Makarone blog

Kad je život težak, dve stvari, koje ga sigurno olakšavaju i čine podnošljivijim, su sigurno druženje i muzika. Ne mora nužno da ide tim redom, kao ni ceo komplet.  Kod mene radi i malo samoće uz muziku, takođe. Tako smo eto M. i ja, s nekoliko dobrih prijatelja sedeli do duboko u noć obasjanu velikim mesecom, koji kao da nam je zabranio spavanje, imali anplagd muziku s dve gitare i vokalima prisutnih, s tim što smo dobili  vokalno pojačanje u vidu dvoje komšija, koji ionako nisu mogli da spavaju. Plašila sam se da će kad su došli biti ono  “jel može malo tiše” ili “ako ih ne možeš pobediti, pridruži im se” (pa makar ti se i ne pevalo), ali  uopšte nije bilo tako. Rekli su da je zvučalo odlično, i da eto nisu mogli odoleti, pa ljudi banuli. Ništa lepše od tih nenajavljenih susreta, kad se ispostavi da su pravi pogodak. Pesme koje su se nadovezivale jedna na drugu, vratile su me u vreme, kad je život takođe bio težak, ali relativno jednostavniji.

Kako su pesme odmicale,  gledala sam u tu malu družinu povezanu toliko godina, i pomislila da život danas stvarno nije lak, ali da možda nije ni tako težak. Nastojala sam da misli o uglavnom lošim vestima kojima smo preplavljeni već dugo vremena, i đurđevdanskim izborima koji nas čekaju koliko sutra, ne preovladaju u mojoj glavi u ovako lepoj noći.
Nisam htela da mislim o revolucijama nasilnim ili mirnim, svejedno, neprijateljima starim, i novim, predsedniku koji to više nije, ali hoće ponovo to da bude,  o stranačkim liderima  koji nas pretežno vode nigde sa punim ustima laži o svemu i svačemu, posebno o teško upropaštenoj ekonomiji u kojoj su samo neki pohlepni i privilegovani do bezobrazluka, uspeli da uhvate kopču i s tog “broda ludaka” u Srbiji dođu na obalu, dok većina pliva, odnosno više tone, samo na tren izranjajući na površinu da udahne, ne znajući šta će biti već sledećeg trenutka…
Note pesama prale su moj  mozak od sumornih  misli, podizale me, i nisam se osećala tako umorno. Nisam htela ništa da remetim niti da dozvolim da me razne sotone izbace iz ritma, muzika je delovala kao osvežavajuća, hladna kiša posle vrućeg i sparnog dana.
Poslednje goste ispratili smo kasno u noć, ili rano u jutro, kako hoćete, do nekog sledećeg susreta.

M. i ja ostali smo sami  dogovarajući se o sutra , očekujući miran, spokojan san.  Vratili smo se u naš jednostavni život.  Dobro, ne baš jednostavan…ali, da  nije tako ni muzika ne bi bila tako lepa, i delovala tako isceliteljski.

A kad smo kod dobre muzike, hladne osvežavajuće kiše, mog povratka na makar-one. com… srdačno vas pozdravljam, i dobrodošli.

Jednog dana pre skoro sedam godina, pošta nas je obavestila da je kraj u kome živim došao na red za promenu telefonskih brojeva i prelazak na novu modernu telefonsku centralu. Promenom  broja telefona, došlo je iznenada do novih momenata, tj. do učestalije zvonjave telefona. Pozivi se dešavaju i sada, i dalje učestano. Ponekad zatičemo poruke na sekretarici, a ponekad se javim u živo,  i sita ispričam s nepoznatim ljudima, ne znajući ni sama u šta se upuštam.

Moj muž nije doktor veterine, i ne bavi se istraživačkim radom. Samo nam je pošta učinila medveđu uslugu,  doduše nenamerno, dodelivši nam telefonski broj koji se za samo jednu cifru razlikuje od broja nekog odeljenja Istraživačkog instituta za veterinarstvo Novi Sad. Najobičnija slučajnost da dobijemo slične brojeve, i prilika da sam ja uvek najbliže telefonu, stavlja me u poziciju da najčešće  odgovaram na mnogo ovakvih poziva.

Obično su to muški glasovi. Da konfuzija bude još veća i smešnija, moj muž ima isto ime i prezime kao jedan doktor veterine koji radi u Institutu. Ali, kojeg mi slučajno poznajemo. To je muž moje drugarice s kojom sam radila.Tako, ponekad…

“M. jes’ ti?”

“Jesam”.

“Brzo dođi, pilići mi skapavaju.” Klik…tras…Tu..tuuu…tu…tuu.

Ili…

“Molim vas doktora B. “, kaže glas.

“Moj muž nije ovde, i nije  doktor. Ko vam zapravo treba?” , pitam ja, prepoznajući po akcentu, dijalektu, ne znam ni sama više, da je to neko sa sela, pa ‘ajd da mu se nađem.

“Ma, dajte mi doktora, Laza iz Mošorina je ovde, dogovorili smo se za danas za vakcine, nemam ja kade da čekam, moram da idem na njivu”, viče nervozno glas, ne slušajući šta mu ja govorim.

Uzela sam za primer razgovor sa starijim čovekom, očigledno sa sela, a i uglavnom su oni moji sagovornici.

Najčešće pokušavam da objasnim da su pogrešili u tom i tom broju prilikom biranja, da ovo nije Institut. “Ko? Ja? Pa jel to ovaj broj?”

“Eto vidite, pogrešili ste, ovo je….”

Ponovim im još  jednom broj Instituta, pozdravimo se, i sve lepo. Nikad nisam neljubazna s njima. Moji roditelji vaspitali su me mnogo bolje od toga.

M. me često pita kako imam živaca da se preganjam s ljudima telefonom.

Ponekad zovu za novu recepturu prehrane za prasiće, piliće, telad, zbog štrojenja… pitaj boga šta sve ne pričaju.

Uglavnom, teško se razumemo, slabo slušamo, svako zaokupljen svojom mukom. Jednom je jedan bio toliko besan što su se prasići porazboljevali, pa je počeo da viče, da…” nikad ga nema, zašto primamo platu, da nas gori od nas drže tu na tim mestima,” i tako…svašta. Pošto moje reči, da nije dobio nikakav Institut, da nema nikakvog doktora B. nisu nikako mogle da dopru do njega, odlučila sam se za finalni sumanuti potez. Kad je zastao da uzme daha, a i da spasimo prasiće naravno, uletela sam s predlogom: “Dajte mi vaše ime, javiće vam se doktor za par minuta.”

Nazvala sam moju drugaricu, tražila broj mobilnog telefona njenog  muža, pravog dr.B., i rekla mu da se javi pod hitno tom i tom čoveku u Žabalj. Kad me je doktor posle nazvao, smejali smo se kao ludi, a mene je prozvao najboljom sekretaricom koju je do sada imao.

Razmišljali smo o tome da promenimo broj, ali eto nismo do danas. I nećemo. Ko zna kome bi pošta dala naš broj? I ko bi divanio s Lazom, Mitom, Žikom iz Šajkaša, Loka,  Rumenke, Mošorina…? I ko zna šta bi bilo s prasićima?

I malo nepotrebnog i uzaludnog socijalnog osvrta – Tune Little piggies, by The Beatles koju možete tumačiti kako vam drago, od  moje bezazlene asocijacije zbog naslova pesme,  zatim Animal farm, od Dž. Orvela, do Č. Mensona i onog masakra, pripadnika džet seta, radničke klase, prebogatih i pohlepnih ljudi, članova Scull&Bones,  itd.

Imala sam nameru da uradim mnogo posla za vikend. Ali nisam. Trebao mi je skoro čitav dan, dobro ne čitav, ali mnogo vremena, da spremim gostinsku sobu, za gošću koju očekujem, napravim mesta u ormanu za njenu garderobu, očistim kupatilo, i… tu sam stala. Dalje mi se nije dalo! Dobro, nije baš sve tako loše. Ali još uvek imam grižu savesti, jer sam  izmišljala svašta da radim, samo ne ono što je trebalo. Uostalom, zašto i ja ne bih imala spektakularne planove, koji vikendom ne uključuju i ne podrazumevaju kućne poslove ?

OK, ovo nisu bili moji “vredni” dani! Dani ovog vikenda su kod mene više podsećali na otvaranje sezone snova. Evo i danas, pijem drugu šolju moje nes kafe, sređujem inbox, blogove i blogliste, tumaram po kući, i sanjam…oh, slatke li lenjosti!

javorovi "helikopterčići"

Okačila sam još sliku u gostinskoj sobi, onu za koju sam mislila da nam ukrašava ambijent posle krečenja, i koja je bila u budžaku, između zida i ormana. Ne vidim razlog zašto ona ne bi izgledala lepo na zidu i sada, zar ne?!

…saga se nastavlja! Žurim da se spremim za izlazak. Opet ! Zatvorila sam vrata od kuhinje sa indignacijom, i posvetila se lakiranju noktiju, čekala i sedela, i sanjala.

Nekad su mi izgleda potrebni ovakvi vikendi.

Pomislila sam…pa, i nije sve tako strašno, nema tu na vidiku mnogo posla, sem ako ne pogledam dobro po kući… ali, nisam htela da kvarim izlazak.

(Što se muzike tiče, na repeat je išao, i vikend  obeležio Sačmo, sycamore tree zbog njegove veličine i hladovine, u kojoj  se divno sanja…   Bilo kakvi snovi. Poželjni su. )

April’s  madness…

Hoću da konstatujem, i da vam kažem, da je naša bašta u ovo doba lane bila mnogo šarenija. I još sam slikala po kišnom, sumornom danu, onako, da podvučem!!! Ove godine je, kod nas barem, sve okasnilo i nekako drugačije. Podešavalo se mnogo toga od prošlog do ovog aprila…napustio nas je moj predobri otac, Jelena se udala, Mima se razvela,  moj sin je odslužio vojsku…

Inače, i ovog proleća me pretežno oduševljavaju “oči boje hijacinta”,  koje ima naš Uroš,  unuk mog  brata. Njegov deda ga od negde sigurno gleda i čuva.

Uroševa slika je od prošle godine, on je danas već veeeeliki momak, koji nas sve mnogo usrećuje. Čekajući lepše dane…….

So it goes.

kajsija je procvetala, ali stidljivo lista

ona ne kasni, biće jabukovog sirćeta...

ove godine cvetanje magnolije kasni u odnosu na prošlu

mlada stubasta trešnja, prvo cvetanje...

bašta je još uvek nikakva i da nema ovih žutih lepotica...hmmm, ne znam

uroš, prošle godine i njegove okice

uroš, prošle godine...hoće da jede sam

psolutno je neverovatno kako M. i ja nismo za ovo vreme “snalažljivih i sposobnih”, ali ipak moram da vam ispričam nešto, možda nekome posluži…(ovde sada zamislite onog  :blush: smajlija)

Pre izvesnog vremena, razbili nama usred Dunavske ul. u NS, prozor na autu i maznuli radio.

Radio, ono, baš solidnog kvaliteta  ( moj muž, eto tako, voli dobru spravu u autu, pihhh..). Prijavili mi to policiji preko policajca u našoj ulici, nabavili nekog “grgeča” samo da svira, na najlon pijaci, i teraj dalje. Skoro smo zaboravili da se nadamo da će pohvatati te lopove i razbijače, izritali se za prozor na autu, kad jednog dana zove inspektor, i kaže, između ostalog:

- Na’vatali smo te sitne lopove iz ulice, zaplenili nešto ukradene robe, pa dođite da vidite hoćete li prepoznati vaš radio, cd plejer itd…

Sretnemo mi našeg policajca na stalnom mestu u Dunavskoj ulici, ispričamo mu kako smo se iznenadili, i kako smo radosni što nas je zvao inspektor, a on viče za nama i smeje se…

- ‘Ajd sa srećom…onako, sav bitan. (još se ja pitam, šta se ovaj tako keseri!?… nije ni znao da još ima ovakvih budala, i da moraš da im crtaš, da skapiraju stvari)
Dođemo mi kod inspektora, on nas uvede u jednu sobu, u njoj veliki sto pun sonija, i dr.
Kaže čovek lepo:

- Sada, polako gledajte, nađite vaš…vi ga sigurno poznajete!
…i ode iz sobe na trenutak.
Kad se vratio, kaže:

- I?  Ima li ga?
- Neeeeema! Nijedan nije naš… kažu dve budale.
Da smo pazili na času, kao što nismo, znali bi da se to u današnje vreme pravilno kaže…
- E, bravo, baš ovaj je naš!    

Ceo život i sav taj džez su neko stvaranje i kreiranje. Pa, i praznične parade, koje se ponekad tako razmetljivo prikazuju. To je nekako ženski deo posla u porodicama. Običaji, njihovo čuvanje od zaborava i pravljenje uspomena su deo materinstva. Danas, kad je moj sin odrastao, shvatila sam da je ceo život jedna tranzicija, čak su nam i običaji u tranziciji. Ako ste me sledili kroz ove moje postove ovde, a i u komentarima, i ja sam duboko uronila u tranziciju, i život mi se sastoji više od promena, nego od neke rutine.

Kad danas uporedim ono što je bilo nekad kad sam ja bila dete, pogotovo kad sam praznike provodila na selu kod rodbine, ovo danas nije ni nalik tome. Govorim o božićnim praznicima, nošenju vertepa, maškarama, varšangama, jednoj od soba punoj slame na radost dece, itd. (vojvođansko nasleđe, heh…)

Znam da se i naši običaji menjaju iz godine u godinu, od mesta do mesta. I ja sam daleko od dana kad su se ispod praznično okićene jelke nalazile predivne kutije sa poklonima u njima, za svakog ponaosob. Moj sin je danas velik, a i ja sam prekinula tu rutinu. Umesto velike jelke stoji okićena  mala, tek kao simbol i ispod koje više ne stoje kutije s poklonima. Poklon sam odnela sinu dan dva ranije. U tom odabiranju poklona sam danas obično praktična.Tako je taj deo priče sa lepo upakovanim kutijama s poklonima ispod jelke, iza nas. Zbrisan, skoro samo jednim pokretom.

Ovih praznika sam videla u jednom gift šopu prelepe kutije i korpe za praznične poklone. Stvarno su bile prelepe, kao da su ih pravile bake, iz svoje prevelike ljubavi. Tranzicije, i prolazak kroz njih, hmmm…. Materinstvo je jedna od najvećih.

Putevi.

Koraci do mogućnosti. Raznih. Veze sa raznim mestima, putevi ka negde. Ko zna gde, i kako?

Veze, priključenja, prolazi, izlazi i ulazi. Staze, puteljci,  bogaze, ceste. Autoputevi.

Putevi povratka. Roads to nowhere? Putevi nakane i nauma.

Dolaziti i odlaziti. Odlaziti i dolaziti. Dobro je!

Sine, srećan ti rođendan!

Putevi.

Setila sam se da sam već pisala na ovom blogu dva posta o blogovanju i njegovim čarima. Stvarno za blogovanje treba imati strasti… passion, što bi rekli ljudi na engleskom.

Mene je ista poduhvatila, priznajem, i to dobrano…pa sam mislila da nekim ljudima probam da kažem i objasnim neke stvari u vezi sa mnom i mojim ponašanjem, kad me pitaju gde sam i šta radim.

….Eto, kad me nazovete i pitate za zdravlje, pa ja na taj poziv ne odgovorim odmah onako kako ste navikli – eeej, gde si ‘ajde da se vidimo(obično kod mene)! Šta ti treba, dugo se niste javljali!?

….Ili za ove moje, ako ne đipim u momentu da dodam još jednu čašu vode, koja je na stolu, samo što se nosom ne udari u nju, ili ne zamutim nes kafu kad se kome svidi-” ja ću odmah posle ručka”…”ne, ja neću, ja ću malo kasnije”… taman kad ja malo spustim kosti, misleći da su poslovi u kujni ružna prošlost za mene, barem za taj dan…Ehhhh, vama hoću nešto da napišem. Ništa strašno, samo hoću da znate. I ovakve žene kao ja zaslužuju da imaju vreme za sebe, da se posvete onome što vole.

Ne, nije to povlačenje u neki drugi život, ili nešto tako sačuvajmebože…nešto creepy ! To ja malo odputujem u neki drugi univerzum, gde sam našla mnooogo novih prijatelja, koji uopšte nisu zamorni i zahtevni, s kojima se uglavnom slažem u ukusima, i rado diskutujem ako su nam stavovi oko nečega različiti. Tu se ne odgovara nabusito i svađalački, ljudi su uglavnom razboriti i manje više drže do pravilnog izražavanja i gramatičkih pravila, i svih pravila dobrog ophođenja. Možda neko zakoluta očima, ako nešto lupim, ali ja to ne vidim. Niko nikom ne zvoca što jede drugo parče torte ili otvara treće pivo. Razmenjujemo misli i osmehe na daljinu u prijatnom ćaskanju i o mnogima znam mnogo više nego o nekima s kojima se viđam skoro svaki drugi dan. Ponekad upriličimo susrete, tako da nije to ono…ma pusti to je virt…neke sam stvarno s radošću upoznala i divim im se.

O svetu da ne govorim…stvarno sam stekla na internetu prijatelje po svetu, o kojima nikad ni sanjati nisam mogla. Noću pogotovo, kad dospem i imam vremena, zaređam tako redom…kao da idem ulicom i svraćam tamo gde još svetlo nije ugašeno, gde još ne spavaju. Nekad mi tako puno znače ti razgovori u gluvo doba noći, i uveravaju me da nisam sama geek manijak, i tako dalje, da ne pričam…dok ja obiđem sva moja mesta gde blogujem, sita se izdivanim.

Ja vas ne napuštam – još…ali i sama primećujem da sve više vremena provodim u tom drugom univerzumu, u odnosu na onaj u kom sam sa vama. Razloge, vama, koji niste okusili blogosferu neću navoditi, jer ih ne biste razumeli. He, he, he, to je ono, kao kad mladi gube živce objašnjavajući matorcima kako se igra nova video igrica, a ovi nikako da ukapiraju.

Tako, da…ne brinite, nemam nameru da se odselim za stalno, taman posla! Profiltriraću neke stvari i ljude, i nekima  samo hoću da javim, kad me traže, gde ću biti!

Pucajte!