Makarone blog

Skoro je nemoguće povratiti jednom izgubljeno poverenje. Ali, jedno je tačno – ne znamo kome možemo verovati. Nekad nas iznevere najbliži, a potpuni stranci nas izbavljaju. Zato mnogi kažu, verujem samo sebi! Pa, to mu dođe kao najjednostavniji način da se spasiš i ne sagoriš u svemu tome. To, poverenje, dođe mi k’o neka sveta reč. I skoro da se u potpunosti slažem s onim što je rekao da više voli da ima nečije poverenje, nego da ga vole.
Neki dan sam čitajući diskusiju na jednom drugom mestu na blogu, saznala za jedno interesantno razmišljanje o umeću zaboravljanja iz mita o Orfeju i Euridiki. Bio je to šlagvort za razmišljanje o poverenju i sumnji u verovanju, u istom ovom mitu. Neću prepričavati celu priču o Orfeju, jer mislim da je svi znate. Osvrnula bih se samo na onaj deo, kad je Orfej sišao u podzemni svet senki, i kad mu je bog Had rekao da će izvesti Euridiku na gornji svet živih pod jednim uslovom – da se ne osvrće na putu ka gore i ne proverava da li Euridika ide za njim. Orfej je odolevao svim putem, ali kad je bio skoro nadomak cilja i već video prvi zrak svetlosti, sumnja koja se pojavila u njemu – da li je njegova voljena uopšte iza njega, da li je održana Hadova reč i može li on imati poverenja u njega, nadjačala je sve. Okrenuo se, i sve je propalo. Euridika se vratila u svet senki, ovog puta zauvek, a Orfej je otišao u paramparčad, niz reku. Glava mu je još pevala o ljubavi i izdanom poverenju, u nadi da će se u svetu senki konačno sresti sa Euridikom.
Možemo se prisetiti i Lotove žene i njene kazne iz “Knjige o postanju”. Ona je “pogledala unazad”, osvrnula se za Sodomom i Gomorom, u kojima joj je ostala “i srce i duša”. Bog je Lotovu ženu pretvorio u stub soli. Zato što je želela “sve i odmah”. To je bila kazna.
Orfej i Lotova žena ( sigurno ima još ovakvih primera) su oboje izrazili sumnjičavost. Jednu od najljudskijih emocija, koja nas, ljude, itekako povezuje. A bogovi su ih oboje surovo kaznili.
Da li smo na mitovima učeni još od davnih vremena, na tim moralnim lekcijama? Da verujemo, na slepo? Da se ne osvrćemo unazad, već grabimo napred, da zaboravljamo? Da ne vodimo računa o momentu kad je korisno i dobro, pa onda nešto može i da se zaboravi? Da slepo verujemo bogu i vođstvu (političkom) koji nam obično kažu – ćuti i  radi kako ti je rečeno?!
Ne gledaj unazad, grabi napred, to je korisno.
A ljudi smo, “mi nišči duhom, čije će biti carstvo nebesko”, i uvek možemo da se osvrnemo. Nekad iz znatiželje,  možda i u gnevu. Da vidimo svu surovu stvarnost oko nas, i u nama.

Na kraju, lekovitost saksofona…

“…should’ve known better than to cheat a friend…”

April’s  madness…

Hoću da konstatujem, i da vam kažem, da je naša bašta u ovo doba lane bila mnogo šarenija. I još sam slikala po kišnom, sumornom danu, onako, da podvučem!!! Ove godine je, kod nas barem, sve okasnilo i nekako drugačije. Podešavalo se mnogo toga od prošlog do ovog aprila…napustio nas je moj predobri otac, Jelena se udala, Mima se razvela,  moj sin je odslužio vojsku…

Inače, i ovog proleća me pretežno oduševljavaju “oči boje hijacinta”,  koje ima naš Uroš,  unuk mog  brata. Njegov deda ga od negde sigurno gleda i čuva.

Uroševa slika je od prošle godine, on je danas već veeeeliki momak, koji nas sve mnogo usrećuje. Čekajući lepše dane…….

So it goes.

kajsija je procvetala, ali stidljivo lista

ona ne kasni, biće jabukovog sirćeta...

ove godine cvetanje magnolije kasni u odnosu na prošlu

mlada stubasta trešnja, prvo cvetanje...

bašta je još uvek nikakva i da nema ovih žutih lepotica...hmmm, ne znam

uroš, prošle godine i njegove okice

uroš, prošle godine...hoće da jede sam

psolutno je neverovatno kako M. i ja nismo za ovo vreme “snalažljivih i sposobnih”, ali ipak moram da vam ispričam nešto, možda nekome posluži…(ovde sada zamislite onog  :blush: smajlija)

Pre izvesnog vremena, razbili nama usred Dunavske ul. u NS, prozor na autu i maznuli radio.

Radio, ono, baš solidnog kvaliteta  ( moj muž, eto tako, voli dobru spravu u autu, pihhh..). Prijavili mi to policiji preko policajca u našoj ulici, nabavili nekog “grgeča” samo da svira, na najlon pijaci, i teraj dalje. Skoro smo zaboravili da se nadamo da će pohvatati te lopove i razbijače, izritali se za prozor na autu, kad jednog dana zove inspektor, i kaže, između ostalog:

- Na’vatali smo te sitne lopove iz ulice, zaplenili nešto ukradene robe, pa dođite da vidite hoćete li prepoznati vaš radio, cd plejer itd…

Sretnemo mi našeg policajca na stalnom mestu u Dunavskoj ulici, ispričamo mu kako smo se iznenadili, i kako smo radosni što nas je zvao inspektor, a on viče za nama i smeje se…

- ‘Ajd sa srećom…onako, sav bitan. (još se ja pitam, šta se ovaj tako keseri!?… nije ni znao da još ima ovakvih budala, i da moraš da im crtaš, da skapiraju stvari)
Dođemo mi kod inspektora, on nas uvede u jednu sobu, u njoj veliki sto pun sonija, i dr.
Kaže čovek lepo:

- Sada, polako gledajte, nađite vaš…vi ga sigurno poznajete!
…i ode iz sobe na trenutak.
Kad se vratio, kaže:

- I?  Ima li ga?
- Neeeeema! Nijedan nije naš… kažu dve budale.
Da smo pazili na času, kao što nismo, znali bi da se to u današnje vreme pravilno kaže…
- E, bravo, baš ovaj je naš!    

Ceo život i sav taj džez su neko stvaranje i kreiranje. Pa, i praznične parade, koje se ponekad tako razmetljivo prikazuju. To je nekako ženski deo posla u porodicama. Običaji, njihovo čuvanje od zaborava i pravljenje uspomena su deo materinstva. Danas, kad je moj sin odrastao, shvatila sam da je ceo život jedna tranzicija, čak su nam i običaji u tranziciji. Ako ste me sledili kroz ove moje postove ovde, a i u komentarima, i ja sam duboko uronila u tranziciju, i život mi se sastoji više od promena, nego od neke rutine.

Kad danas uporedim ono što je bilo nekad kad sam ja bila dete, pogotovo kad sam praznike provodila na selu kod rodbine, ovo danas nije ni nalik tome. Govorim o božićnim praznicima, nošenju vertepa, maškarama, varšangama, jednoj od soba punoj slame na radost dece, itd. (vojvođansko nasleđe, heh…)

Znam da se i naši običaji menjaju iz godine u godinu, od mesta do mesta. I ja sam daleko od dana kad su se ispod praznično okićene jelke nalazile predivne kutije sa poklonima u njima, za svakog ponaosob. Moj sin je danas velik, a i ja sam prekinula tu rutinu. Umesto velike jelke stoji okićena  mala, tek kao simbol i ispod koje više ne stoje kutije s poklonima. Poklon sam odnela sinu dan dva ranije. U tom odabiranju poklona sam danas obično praktična.Tako je taj deo priče sa lepo upakovanim kutijama s poklonima ispod jelke, iza nas. Zbrisan, skoro samo jednim pokretom.

Ovih praznika sam videla u jednom gift šopu prelepe kutije i korpe za praznične poklone. Stvarno su bile prelepe, kao da su ih pravile bake, iz svoje prevelike ljubavi. Tranzicije, i prolazak kroz njih, hmmm…. Materinstvo je jedna od najvećih.

Putevi.

Koraci do mogućnosti. Raznih. Veze sa raznim mestima, putevi ka negde. Ko zna gde, i kako?

Veze, priključenja, prolazi, izlazi i ulazi. Staze, puteljci,  bogaze, ceste. Autoputevi.

Putevi povratka. Roads to nowhere? Putevi nakane i nauma.

Dolaziti i odlaziti. Odlaziti i dolaziti. Dobro je!

Sine, srećan ti rođendan!

Putevi.

Setila sam se da sam već pisala na ovom blogu dva posta o blogovanju i njegovim čarima. Stvarno za blogovanje treba imati strasti… passion, što bi rekli ljudi na engleskom.

Mene je ista poduhvatila, priznajem, i to dobrano…pa sam mislila da nekim ljudima probam da kažem i objasnim neke stvari u vezi sa mnom i mojim ponašanjem, kad me pitaju gde sam i šta radim.

….Eto, kad me nazovete i pitate za zdravlje, pa ja na taj poziv ne odgovorim odmah onako kako ste navikli – eeej, gde si ‘ajde da se vidimo(obično kod mene)! Šta ti treba, dugo se niste javljali!?

….Ili za ove moje, ako ne đipim u momentu da dodam još jednu čašu vode, koja je na stolu, samo što se nosom ne udari u nju, ili ne zamutim nes kafu kad se kome svidi-” ja ću odmah posle ručka”…”ne, ja neću, ja ću malo kasnije”… taman kad ja malo spustim kosti, misleći da su poslovi u kujni ružna prošlost za mene, barem za taj dan…Ehhhh, vama hoću nešto da napišem. Ništa strašno, samo hoću da znate. I ovakve žene kao ja zaslužuju da imaju vreme za sebe, da se posvete onome što vole.

Ne, nije to povlačenje u neki drugi život, ili nešto tako sačuvajmebože…nešto creepy ! To ja malo odputujem u neki drugi univerzum, gde sam našla mnooogo novih prijatelja, koji uopšte nisu zamorni i zahtevni, s kojima se uglavnom slažem u ukusima, i rado diskutujem ako su nam stavovi oko nečega različiti. Tu se ne odgovara nabusito i svađalački, ljudi su uglavnom razboriti i manje više drže do pravilnog izražavanja i gramatičkih pravila, i svih pravila dobrog ophođenja. Možda neko zakoluta očima, ako nešto lupim, ali ja to ne vidim. Niko nikom ne zvoca što jede drugo parče torte ili otvara treće pivo. Razmenjujemo misli i osmehe na daljinu u prijatnom ćaskanju i o mnogima znam mnogo više nego o nekima s kojima se viđam skoro svaki drugi dan. Ponekad upriličimo susrete, tako da nije to ono…ma pusti to je virt…neke sam stvarno s radošću upoznala i divim im se.

O svetu da ne govorim…stvarno sam stekla na internetu prijatelje po svetu, o kojima nikad ni sanjati nisam mogla. Noću pogotovo, kad dospem i imam vremena, zaređam tako redom…kao da idem ulicom i svraćam tamo gde još svetlo nije ugašeno, gde još ne spavaju. Nekad mi tako puno znače ti razgovori u gluvo doba noći, i uveravaju me da nisam sama geek manijak, i tako dalje, da ne pričam…dok ja obiđem sva moja mesta gde blogujem, sita se izdivanim.

Ja vas ne napuštam – još…ali i sama primećujem da sve više vremena provodim u tom drugom univerzumu, u odnosu na onaj u kom sam sa vama. Razloge, vama, koji niste okusili blogosferu neću navoditi, jer ih ne biste razumeli. He, he, he, to je ono, kao kad mladi gube živce objašnjavajući matorcima kako se igra nova video igrica, a ovi nikako da ukapiraju.

Tako, da…ne brinite, nemam nameru da se odselim za stalno, taman posla! Profiltriraću neke stvari i ljude, i nekima  samo hoću da javim, kad me traže, gde ću biti!

Pucajte!