Makarone blog

Da, tako mračno je bilo ova dva dana, gledajući  slike iz worldistan-a.

Slika 1.

Masakr u Norveškoj,  sirotoj maloj bogatašici od zemlje.

Kako je moguće da troma, kilava policija tako nereaguje?

Kako je moguće da takav kamp, sa toliko mladih ljudi, nema i  neko obezbeđenje? Od suviše “otvorenosti”, plaše se da ih ne proglase za policijsku državu?

Kako je moguće da se bolesnik  slobodno i neometano “igra” i lovi i ubija decu kao u video igrici?

Dobro, to su bila pitanja onako na prvu, neka istražuju svoje propuste.

Da im se ne ponovi nikad i nikome ovakvo nešto, zbog sve one dece, i druge, po celom svetu. Deca nikad ne zaslužuju takve gadosti i smrt. Sviđa mi se obraćanje njihovog PM Stoltenberga, da će na ovaj masakr odgovoriti sa još više demokratije i otvorenosti, bio je stvarno srca junačkoga, ali neka se stavi u glave, i srca nesrećnih roditelja.

I pitanje o teledirigovanim svetskim i inim medijima!  Da li je terorizam rezervisan samo za Muslimane?!

Zaboravili ste, ili ni ne znate za  “bele” teroriste poput ETA,  Brigate Rosse, Bader-Majnhof, OVK…marksističko-lenjinističke provenijencije?!

Za ovog nesrećnika i krstaša  Andres Breivik-a, kažu između ostalog da je bio inspirisan ratom na Balkanu,  evropskom izolacijom Srbije,  srpskom borbom na Balkanu protiv Džihada, da se između ostalog zalagao za proterivanje svih Muslimana sa evropskog tla, zatim za Veliku Grčku, Veliku Jermeniju i (sic!) Veliku Srbiju.

Ugasili smo ga sa ovakvom reklamom, jadni mi…

Sad će opet  jedno vreme da ispiraju usta sa srbogenocidnimčetništvom, posebno junačine iz komšiluka, boleeeest…ufff…

Jedna moja blogokoleginica je rekla – Još da kaže da je fan Noleta Đokovića….

Slika 2.

Neću se vraćati na koncert u BG, Amy,  toliko je toga o tome pisano. Znala sam nekako još tada da se opraštaš od worldistana, u kome te idioti koji su na tebi zarađivali ( a tek sada će hijene nezajažljive!) čereče i razvlače, a ne razumeju tvoju bolest, i ne brinu o tebi – od menadžera i velike muzičke industrije, pa do prijatelja, roditelja, muža. Bila si osobena, pomalo heavy, ali nije dobro što si otišla tako rano. Mnogo si još mogla da daš. Tvoja Motown boja glasa bila je nešto izuzetno, taman si razmahnula krilima, ali… Ljudska pohlepa je gadna stvar,  ti tako krhka i žeeeeljna ljubavi… tužno.

Ne mogu da pričam više o tebi. Ni da te slušam još neko vreme.

Nadam se da će ti biti bolje tamo sa legendama, to je bolje mesto od worldistana, trust me, you heartbreaker…

Sigurno se svi sećate iskasapljene afganistanske devojke Aishe, kojoj je muž odsekao nos i uši za kaznu što je pobegla od njega. To odobrenje ovaj junak pribavio je od lokalnog  talibanskog vođe.

The Grossman Burn Foundation je iznela rekonstrukciju njenog lica, u sklopu kampanje  po pitanju nasilja nad ženama.

Hoće li se ovaj tužni svet, sa sve njegovim duboko religioznim delom, konačno opametiti?

Aishina lepota je uprkos svemu neuništiva.

Odavno nisam osetila toliko odvratnosti, zbog osvrta na još jedan od odurnih reality show-a, za koje uopšte nemam pojma u kakvim se to glavama ideje za njih, rađaju. Na svu sreću još nisam čula da će toga biti i kod nas, (iako se takvi pelceri ovde fantastično primaju), a, ako bude, biću prva u redu potpisnika protiv takve gnusne emisije. Na američkom kanalu TLC, ovih dana je počeo novi reality – takmičarska parada u dečjoj lepoti!

Jadne male devojčice, koje mame i tate oblače u skupe dugačke haljine, sprejišu, šminkaju, friziraju, lepe veštačke trepavice, zube i nokte izgledaju smešno i jadno istovremeno, jednom rečju starmalo.

Ne verujem da će ijedna od tih devojčica kazati svojim roditeljima – obucite me kao 10 $’s whore ili cocktail waitress, a ja ću protresti svoje malo dupence pred matorcima u žiriju i boriti se za nagradu od koje će nam svima biti bolje! Zna se ko tu leči svoje frustracije i neostvarene ambicije, ne bi li mu/joj se pročitalo ime na televiziji ili još bolje, ne bi li mu/joj slika obišla državu. Ali istina je da će u ovome uživati samo pedofili.

Ovakve parade i priredbe su svakako fascinantan vid subkulture u Americi. One ponajviše govore o čudnom mikrokosmosu Amerike same, kako kaže poznati bloger J. Kottke. Te vrednosti, stavovi o lepoti, glamuru, sjaju… reflektovani u snovima stotina i stotina hiljada devojčica…kao da ih od malih nogu uče da budu plitkoume, tjaaahh….

Pogledajte fotografije na highglitz. com, ja sam ostala bez teksta, i od ovoga ću sigurno imati muku u stomaku… valjda mi neće noćas u pohode stići baba – roga, he, he…

..Ne volim da se sećam tih dana, ali…

Lepo je što sam upoznala neke ljude u tom ludilu, ko zna koliko bi još prolazili jedni pored drugih, bez pozdrava. Skupljali smo se uveče,  na klupi ispred komšijine kuće, i pričali do kasno u noć. Oko 1, 2 sata po ponoći… razlaz, svako sa svojim mislima i malo manjim strahom.

Bila sam skoro paranoična…sin je morao da mi govori iz minuta u minut gde je…ah, koliko izluđuje bespomoćnost, i ta nestvarna situacija…

Zamislite mene, kad je jednom zveknuo tomahavk, ili kako se to zove, na 3oo m od naše kuće…sve otvoreno zbog oduška, a komoda sa mojom china kolekcijom u dnevnoj sobi, počne da šeta od siline detonacije, od zida do pola sobe, ja skačem od stola da je pridržim i zaustavim, da mi se ne porazbija sve…

Muž i sin se smeju,  zbog mog iracionalnog postupka, teraju me da izađem u baštu, ja neću i… psujem, psujem, derem se… a svima suze u očima, i pitanje..ko je sad poginuo, to je usred grada, u komšiluku ? Posle par minuta, obilazimo kuću, i kažemo…dobro, otišle su roletne na dva prozora, koje  nismo  podigli, par okana, i iskočila vrata od garaže, koja je u sklopu kuće…sad je fino sve na izvol’te… odvratno…nakon par trenutaka, moj muž traži majstore…i sve teče dalje…

TO… nikad, neću, ne želim i ne mogu zaboraviti…to, i pitanje u pogledu mog sina, dečaka.