi znamo koliko se ustvari kratko “puši” iz tanjira. Verovatno ima suvi led, ili one dimne kuglice. Glina za filovanje i čačkalice za pridržavanje, čine da pile ili ćurka stoje onako na tanjiru. A tek onaj divan sosić što klizi po pečenju! Lepak. Kraj čarolije, pali svetlo.

Zaista je posao fotografisanja hrane veoma težak, posebno kad znamo da hrana vrlo kratko posle kuvanja izgleda lepo i privlačno. Dobri fotografi hrane su godinama usavršavali ovu umetnost. Za nas je to samo jedan kratki pogled i osvrt na fotografiju, a neko je proveo sate ili dane, dok nije postigao baš taj efekat koji će nas pozvati, ili jednostavno oduševiti.

Marina Abramović, naše gore list. Rođena Beograđanka, sada već dugo u Njujorku. Neću pisati o njenim biografskim podacima, eto linka, ali hoću da pomenem ovu umetnicu svetskog glasa, koja je ovog proleća opet došla u žižu interesovanja u celom svetu umetnosti. Marina je poznata kao pionir u izvođenju raznih performansa kao vizuelne art-forme, još dok je bila student umetnosti u Beogradu. Telo joj  uvek bila i tema i medijum. Njena najnovija izložba u NY, u Museum of Modern Arts, izazvala je interesovanje, jer je vrlo neobična.

Delove sa izložbe videla sam na net-u, i dugo sam razmišljala o tome. Evo o čemu se radi!

Dakle, moj život je meni neka umetnost performansa, vama je vaš. Ja to mogu da razumem, ali kad sam videla njen performans, da sedi sa posetiocima satima naspram njih i ćuti sa njima, moram reći da to nisam baš shvatila u prvi mah. Mislila sam u sebi kako bih morala malo više da se pozabavim modernom umetnošću, i da počnem lakše da kapiram neke stvari. Pa, to i jeste svrha umetnosti. Pošto performans kao njen u MoMA-i nisam nikad videla, često sam svraćala na njihov sajt, i stalno mislila o Marininoj ideji, da sedi sa ljudima u galeriji satima i danima, i da ćute, i samo se gledaju. Zašto?

Eh pa, pošto umetnost tera na razmišljanje, jel tako? tako je!… shvatila sam Marininu ideju i udarac, al’ onako u vugla, urbanom transu u kome živimo i stalno žurimo, bogtepitagde. Mi se danas retko, vrlo retko fokusiramo na ljude oko sebe. Bar ne zadugo. Ma… sada skoro nikako! I sigurno ne sedeći i gledajući se u tišini.