Makarone blog

Neki dan sam sedela za stolom u sobi, pušila i pila svoju nes kafe sa french creamerom, i baš uživala…naizgled zureći kroz prozor u baštu. Divila sam se cvetovima tek procvetale kajsije, i ustvari rezimirala događaje proteklih dana. Da li će sve biti dobro, odnosno da li je odluka dobra ?!?

Mislila sam zatim, o nekim ljudima, igračima na sigurno, kojima uvek treba idealna slika svega oko sebe, koja će ih potpuno ispuniti, zadovoljiti i pružiti kompletnu zaštitu za svaki njihov potez. To su oni čiji dinar vredi kao vaših pet, čije je srce malo i hladno, oni što ne znaju da je za ostvarenje sna i cilja potrebna hrabrost i veliko srce. M. i naš prijatelj su mi to popodne rekli, na moju rečenicu o pojavama oko nas -” Ko zna zašto je to tako dobro, neko to ipak gleda od gore…mi mirno spavamo, sve na njihovu dušu!”…da, rekli su…”Pusti to, neko gleda, mi smo sve jadniji i siromašniji, a oni bez trunke savesti sve bogatiji, nikog nit’ oni gledaju, nit’ njih gleda neko…ništa im nije, a mi… bla,bla…”

Liče…liče svi ti igrači na sigurno, koji se skrivaju pod tuđim kišobranima, koji žive svoje naizgled uredne živote pune varki, u iluzijama da su to oni isti, od pre… pre nego što su upali u blato i sav taj živi pesak koji ih vuče u svoj vir prema dnu, i ja sada znam da ne znaju da plivaju tako dobro, i ne radujem se tome…samo slutim… gotovo sam sasvim sigurna da znam…šta bi dali za lepše lice, bez konstantne bore među obrvama, bez bola od stegnutog malog, jadnog srca…bez pohlepe, gorčine, jeda i besa koji curi sa njihovih stisnutih usana?!?

Bila sam prilično snuždena i loše raspoložena ovih dana. Malo sam i pričala, reči gotovo da su mogle da se izbroje. Neko me je razočarao.

Za mene je mnogo gore kad me ljudi razočaraju, nego kad me naljute. Na nekoj mojoj lestvici, razočarenje je iza ljutnje i srditosti. Kad se to razočerenje desi, kod mene je gotovo. Nemam gde više! Ljutnja je drugo…odljutiš se , pa nastaviš. Nema teških reči i dela. Ne, sa razočarenjem u nekoga, nema uzimala-davala. To baš i ne volim kod sebe, ali jednostavno je jače. Ne mogu to promeniti kod sebe. Možda zato što sam ja vaspitana tako, da ne razočaram nikada one koji me vole i koje ja volim. Ne znam , nadam se da ću uskoro da se vratim u normalu.

BITS…

Već nekoliko dana ćutim i buljim u nedefinisanom pravcu. K’o da imam bird brain, božemioprosti! Noćas dok sam se mučila da zaspim, pala mi je na pamet odlična ideja za moj sledeći post, ali sam pogrešila opet po hiljaditi put. Nisam ustala da zapišem ili iskuckam par stvari u nekim tezama, potpuno ubeđena, da nema šanse da to do jutra zaboravim. Bojala sam se da ću se rasaniti. Sledeće je bio M.-ov glas -” Ovo malopre bio je sat, zar ne moraš da ustaneš i ti ?” Bilo je jutro, a od moje ideje ništa! Ni život da mi zavisi od toga da se setim ! Neka tako mi i treba….ali, doći će, vratiće se.

Slažem neke stvari u glavi, i dok se spremam, čestitam sebi…Sve u svoju fijoku, alal vera , that’s my grrrrrl ! A , onda opet moje analize, uzduž i popreko, i sva teorija mi se sruši, haos, ne valja. O, bože hoću li se naučiti već jednom da budem praktična ?

Nije važno, donela sam ipak neke odluke! Kad sam se vratila, napravila sam par lepih stvari za ručak. Na kraju stigla da napravim i mafiše! Na zadovoljstvo muških u kući! ( s rumom, umesto rakije, lepši su…)

…AND PIECES

Moram da se dotaknem . U glavi mi stalno odzvanja ovaj finansijski krah po svetu, slabljenje dinara. Nema šanse da se ne odrazi i na nas. Kod nas, sindrom noja ! Bankarski i finansijski slom banaka u Americi i Evropi je tu, svi znamo , ali čekamo da nam to zvanično saopšte. Ove velike mambe od investitora ćute, a akcionari će izvući deblji kraj. Kao i uvek! Tokovi love su se zaustavili, a ona naravno ostaje kod onog kod koga se zatekla. Sonsofabitch ! Mi ćemo se već nekako snaći… ne možemo izgubiti nešto što nismo ni imali. Sve je kristalno jasno, kao more…Previše licemerja okolo ovih dana. Pokvarenost…mega, giga maksimalna, retko viđena.

A sada nešto u poverenju…Ovo je tek početak velikog bola, na koji smo se mi nažalost već navikli, pa nam valjda neće biti tako teško. I da završim veselo, samo za vas jedan Motown sound, čisto zbog teksta iz pesme nezaboravnih The Funk Brothers -” Owh…we’re goin’ down, put on your red dress…”
WtvBdgyDH8U

Summertime… and the livin’ is easy….

Ne znam šta je to bilo u petak popodne. Sa mnom, ili nečim u vazduhu ! Rano popodne, bila sam u gradu da obavim poslove i plaćanja do početka vikenda. Na jednim vratima zatekla sam poruku na cedulji: PAUZA ! vraćam se brzo! Kako ja uvek da ubodem takav cajt ? Arrrrgghhh…! Besna, sedam na klupu ispred zgrade, da sačekam umornu šaltersku službenicu, da se vrati odmorna i čila, da mi uzme lovu, kad već nije ostavila zamenu. Na prijatnom suncu, sređujem misli i bes, koji su već odćarlijali na krilima prijatnog povetarca, s kojim se borim, jer stalno naduvava moju gaza – haljinu za vrućinu iz India shopa. Na ulici skoro nikog, momenat baš u… take it easy fazonu.

Iz takve tišine, prene me lupetanje nekog pijanog čoveka, tipa – upucavanje meni, jer je on u svom bolesnom viđenju stvari skontao da sam ja baš…. lepa i usamljena, k’o stvorena za njega i njegovo pijano iživljavanje. Odkačim ga nekom bezveznom rečenicom, kao nisam sama, čekam muža….zbilja ne znam odakle mi ta rečenica, koju sam izgovorila kao iz topa…. i nastavim da šećkam okolo, čekajući sa ponovnim, rastućim osećanjem besa .

Kad sam završila posao oko plaćanja, izašla sam napolje, sa osećanjem olakšanja u svakom smislu. U džepu mi je ostalo par stotina dinara, i bila sam laka kao leptirica…dok sam pakovala papire, sudarala sam se lagahno i naizmenično, s jednim stubom i jednom ženom . Uputila sam se prema autu , i srela neku staru poznanicu, oronulu i zapuštenog izgleda. Davila me je usput pričom i ispitivanjem o svemu i svačemu. Primetila sam da žena nije “svoja”, Šano dušo…odlepila , skrenula , šta li ? Namah se setih da sam čula od nekoga za nju. Priželjkivala sam u potaji da što pre stignem, i uđem u auto. Na kraju ona kaže: “Izgledaš mi kao da si trudna”!? Ja onemela gledam u nju, na tren, bez reči….i pomislim …blago njoj…sve joj ravno do Kosova. “Neeee..čini ti se, možda, zbog haljine!”, kažem ja, pozdravljajući je.

Pomislim…koji bi idiot rekao ženi da izgleda kao trudna, pogotovo u mojim, a i njenim godinama, koje baš i nisu najoptimalnije za rađanje. Možda u mojoj haljini za vrućinu izgledam kao Demis Rusos svojevremeno, ali…truuuudna ?

Dakle, u petak sam bila totalni magnet za freak-ove ! “Naišao je takav dan”, pomislim smireno. Neko ko je bolestan, i u svom pijanom pogledu na sve oko sebe, i neko sa šest zuba u tri reda, poželeo je da vodi razgovor sa mnom, kao da se znamo od osnovne škole. I to je svakodnevnica…takva tura !

Kresnula sam moj mali Reno4, pustila muziku, i punim gasom zapalila na bolje mesto i pravo vreme. Bilo mi je dosta ovih izgubljenih u vremenu i prostoru.

Letnje popodne u petak, lenjo se razvlačilo novosadskim ulicama…Još jedno leto na izmaku, pomislim, zahvalna…. s glavom ponekad u oblacima, ali nogama na zemlji.

Posle moje rođendanske žurke u subotu, koja je praktično trajala od popodneva do ranih jutarnjih sati, osećala sam se prilično sprženo i isceđeno. Gosti su mi dolazili od četiri popodne, uglavnom familija, a ja sam žurila da pozavršavam sve špecije koje sam pravila, rashlađivala…i shvatila s dozom zavisti , koliko je lakše pripremati posluženje za goste u recimo novembru ili martu, a ne na skoro 38 stepeni celzijusa, po vrelom avgustovskom danu. No, sve je bilo sasvim šik i OK, a ja i pored posla, vesela i raspoložena.

Kad smo M. i ja oko dva po ponoći ispratili poslednje goste, zgledali smo se i na onaj naš uobičajeni mig odreagovali kao uvek- rasklonićemo glavninu svog “krša” na dva spojena stola na terasi ! Nije nam bilo lako. Ostaci menhetna, vina, grrrrr….mrrrf…i ostalog alkohola, u nama, i žalosni ostaci našeg ličnog lepog izgleda, prosto su preklinjali, ma ostavi sve i spavaj ! Ali mi uporni, latimo se tog ovlaš raskrčivanja, i usput pojedemo sve što nam je u trenucima otvaranja frižidera još bilo pod rukom. Nema veze, nedelja nam je ionako bio skoro sasvim voćni dan, za oporavak i izvinjavanje sopstvenom telu.

Bili smo jako raspoloženi da gledamo filmove, dok smo odmarali u čudesnoj tišini naše kuće nakon buke i žagora od rođendana. On i ja smo gutači filmova i spremali smo se danima da se “poklope” trenuci i apetiti za filmovima, kojih se nakupio popriličan broj…sve zbog konstantnog nedostatka vremena . Preporučujem dva -” Ask the dust”, sa Kolinom Farelom i Selmom Hajek i “August”sa mojim omiljenim Džošom Hartnetom.

Naravno da neću ispričati sve , ali moram malo da se osvrnem na Kolina i Selmu, koji su mi odlični, onako lepi i strastveni. Radnja filma se odvija u godinama depresije, siromaštva i bede uglavnom u njegovoj hotelskoj sobi – Bunker Hill area, u LA, obećanom gradu za ispunjenje i ostvarenje svačijih želja i nauma. On , Italijan prve generacije doseljenika, dolazi iz Kolorada i hoće u LA-u da postane pisac sa pravim plavušama u naručju, jer mu je dosta crne kose i očiju, dok mu na pisaću mašinu pada prašina iz Mohave pustinje, a , ona Meksikanka, waitress, prelepa i bedna, hoće da se uda u Americi bogato i da promeni prezime po kom se neće videti ko je i šta je. U vremenu depresije i bede , rasizma, to naravno ide teško, te ipak oni dopadnu jedno drugome. Priča je ljubavna, na kraju melodramatična… meni ipak slatka, u onom pozitivnom, dekadentnom američkom fazonu. I , da…jako mi lepo ide soundtrack sa Gloomy Sunday instrumentalom,( pored njega druge stvari sa soundtracka nisam ni opazila,) iako te u svoj toj bedi vuče najstrašnije downward, pa još ne mogu , a da ne pomislim na priču oko “Tužna je nedelja” i da negde u mojoj glavi u oblacima, čujem glas Billy Holliday dok je maestralno peva. Vredi pogledati!

“August” je interesantna priča sadašnjeg momenta , globalnog poretka i trgovine “maglom”, o internetu, dizajnu i svim tehničkim dostignućima i načinima poslovanja koje “globalno selo” sobom nosi. Jedan od braće, osnivač i entrepreuner njegove vlastite firme, u svojoj punoj odgovornosti, suočava se sa spiralom pada na dno na svom ličnom i poslovnom planu, i gubitkom firme. Odgledala sam film stalno očekujući da se desi još nešto….ali i uživala gledajući svaki pokret i gest mog omiljenog Džoša Hartneta…trep…trep…

Već dva dana sam u nekom blues raspoloženju. Ne, ni govora o nekoj depresiji kojoj hvala bogu nisam sklona, nego sam baš onako….blues, sve mi tužno, bez veze. Na mom plejeru, neprestano vrtim ” Shine on you crazy diamond..”.Izgleda da sam dotučena…

Išla sam u nabavku, i sablaznila se, koliko sam love potrošila za neke obične stvari, namirnice…. Svratila na pumpu da tankujem , i napumpam gume… Sladak dečko sa pumpe , ponudi se da to sredi. Ja posmatram , i razmišljam…

Da, leto je negde na pola, a meni se čini kao da se već bliži kraju, pogotovo kad se setim mog jučerašnjeg blejanja na terasi, u slatkoj dokolici…sama…Tužno sam konstatovala da se sumrak spušta već u 20 i 15 h !

Ništa nismo M. i ja uradili ovog leta! Sem redovnog higijenskog krečenja , sa malim prepravkama, koje predstoji!! Ništa pametno nismo napravili, a zamislili smo, ništa kupili, opet… mislim ono, što smo zamislili…Lova pristigne, tek nešto malo da pokriješ troškove života, i otplatiš dugove. Ni sanjati o nekom većem putu, ma ni manjem ni kraćem, a o šopingu koji bi me razveselio, ni govora….Lova srpska…cene i troškovi evropski…Faking tranzicija…faking divlji kapitalizam!!!

Dečko je završio sa gumama. Dala sam mu malu napojnicu ! Dve tri devojčice, žurno brišu stakla na mom starom Renou…I njima po malo bakšiša…! Kad je bal , nek je trandbal !

Nisam ni znala da i za taj posao na pumpi preko leta, treba veza… I da se solidno zaradi!

Kap, kap, kap…da odu deca na neko more. Neka povlaštena, čiji mama i tata imaju vezu sa pumpašima. Fino je da deca uče da zarade novac, ali gledam ove , jako su mlade , i došlo mi žao…pomislila sam, možda ne zarađuju za odmor, nego da dopune roditeljski budžet. Kako na to gledaju ovi iz NGO… zar nije to iskorišćavanje dece, maloletnika…Zašto njihovi roditelji nemaju dovoljno novca da ih pošalju na letovanje, a sve ove poslove neka rade ovi , što za to primaju platu….

Ne , neću više da mislim o tome. Hoću da smislim lep ručak , za M. i mene. Skuvaću zelenu boraniju sa malo krompira i staviti to pod maslinovo ulje. Uz to, šnicle sa senfom, brzo zapečene , pa dokuvane u crnom vinu. Posle dinja!

Moj sin mi je javio da su uspeli on i njegova devojka da rezervišu svoje letovanje i avionske karte. Lepo!!! Idu tamo gde su zamislili! Drago mi je da je on uspeo, za razliku od mnogih, da napravi i ostvari ono što je zamislio, u svim smislovima. Kao M. i ja kad smo bili mlađi ! Da mu nismo pomogli u tome , sve bi ostalo na griži savesti, od koje nema ništa. Ali najveću zaslugu ima on, jer je vredan !

Subota je, niko se ne javlja…mislim od prijatelja! Volela bih da neko bane u predvečerje, onako nenajavljen….da prestane da tinja ovaj blues u meni!

Sedim u mojoj zamračenoj sobi . Napolju 36 stepeni. Slušam muziku i mislim da treba nešto da napišem na blogu. Ali izgleda da imam akutnu blokadu pisanja. Šta da radim? Šta da kažem? Stvarno danas nemam šta vredno da kažem. Dobro i to je nešto. Priznati to.

Pala mi je na pamet genijalna ideja! Ali mislim da bi vama bilo isuviše dosadno i glupo. To su neke porodične stvari, i smešne su samo nama bliskim učesnicima u tim događajima.

Moja muzika je dobra, uvek slušam dobru muziku…Ali , mislim da ne bi svima bilo zanimljivo da čitaju o tome, bar ne ono što trenutno slušam, i sam background oko toga.

Čitam moje omiljene blogove, i to je zanimljivo. Ali ja moram napisati nešto o sebi….Stvarno ponekad pomislim da su mi svačije ideje zanimljivije od mojih.

Izgleda da sam danas u ljutoj minus fazi. M.nešto radi u garaži i bašti. Čujem da stalno nešto buši sa njegovom novom spravom , koju je neki dan kupio u Metrou. Složio je sav svoj alat u jednom uglu garaže i kao napravio malu radionicu. Stalno me zove da se hvali, kadgod ubuši novu policu na zid. Meni ide na živce, jer mislim da će me provaliti, kako foliram ….jer me to trenutno uopšte ne zanima.

Moj otac se javio telefonom, uobičajeno , i kaže da neće doći danas kako smo se dogovorili. ” Jako je toplo… da znaš samo, daću ja mom unuku ono što mu sleduje”. ”Naravno”, kažem ja, ‘’sedi ispod klime i uživaj”! On od svake svoje penzije unucima čini poklone, i retko ga nešto može odvratiti od toga.

Moj sin se javio telefonom, isto uobičajeno. On radi , i to puno. Nekad mi je žao što je tako, jer mislim da nema potrebe za takvim tempom. Ali, on je sada u najboljim godinama za to. I mi smo jako puno radili u njegovim godinama. Ponekad pomislim i pitam se , šta sam to uradila tako dobro , da me je bog nagradio sa tako dobrim i vrednim detetom.

Stalno mislim kako da ga poštedim toga da se i u mojim godinama pita , šta još da uradi sa svojim životom. Ne znam, zbilja ne znam!! Odgovor je da on čini , šta čini, a da sam ja uradila šta sam mogla. Kod mene je nevolja što ja uvek mislim da sam mogla i mogu više!!! To nezadovoljstvo…gde mi je samopouzdanje, poverenje u sebe, onda? Ko mi je to uzeo? Jesam li to ja uradila, slowly? Ako da, zašto ? Milion pitanja…

Moj sin treba da ima svoje snove , i da radi tako kako radi. Ja samo treba da se trudim kao i uvek, da mu više pomognem oko tih njegovih snova.

Bože, zašto se danas osećam tako nezadovoljnom? Zato što uživam u svim izazovima, volim da pobeđujem i dobijam. Zato što mislim da uvek može sve bolje. Zar ne želimo to svi mi? Ili , većina… Znam da nisam usamljena u tome, zato i delim ove misli sa vama.

I dalje sedim u polumraku sobe. Slušam muziku. Mislim. Uvek mislim. O svemu. I kucam reči u ovom postu.

ZEITGEIST!!! Hej, ne ugledajte se na ove… izmislite nešto novo , u duhu vašeg vremena!!!

Ovih dana podsećali smo se na studentske demonstracije iz 1968.god. širom sveta pa i kod nas. Bile su to godine kad su mladi ljudi širom sveta pokazali koliko su bili željni promena i slobode kroz svoju pobunu protiv establishmenta, rata…

Kao i obično bili su izmanipulisani, a njihove vođe nakon izvesnog vremena, postale su istaknuti članovi istog tog establishmenta i izneverili ideale iz mladosti. Kod nas takođe gledam takve kao istaknute članove društva ili vođe popularnih NGO, koji su danas na sasvim drugim pozicijama od onih za koje su se nekada borili. Pa, to je taj život i sav taj džez!

Vremena borbe protiv ratova, slave mladosti i ljubavi sa jasnom parolom “give peace a chance”, možemo reći da su vremena izgubljenih iluzija za većinu. Policija, kao i svugde u svetu, instrument moći, režimska, pendrečila je studente po ulicama, braneći establishment. Bila su to “vunena” vremena, najbolje ilustrovana u kultnom filmu “Strawberry statement” (O jagodama i krvi) .

I danas su vremena još “vunenija”, a ja se pitam gde je energija današnjih studenata, jer je po pravilu uvek na strani mladih. Zašto ćute i mire se sa situacijom? Ipak živim u nadi da će se u svetu začeti novi pogled na svet , moderniji…slobodoljubiviji…bez pristanka na dobrovoljno ropstvo, nekolicini umišljenih bogova i njihovim korporacijama, koje ni ne vidimo , a koji bi da vladaju svetom.

To je neminovnost u svetu, pa i kod nas . Demonstracije i štrajkovi biće sve češća pojava.

Naravno da mislim i nadam se da će opet studenti biti ta pokretačka snaga, i uopšte mladi u svetu, koji će uz neku , novu, njihovu muziku , pokazati da samo ljubav među ljudima može spasiti svet.

Samo da izaberu prave vođe, koji se neće zanositi knjigama Kastanede i drugih šamanskih mudraca , i koji ih neće prodati za šaku peyotla, meskalina, LSD, i na koncu, dolara , koji “kvare” ljude , u svakom smislu, i nose vreme izgubljenih iluzija. Neka razmišljaju, za svoje dobro, a ja ću uvek biti na njihovoj strani …. !

Posle sastanka u “Reci” i predivno provedene večeri, sela sam u taxi za autobusku stanicu, koji je za mene pozvala i do njega me ispratila, predivna Lost. Vozač je poprilično brzo vozio, da ne zakasnimo. Jutro je bilo blizu, videla sam da nebo nije tako crno.Užasno mi se spavalo. Samo da dođem do autobusa.

Stigli smo na vreme, taksista i ja. Ljubazan čovek, stao je na još jednoj od mogućih stanica da proveri informaciju s kog mesta moj autobus u 3,ooh tačno polazi, da me ne ostavi, pa da moram da šipčim jedno petsto metara peške od stanice do stanice. Mora da je video koliko sam grogi, ali bez obzira na to ljubaznijeg taksistu nisam odavno srela, ćaskali smo sve vreme. Kad smo stigli čekao je da vidi jesu li vrata od ograde na stanici otljučana, ili ćemo morati da tražimo nekog pospanog čuvara da otključa.

Na stanici po gde koji putnik. I ja. Dolazi autobus na šesti peron . Ulazi jedna devojka, jedan mladić i ja. I tako do NS, verovali ili ne.

Javljam se Electri da sam bezbedno stigla i da odlazim kući. Iz njenog telefona dopire žagor. Nasmejem se u sebi , setivši se Zih i Bube, kad su mi rekle u “Reci” u onom ludilu:

“Umesto da češće provodimo vreme ovako, mi sedimo nad tastaturom i kuckamo.”

“Electra” je rekla da i one polako kreću. Šap mi se danas već javila na blogu. Kakvi divni ljudi!

U autobusu sam se javila M. da sam krenula i rekla mu da nastavi da spava. Neće, hoće da dođe po mene na stanicu. Kažem: “Dobro”….i zaspim. Trgnem se u NS. Odavno nisam osetila lipe kako mirišu u pola pet ujutro. Dan je svanuo, M. je došao po mene.

Bilo je sveže, u odnosu na toplinu autobusa, pa sam se šćućurila na njegovom ramenu. Pitao je kako je bilo. “Odlično ” , kažem ja,”prvom prilikom idemo tamo!”

Vozili smo se pustim ulicama i na trenutak sam se setila mladosti i naših povrataka iz provoda ove vrste.

Stigli smo kući. Gledala sam našu usnulu ulicu, dok je M. otključavao.

Jedan mali izlet, koji je mnogo značio u svakom smislu, završio se. Kroz prozor sobe mirisala je naša bašta. Umorna, u dubokom spokoju, legla sam pored M. zadovoljna i srećna što mi je u srcu , i u duši …sve baš tako, kako jeste.

PS – Ovo i nije neki post….samo dajdžest izveštaj posle predivno provedene noći, koju nisu osetili oni koji nisu došli, iz ko zna kojih razloga. Kajaće se!

U petak smo M. i ja pozvali naše prijatelje na večeru kod nas kući. Bilo je divno majsko veče, M. je kosio travu i sređivao baštu i terasu, jer smo naravno odlučili da večeru serviramo napolju.

Ja sam od podneva sastavljala menu, i unatoč verovatnim očekivanjima gostiju, umesto nekog klasičnog roštilja , odlučila se za neku vrstu hladne večere tipa švedski sto i …ono “uzmi sve što ti život pruža”… da bismo mogli što više da pričamo i opustimo se svi zajedno, odnosno da M. nije zauzet pripremanjem roštilja, a da ja ne izigravam “malog od kužine”- oljušti mi ovo, iseckaj mi ono, daj mi šerpu za ovo, dodaj krpu- A, šta …nisi oprala rešetku?…(Sve ovo iziskuje pogled s podignutom obrvom…to sam ja kriva…priznajem , nisam sa drillom počela na vreme, sad je već poprilično kasno!)

U tim slučajevima, mi raščupani trčimo na relaciji kuhinja – terasa, i kad sednemo gosti već poprilično odmaknu s aperitivima, pa ih je teže pratiti…Zato sam ja odlučila da ovog puta sve pripremim unapred, ispekla sam meso, servirala , napravila brdo salata i , tako redom…iznela mnogo malih sveća na moju terasu punu cveća, iznela čaše, M. se brinuo da piće bude dobro rashlađeno….Sve je bilo tres chik… picnuto, a mi smo čekali prve goste, u toplom i mirisnom majskom predvečerju.

U toku dana , dok sam pripremala hranu , u jednom odsudnom trenutku nestalo je struje na jedno sat vremena, jer su priključivali neku novu zgradu u našem kraju , ja sam naravno odlepila i shvatila to kao neki “loš znak” ! No… sve sam to zaboravila kad je struja stigla.

Počeli su da dolaze prijatelji, sa bocama pića, sitnim poklončićima…kum je doneo dve flaše najboljeg portogizera iz Sr. Karlovaca, ever !!! Pijuckali smo dobru domaću kajsijevaču( M. nabavio !), pričali svi u glas, svako sa svakim, dobra muzika u pozadini… večerali…i polako zauzimali ona mesta gde će svako od nas provesti ostatak noći najudobnije.

Počelo je…jedni imaju problem sa dementnom majkom…gore nego sa detetom…kum i njegova ex, kupili sinu stan u Beogradu, “iscedili se” finansijski po sistemu…dam’ daš jednu cigaru….?… žutu banku više nemaju…jedni imaju puno posla, tako da se vide samo u prolazu, nervoza…kuća u rasulu…ne funkcioniše mnogo što-šta…i zvoni telefon…(a ja se čudila što mi nema drugih kumova, a ne javljaju se…). Moja kuma C. izvinjava se i javlja da nisu nizašta, njihova ćerka tog popodneva pod hitno imala operaciju mladeža, čeka se nalaz….ona…V. je očajna, oni čuvaju unuka…To mi je bilo najstrašnije, i morala sam svima da kažem razlog njihovog nedolaska….

Ostatak večeri, proveli smo uglavnom u slušanju muzike i tihom mrmljanju, ni nalik onom žamoru s početka…Nekad su eto i takve večere kod nas na terasi,… tužne, uobičajene, dosadne…a… ja … kao domaćica…bila sam dužna da održavam tok razgovora, i da pazim da neko ne “polupa nameštaj”…onako pala s nogu, rekla sam M. da mi stavlja mirišljavu so pod nos, da ne zaspim …Prošao je još jedan dan , koji nije ispunio očekivanja….ali nas je po stoti put skupio…takve kakvi smo…I to je život…!