Makarone blog

U petak smo M. i ja pozvali naše prijatelje na večeru kod nas kući. Bilo je divno majsko veče, M. je kosio travu i sređivao baštu i terasu, jer smo naravno odlučili da večeru serviramo napolju.

Ja sam od podneva sastavljala menu, i unatoč verovatnim očekivanjima gostiju, umesto nekog klasičnog roštilja , odlučila se za neku vrstu hladne večere tipa švedski sto i …ono “uzmi sve što ti život pruža”… da bismo mogli što više da pričamo i opustimo se svi zajedno, odnosno da M. nije zauzet pripremanjem roštilja, a da ja ne izigravam “malog od kužine”- oljušti mi ovo, iseckaj mi ono, daj mi šerpu za ovo, dodaj krpu- A, šta …nisi oprala rešetku?…(Sve ovo iziskuje pogled s podignutom obrvom…to sam ja kriva…priznajem , nisam sa drillom počela na vreme, sad je već poprilično kasno!)

U tim slučajevima, mi raščupani trčimo na relaciji kuhinja – terasa, i kad sednemo gosti već poprilično odmaknu s aperitivima, pa ih je teže pratiti…Zato sam ja odlučila da ovog puta sve pripremim unapred, ispekla sam meso, servirala , napravila brdo salata i , tako redom…iznela mnogo malih sveća na moju terasu punu cveća, iznela čaše, M. se brinuo da piće bude dobro rashlađeno….Sve je bilo tres chik… picnuto, a mi smo čekali prve goste, u toplom i mirisnom majskom predvečerju.

U toku dana , dok sam pripremala hranu , u jednom odsudnom trenutku nestalo je struje na jedno sat vremena, jer su priključivali neku novu zgradu u našem kraju , ja sam naravno odlepila i shvatila to kao neki “loš znak” ! No… sve sam to zaboravila kad je struja stigla.

Počeli su da dolaze prijatelji, sa bocama pića, sitnim poklončićima…kum je doneo dve flaše najboljeg portogizera iz Sr. Karlovaca, ever !!! Pijuckali smo dobru domaću kajsijevaču( M. nabavio !), pričali svi u glas, svako sa svakim, dobra muzika u pozadini… večerali…i polako zauzimali ona mesta gde će svako od nas provesti ostatak noći najudobnije.

Počelo je…jedni imaju problem sa dementnom majkom…gore nego sa detetom…kum i njegova ex, kupili sinu stan u Beogradu, “iscedili se” finansijski po sistemu…dam’ daš jednu cigaru….?… žutu banku više nemaju…jedni imaju puno posla, tako da se vide samo u prolazu, nervoza…kuća u rasulu…ne funkcioniše mnogo što-šta…i zvoni telefon…(a ja se čudila što mi nema drugih kumova, a ne javljaju se…). Moja kuma C. izvinjava se i javlja da nisu nizašta, njihova ćerka tog popodneva pod hitno imala operaciju mladeža, čeka se nalaz….ona…V. je očajna, oni čuvaju unuka…To mi je bilo najstrašnije, i morala sam svima da kažem razlog njihovog nedolaska….

Ostatak večeri, proveli smo uglavnom u slušanju muzike i tihom mrmljanju, ni nalik onom žamoru s početka…Nekad su eto i takve večere kod nas na terasi,… tužne, uobičajene, dosadne…a… ja … kao domaćica…bila sam dužna da održavam tok razgovora, i da pazim da neko ne “polupa nameštaj”…onako pala s nogu, rekla sam M. da mi stavlja mirišljavu so pod nos, da ne zaspim …Prošao je još jedan dan , koji nije ispunio očekivanja….ali nas je po stoti put skupio…takve kakvi smo…I to je život…!

Danas ću pisati o ljudima koje nisam odavno videla, i ljudima koje nisam nikad videla, a to ste vi moji fellow blogeri.

Neki dan sam od prijateljice dobila e-mail adrese nekih , meni dragih ljudi iz mladosti , iz gimnazije sa kojima nisam bila u kontaktu. Evo prilike! Odmah sam napisala svakom od njih par redaka , i sada čekam da vidim hoće li se neko od njih javiti. Nadam se da hoće. Imali smo lepih trenutaka u životu.

A sada o našem mogućem susretu u “Reci”! Nisam ja baš tako pričljiva kao što izgledam ovde na internetu. Prilično sam ja ćutljiva i mirna. I mislim da bolje “slušam” nego što pričam u kontaktu u četiri oka. Obično slušam šta ljudi pričaju i onda kažem na kraju nešto, kao odgovor , ako je uopšte potrebno…Ponekad ne mogu da se setim u tom trenutku nečeg dovitljivog i pametnog. Posebno važnog… To ne znači da mi u glavi nije sevnulo milion misli, koje nisu u direktnoj vezi sa onim što se trenutno događa , pa ću vam delovati rasejano ili da nisam “prisutna”. Možda ću pričati o vremenu… da, dani su duži…a noći u NS divno mirišu na jasmin…u maju…

Možda vam liči da pomalo “filozofiram”, ali mislim da bolje izražavam svoje osećaje online, ili u nekoj vrsti pisma, nego u prisnom kontaktu. Ja sam ipak onaj dobro poznati “dugoprugaš”, koji se otvara nakon mnogo, mnogo vremena provedenog zajedno. Anyway, nemojte doneti pogrešan sud o meni…ni vi što vas odavno nisam videla, ni vi što vas nikad nisam videla…

Ja sam ista ona “makarone” iz postova i komentara, samo malo ćutljiva, mirna i….možda čak…iznenadićete se…stidljiva. Slušam VH1, Shola Ama , peva “You might need somebody”… da fino je uvek imati nekog… i puštam još jednu sredu da ode u četvrtak…koji polako ulazi u moju sobu kroz širom otvorene prozore.

Danas sam od ranog jutra bila u velikoj jurnjavi.U subotu je svadba. Udaje nam se Mima, mladja cerka mog pokojnog brata.Starija se udala,jos pre cetiri godine i ima sina .Moja snaha,ostavsi bez svoga muza,nazalost vrlo rano,moze biti srecna kako je dovrsila “izvodjenje “na put svoje dve cerke.Obe su dovrsile,posle takvog soka ,svoje skole i fakultete,pa zasnovale svoje porodice.

U sveopstem uzbudjenju,ponudila sam se kao svaka tetka da pomognem ,u svemu oko priprema,ali skoro da niko nista od mene i ne trazi.Prvenstveno to dvoje mladih ljudi, pobrinulo se oko svoje svadbe , vencanja i svih ostalih sitnica koje ono sobom nosi. U jednom momentu sam zastala zamislivsi se kako je bilo pre mnogo vremena kad sam se ja udavala za M.

To je ja mislim dva meseca bilo opsadno stanje u obe kuce. Oba para matoraca su hteli veliku svadbu po sistemu-i juuuuu, pa nismo nesvet, pa Zika nas sve zvao u sve svatove,tri sina je zenio… .. A Pera ,dva put bili *ebena strana ,pa nas nisu zaboravili , pa velike familije, pa gde ces da se sramotis…Kad su dve buduce prije usaglasile stavove o listama zvanica , mi ostali bili smo u blagom soku, zbog pe-sesnaest desetina ljudi ,na koje se racunalo da ce doci.

Bilo je tu normalno nasih domacih pa Dubrovcana, pa Amera, pa Mladenovcana,pa Sarajlija…sacuvaj boze. Taj narod trebalo je smestiti i pre i posle svadbe, da se negde s puta odmori ,sredi …Znam da je moj pokojni svekar iznajmio maltene citav sprat u starom ,sada izgorelom hotelu “Putnik”, za sve zvanice i dalju rodbinu, s blizom su spavali po dusecima i pomocnim lezajevima svih vrsta kao sardine i kod mladinih i kod mladozenjinih roditelja.To su meni i M. pricali kad smo se vratili sa Jahorine ,sa svadbenog puta. Neke smo u tragovima zaticali i posle nedelju dana naseg svadbenog puta, tog se nisi mogao tako lako resiti. ” Pa ,’ajd kad smo u Novom Sadu ,da pazarimo… necemo sad valjda opet putovati…pa da iskoristimo. “Moja tetica i M.starija sestra nisu se treznile tri dana ,stalno docekujuci i prateci silne goste. M. i ja iznajmili stan i zapalili u gajbu sa TV-om i nekim jastucima ,cekali smo namestaj, samo da se te ludnice i tog belaja resimo.Tako je to bilo nekad u mojoj svadbi , pravoj “srpskoj ,pravoslavnoj”, koja je trajala brat bratu cetiri ,pet dana ,dok moja pok.Kata nije ispratila poslednje Petrovice koji su nam se uvalili u kucu.

Sada je nazalost ,ostalo malo Petrovica u zivotu, i s te strane , oko poziva u svadbu mislim, moja Mima nema neke velike brige.Tetke i baba tetke ,deda stricevi,ujne,ujaci, pomrli,njihovi se razmileli po svetu ,sto po Austriji ,sto po Nemackoj, pa daleko od ociju ,daleko od srca.Samo zahvalnice i cestitke.Mima i njen buduci muz imaju stan koji su kompletno sami opremili,kako su znali i umeli ,ali sami, organizovali vencanje i posle svadbu u jednom lepom restoranu za 30-tak ljudi , najblizih. Samo su nam svima saopstili-”vencanje je tada i tada ,posle svadba od tada do tada ,tu i tu !”Torte i ostala sranja u restoran, poklone, o tom potom kuci…Mission accomlished… I rekli su nam jos nesto lepo ..

Imace bebu,decaka.Mom caletu drugi praunuk,nek je ziv i zdrav.Kada vidim s koliko mira i spokoja organizuju sve to desavanje,osetim da taj mir i spokoj prelazi i na mene.

Znajuci nas preostale Petrovice , pa i sebe ,kao njihove gore list, iako se sada drugacije zovem , osecam da je to samo zatisje pred subotnju buru.Kad se mi dohvatimo muzike i pesme, tesko ce nas se ratosiljati. Pa moramo ,zbog svih ostalih Petrovica , koji su spreceni da prisustvuju , a ubedjena sam da nas gledaju od gore i kontrolisu , znamo l’ se mi jos uvek dobro keriti u svatovima i jesmo l’ dobro naucili potomke.

Prosle nedelje sam imala zamisao da uradim mnoge stvari, koje su se nagomilale.Bilo je tu nekih obicnih administrativnih stvari,odlaska kod advokata,spremanja po kuci i to neodloznog.Nervirala sam se sto sam opet dozvolila sebi da dodjem u onu situaciju da ne znam odakle da pocnem.

Kad mi postane jasno da uopste nemam motivaciju da ispunim sve sto sam planirala, da se osecam kao iscedjen limun smozdena i lenja, kad ukapiram da ce uspeh i produktivnost mog posla biti nemoguc sa takvom MNOME, ja podesavam moje standarde u samoodbrani , to nekako ide refleksno , ja snizavam moje standarde ,kazem sebi “cheer up”,pa nisam se valjda nasla na putu. Pokusavam sebe da ohrabrujem nekom vrstom samopohvaljivanja , pa kazem :

Oprala dve masine vesa belog i sarenog ,sa sve skupljanjem slaganjem i peglanjem(tu je bilo malo preskoka)

Zavrsila zapoceto spremanje ormana ,pripreme za prolece (potiskivanje u background onih debelih zimskih dzempercina i dr.)

Bila sa M.kod advokata (to donekle zavrsili)

Napravila u nedelju dva rucka -jedan klasicni nedeljni s mesom ,drugi za D. vegy ,takodje nedeljni.

Za dezert -ustipci sa sirom koji divno mirisu na limun,i lemoncello liker, inspirisana Anom sa Nove

Guglala po netu

Odgledala sa M. “No country for old men”. Divan muski film,ne zna se ko je bolji Tomy Lee,Havier ili onaj Barbrin posinak…

Procitala dvadesetak strana Pola Ostera

Zalupila vrata od kujne koju nisam pospremila . Mozda ce prva martovska nedelja biti malo bolja.

Steceno vaspitanje u porodici,vrednosti usvojene u istoj i drustvu oko nas, zivotno iskustvo , cine na neki nacin deo osobina nas kao lica koja nose taj teret dokraja zivota i nikad se ne napustaju. Mi to posle poredjamo na nasoj skali vrednosti koje smo kroz zivot usvojili naravno na osnovu iskustava.

Nasledje od roditelja,ideje,tradicija,znanje odredjuje pojedince,pa cak i tragovi posla koji obavlja,hrana koju jede,kultura,kreativnost.Tako se i ja u toj sarolikosti ljudskih dusa odlucujem za prijatelje. Sta ja ocekujem od prijatelja ?

Od prijatelja  ocekujem postenje , cast, iskrenost. Prijatelju nemoj nikad da me lazes ! Ako zabrljas nesto u nasem odnosu ,priznaj mi ,pozali se, naljuti se..samo nemoj da lazes, vec si me dobio ,popravljacemo zajedno. Kao sto kurvanje ne podnosim u musko zenskom odnosu ,tako ga ne ocekujem i kod prijatelja.

Moj prijatelj mora da ima svoje misljenje i stav , s kojim se ja moguce necu slagati ,s kojim cu polemisati , ali mora da ima stav o svemu. Laskavci,ulizice,imitatori i ostale susumige , tu nemaju sta da traze.

Moj prijatelj mora da ima pameti , i da  zna da je upotrebi.Mora biti jako sirok u shvatanjima ,jako samokritican.Mora imati sposobnost da izadje iz sebe , otkloni strasti i sagleda stvari sa distance.Zajedno moramo spoznati nase  granice.

Ne volim posesivnost i opsesivnost bilo koje vrste. Bilo bi dobro kad bi svako od nas imao po jos kojeg prijatelja , drugog pola u odnosu na nas,cisto zbog lakseg razumevanja osecanja svojstvenih tom polu. Tolerancije nikad dosta , bas kao u braku.

Moj prijatelj mora biti duhovit, sa stilom i sarmom da zna da prica viceve ,pa i kad su brutalno prosti. Pozeljno je da zna da se “keri” samnom,i da izdrzi do one tanane granice, posle koje je sve glupo i smesno. Znaci, mora da odredi meru.

Moj prijatelj ne sme da misli da sam ja Bas-celik i da uvek imam resenja i za mene i za njega. Mora da shvati moje trenutke slabosti i da izdrzi zajedno sa mnom. Necu dalje ulaziti u nijanse , nije mesto…ali, ponekad je tesko biti mi prijatelj, jer su mi kriterijumi  i norme ponasanja koje ja ispunjavam,visoki.Ja isto trazim od mog prijatelja.

Zato ja imam malo prijatelja ,ali to su moji pravi pravcati biseri .I traju godinama.

Jel’vam izgleda ovo too bitchy ? Sta vi ocekujete od prijatelja ?

P.S. ovo sam napisala zbog podele osecanja medju ljudima,uspostavljanja veza i osecanja da nismo sami ,da cemo biti iskreni jedni prema drugima.Uostalom zato i sluzi blog

What is this? Who owns this place ?

Is it place an abstract mental location ?

Or is it place where people with same interest gather ?

Is it place where you are comfortable as if you are home ?

Is it place you recognize as being ?

Is it bright spot on a planet ?

Is it place of worship or something ?

You’ll never know…!!

This is the place of birth and the place that hurts.