Makarone blog

Odavno nisam osetila toliko odvratnosti, zbog osvrta na još jedan od odurnih reality show-a, za koje uopšte nemam pojma u kakvim se to glavama ideje za njih, rađaju. Na svu sreću još nisam čula da će toga biti i kod nas, (iako se takvi pelceri ovde fantastično primaju), a, ako bude, biću prva u redu potpisnika protiv takve gnusne emisije. Na američkom kanalu TLC, ovih dana je počeo novi reality – takmičarska parada u dečjoj lepoti!

Jadne male devojčice, koje mame i tate oblače u skupe dugačke haljine, sprejišu, šminkaju, friziraju, lepe veštačke trepavice, zube i nokte izgledaju smešno i jadno istovremeno, jednom rečju starmalo.

Ne verujem da će ijedna od tih devojčica kazati svojim roditeljima – obucite me kao 10 $’s whore ili cocktail waitress, a ja ću protresti svoje malo dupence pred matorcima u žiriju i boriti se za nagradu od koje će nam svima biti bolje! Zna se ko tu leči svoje frustracije i neostvarene ambicije, ne bi li mu/joj se pročitalo ime na televiziji ili još bolje, ne bi li mu/joj slika obišla državu. Ali istina je da će u ovome uživati samo pedofili.

Ovakve parade i priredbe su svakako fascinantan vid subkulture u Americi. One ponajviše govore o čudnom mikrokosmosu Amerike same, kako kaže poznati bloger J. Kottke. Te vrednosti, stavovi o lepoti, glamuru, sjaju… reflektovani u snovima stotina i stotina hiljada devojčica…kao da ih od malih nogu uče da budu plitkoume, tjaaahh….

Pogledajte fotografije na highglitz. com, ja sam ostala bez teksta, i od ovoga ću sigurno imati muku u stomaku… valjda mi neće noćas u pohode stići baba – roga, he, he…

..Ne volim da se sećam tih dana, ali…

Lepo je što sam upoznala neke ljude u tom ludilu, ko zna koliko bi još prolazili jedni pored drugih, bez pozdrava. Skupljali smo se uveče,  na klupi ispred komšijine kuće, i pričali do kasno u noć. Oko 1, 2 sata po ponoći… razlaz, svako sa svojim mislima i malo manjim strahom.

Bila sam skoro paranoična…sin je morao da mi govori iz minuta u minut gde je…ah, koliko izluđuje bespomoćnost, i ta nestvarna situacija…

Zamislite mene, kad je jednom zveknuo tomahavk, ili kako se to zove, na 3oo m od naše kuće…sve otvoreno zbog oduška, a komoda sa mojom china kolekcijom u dnevnoj sobi, počne da šeta od siline detonacije, od zida do pola sobe, ja skačem od stola da je pridržim i zaustavim, da mi se ne porazbija sve…

Muž i sin se smeju,  zbog mog iracionalnog postupka, teraju me da izađem u baštu, ja neću i… psujem, psujem, derem se… a svima suze u očima, i pitanje..ko je sad poginuo, to je usred grada, u komšiluku ? Posle par minuta, obilazimo kuću, i kažemo…dobro, otišle su roletne na dva prozora, koje  nismo  podigli, par okana, i iskočila vrata od garaže, koja je u sklopu kuće…sad je fino sve na izvol’te… odvratno…nakon par trenutaka, moj muž traži majstore…i sve teče dalje…

TO… nikad, neću, ne želim i ne mogu zaboraviti…to, i pitanje u pogledu mog sina, dečaka.