Makarone blog

Odavno nisam osetila toliko odvratnosti, zbog osvrta na još jedan od odurnih reality show-a, za koje uopšte nemam pojma u kakvim se to glavama ideje za njih, rađaju. Na svu sreću još nisam čula da će toga biti i kod nas, (iako se takvi pelceri ovde fantastično primaju), a, ako bude, biću prva u redu potpisnika protiv takve gnusne emisije. Na američkom kanalu TLC, ovih dana je počeo novi reality – takmičarska parada u dečjoj lepoti!

Jadne male devojčice, koje mame i tate oblače u skupe dugačke haljine, sprejišu, šminkaju, friziraju, lepe veštačke trepavice, zube i nokte izgledaju smešno i jadno istovremeno, jednom rečju starmalo.

Ne verujem da će ijedna od tih devojčica kazati svojim roditeljima – obucite me kao 10 $’s whore ili cocktail waitress, a ja ću protresti svoje malo dupence pred matorcima u žiriju i boriti se za nagradu od koje će nam svima biti bolje! Zna se ko tu leči svoje frustracije i neostvarene ambicije, ne bi li mu/joj se pročitalo ime na televiziji ili još bolje, ne bi li mu/joj slika obišla državu. Ali istina je da će u ovome uživati samo pedofili.

Ovakve parade i priredbe su svakako fascinantan vid subkulture u Americi. One ponajviše govore o čudnom mikrokosmosu Amerike same, kako kaže poznati bloger J. Kottke. Te vrednosti, stavovi o lepoti, glamuru, sjaju… reflektovani u snovima stotina i stotina hiljada devojčica…kao da ih od malih nogu uče da budu plitkoume, tjaaahh….

Pogledajte fotografije na highglitz. com, ja sam ostala bez teksta, i od ovoga ću sigurno imati muku u stomaku… valjda mi neće noćas u pohode stići baba – roga, he, he…

Prozori me oduvek fasciniraju, posebno sada u gluvo letnje doba, kad su širom otvoreni i kad mogu satima da stojim pored njih i da se sećam. Volim da ih posmatram kao oči kuća i ljudi koji u tim kućama žive. I volim da ih gledam, da zavirujem, jer svaki ima svoju priču.

Otvoren prozor moje sobe propušta  mirise  krinova, miris trave , opojni miris lila petunija, miris leta, leta koje me uvek podseti na sve mirise s mojih prozora.

Prozor na velikoj staroj babinoj kući na selu u ovo doba, propuštao je miris sveže pečenog hleba, zrelog žita i slame. Mirisala je zrela kruška ječmenka i sveže orezani žbunovi šimšira, u prednjem dvorištu,  mirisali su kuvani kukuruzi. Mirisala je noćna frajla, i uštirkani beli čaršavi na užetu u gonku. Mirisao je kanal, i letnja vrela vojvođanska prašina, netom ugašena kratkim letnjim pljuskom.

S prozora na kući pored mora osetio se miris mora i borovine. Osetio se miris zrelih nešpula i osušene morske trave, miris lavande, ruzmarina , brnistre, lovora i drače….

I ovog leta infišana san u ponistre, nemojte zamirit…i reći da sam patetična, kad sam sigurna da i vi osetite mirise, koji bude sećanja.

‘Ajde još malo o Majklu Džeksonu! Dve nedelje je njegova smrt plavila sve naslovnice u svetu. Ostavimo ga da počiva u miru, bio je ikona mnogim ljudima u svetu. Sećajmo se njegove muzike koja je donela toliko radosti ljudima širom zemaljske kugle.

Skoro da ne možete poverovati da ima još nešto o MJ, a što se ovih dana nije povlačilo po novinama. Ipak, jedan belgijski radio u Briselu (Stu-Bru) se oprostio sa Majklom neobičnim i šarmantnim tribute-om, koji je imao koncept da obožavaoci šalju klipove u trajanju od 10 sec, i to sebe dok rade moonwalk, koji je bio Majklov zaštitni znak.

Oni su sve skupili i napravili stvarno zabavan projekat. Bilo mi je smešno da gledam ljude iz raznih gradova sveta, kako po predsobljima, dnevnim sobama, kuhinjama, kupatilima hodaju imitirajući Majklov moonwalk tako bezuspešno. Ali sve u svemu, slatko je kako su iskazali svoju ljubav prema svom idolu. Pogledajte sajt ! via vsl (observer, veryshortlist)

Ovo je link za moj food blog. Smatram da mnogi ljudi pišu o svemu i svačemu na blogovima, ali u jedno sam sasvim sigurna…da ljudi koji pišu o kuvanju i hrani, jesu pravi ljubitelji hrane i dobrog zalogaja.

Hrana je jedna od osnovnih i zajedničkih potreba svih živih bića na svetu. Ona koju mi ljudi spremamo za nas, nije uvek spremana jednako i na isti način, iz poznatih i razumljivih razloga. Postoje rafinirane nijanse u spremanju hrane, kad ono nije samo puko otaljavanje da se natrpa stomak sebi i drugima, nego postaje prava umetnost kad se u njega unese ljubav, volja, a tek dubok džep…

Lutajući u potrazi za dobrim food-blogovima, na jednom sam mestu malo predahnula. I ubrzo uzdahnula!

Evo zanimljivosti, i po oceni tima stručnjaka na mom omiljenom sajtu, nekoliko najskupljih jela na svetu, koje možete konzumirati skoro u svako doba. Ja sam odabrala neka jela koja su meni interesantna.

1. Dupli hamburger sa tartufima i mesom naravno, kod DB Bistro Moderne in Manhattan, NYC. Sadrži mleveno meso od rebara pomešano sa tartufima i foie gras (guščija pašteta), kojom je napunjen sočni stek od buta i ubačen, a koji je serviran na zemički, finom parmezanu, zelenoj salati i “strugotini” tartufa. Hm…burger ko burger, neko bi rekao, ali košta 99 $, ko želi varijantu samo sa tartufima, daće 59$.

2. Kavijar – Najskuplja vrsta kavijara je vrsta iranske beluge koja se zove “Almas”. Ima bledo ćilibar žutu boju. Dobija se od jesetre 50-100 godina stare. Teglica, naravno apotekarska(3,7 pound) košta 48,75 $.

3. Pie – pita – Jedan chef u severozapadnoj Engleskoj, 2006.g. napravio je najskuplju pitu na svetu, bazirajući je na uobičajenoj piti od mesa i pečuraka. But…Ovo jelo sadrži, paj’ sad ovo… Wagyu beef filett vredan 1000$ i kineske pečurke macutake, koje su tako retke i imaju naoružane stražare, koji ih čuvaju dok ne narastu, a koštaju 3300$, zatim…2 boce Chateau Mutton Rotchild iz 1982.g. crne tartufe i zlatne listiće.

Pravljena za osmoro, cena 15900$, a ko nema, može parče – 1990 $. Uhhh…skoro da zaboravim, čaša šampanjca for free!

4. Sladoled “Sundae” – On je 1000$, odmah da vam kažem da se ne zalećete! To je Grand Opulence Sundae at NY’s Serendipity. Dakle, zaslužuje svoje ime. Napravljen od mahune vanile sa Tahitija, pokriven listićima 23 karatnog zlata i posut sa Amedei Porcelana, najskupljom čokoladom na svetu. Još može da se ukrasi tartufima, zlatnim dražejama i dezertnim kavijarom, na vrhu. Bez njega.. ništa!

5. Čokolada – pakovana u kutiji, po 2000$/per pound! Pravi se pod imenom Chocopologie by Knipschildt Chocolatier of Connecticut. “The Chocolatier” je otvorio danski chef, Fritz Knipschildt 1999. g. (baš one kad su nas bombardovali), koji takođe prodaje i pravi dekadentne čokoladne trufle sa francuskim crnim tartufima u svakoj. Oni koštaju 250$, pakovanje, ne piše koliko je. Ali nemojte da očekujete da upadnete i kupite! Sve se pravi samo po narudžbini, i čeka se na termin.

6. Sendvič – Zahvaljujući chefu Džemsu Parkinsonu iz “The von Essen Platinum Club Sandwich” u Cleveden House Hotel blizu Londona, imamo najskuplji sendvič 197$. Napravljen je od 24 satno fermentisanog sourdough hleba, Iberico šunke odležale 30 meseci, prepeličjih jaja, belih tartufa i paj’sad…polusuvih italijanskih paradajza.

7. Šafran – 2700$/ per pound, ne mogu sad da tražim skalu za pretvaranje mera, ali svi znate da je to “da može u oko da stane”(sećam se za vreme stare yuge da ga je moja baka čuvala ko oči u glavi, i stavljala samo nekoliko mrvica u supu, da dobije lepu žutu boju), šafran je šafran…to su prašnici cveta biljke šafran, beru se ručno u Turskoj, Grčkoj, Maroku i Španiji. Prodaje se i na grame – 15$ gram.

8. Omlet- za 1000$ chef Emilio Castillo of Norma’s restaurant, NYC “Le Parker Meridien Hotel” napraviće vam ovu bilion dolars frittatu. Sadrži jaja, kavijar i celog jastoga.

9. Fruit cake – dakle, voćni kolač. Njega je kreirao 2005. g. Tokyo pastry chef, neznanog imena, 6 meseci ga je dizajnirao, i jedan mesec kreirao, do kraja, dok ga nije izneo na izložbu. Ukrašen je sa 223 mala dijamanta, između ostalog, i decembra 2005. prodavao se za 1,6 miliona dolara. Naravno da su sve ovo tajne chefova, daju se samo neke naznake o namirnicama, a kako se jedu dijamanti, i kakvog su ukusa… ne znam da vam kažem.

Šta reći, a ne zaplakati?

Vest koju sam pročitala u Vogue-u baš me iznenadila. Velika modna kompanija Hermes, počela je da uzgaja krokodile za potrebe svoje proizvodnje nadaleko poznatih Birkin i Keli kroko tašni!

Patrik Tomas, izvršni direktor Hermesa, rekao je na nekom modnom samitu u Parizu, da u kompaniji neće da budu toliko zavisni od proizvodnje kožnih tašni, te podižu i ulažu u druge grane, kao što je moda i tekstil, ali uprkos tome ova proizvodnja tašni najbrže se razvija i raste. Nemaju ni dovoljno osposobljenog skupog osoblja za takvo šta. Odlučili su eto, da gaje svoje krokodilčiće, jer su liste čekanja za Birkin tašne ogromne, po nekoliko meseci vam treba da dođete na red. Kažu da je potražnja tašni takva, da ne znaju šta će i kako da se suoče s njom.

Jedna Birkin tašna košta oko 35ooo evra, jer je kažu proizvodnja jako skupa! Oni godišnje prodaju i prime porudžbine za 3000 komada, zbog ograničenih uslova.

Mogli bi i više, za njih je kriza izgleda ružna prošlost. Sada su našli rešenje, pa će uzgajati još i svoje krokodile, zalihe se ispraznile, a i svet baš nije pun krokodila, da bi se besomučno lovili. Eto, a mi se smejali onom u “Beloj lađi” kad je hteo da osniva farmu krokodila . Unosno je to, nanjušio i Hermes.

Evo je Birkin tašna koja košta k’o solidan stančić u NS!!!!

Ko bi rekao?!

“What do you think, this is the army, where you shoot’em a mile away? You gotta get up close like this – and…bada-bing ! You blow their brains all over your nice Ivy League suit!”

Sonny (James Caan u “Kumu”)

Još malo filtriranja interneta na mom blogu! Ovoga puta pažnju mi je okupirao izvanredan, opširan članak u Vanity Fair-u, o tome kako je pravljen “The Godfather”, F.F.Coppola-e.

Morate naći malo vremena da pročitate ceo, izvanredan članak o tome kako su holivudske ajkule, pravi gangsteri i mafijaši, sa genijalcima – film makeri-ma, uspeli da naprave ovo holivudsko remek delo.

Autor knjige M.Puzo, imao je u glavi odmah viziju da Kuma igra Marlon Brando. Ali producenti Paramounta, istinska, prava mafija, Frenk Sinatra i ostali direktori kompanija i svi executives, bili su protiv da se film uopšte snimi, a kamoli da u njemu igraju Brando i Paćino. U daljim pregovorima, za ulogu Kuma bili su viđeni Lorens Olivije, Ernest Borgnin, Ričard Konte, Entoni Kvin, čak i Karlo Ponti. Svi samo ne Brando! Iz filma je morao da se oseti “smell of spaghetti”, a njemu je rejting u to vreme znatno pao, bio je predebeo, svima poznat po preterivanjima i nesuvislim zahtevima na snimanjima. Paćino je bio prenizak, čak i u cipelama sa potpeticama. “Glavna posada” iz Njujorka telegrafisala je Holivudu…nećemo finansirati Marlona u glavnoj ulozi! Nema dalje diskusije! Case closed!

Glavni chairman kompanije “Gulf and Western” u NYC, bio je Čarls Bluhdorn, austrijski tajkun, imao je samo jedno pitanje – Šta želite da uradite ovim filmom?

Poznati producent Al Radi, iako nije bio Italo – Amerikanac, uzet je, jer je važio za nekog ko zna da napravi film brzo i jeftino. Na odlučujućem sastanku, mirno je sedeo i hvatao beleške u svom notesu. Znajući da je Bluhdorn debelo upetljan u poslove s mafijom(btw, to je bila i politika – It’s nothing personal! Just a business! – fazon), bio je “sladak” i rekao: “Čarli, želim da napravim strašan film, o ljudima koje ti voliš”. Bluhdorn je pozeleneo, lupio šakom o sto i izleteo iz sobe. Al Radi je dobio posao !

Za reditelja je bio angažovan Kopola, a on je hteo da Don Korleonea igra samo Marlon Brando. Njegova borba za to je počela!

Oko mnogobrojnih epizodnih uloga nije bilo toliko gužve. Interesantna je epizoda sa snimanja scene između Sonija, kojeg je dobio da igra Džems Kaan, i njegovog mlađeg brata Majkla, Al Paćino. Tu se desilo da Kaanu odneznaniongde, padnu na pamet reči sa nekih improvizacijskih, “nebeskih” visina. Rugajući se bratu, koji je hteo da ubije Solozzo-a i nekog podmićenog policajca irskog imena McCluskey, koji mu je jednom prilikom slomio vilicu, izvalio je onomatopeju- bada bing! Ove reči postale su mantra svih mafijaša i wannabe mobstersa. Kasnije je čak i strip tiz bar Tonija Soprana u “The Sopranos”, dobio ime Bada bing, Bada boom!

Gazde su konačno pristale da se razgovara s Brandom, ali pod uslovom da nema nikakvog avansa u novcu(Kopola mu je ipak kasnije dao 50000 $), da položi jemstvo da neće biti nikakvog ludovanja i preterivanja u zahtevima, i najšokantnije od svega da uradi test-probno snimanje(sic!)

Poznavajući glumce i sujetu, mudri Kopola ovo poslednje, naravno nije nazvao tako, kad je kontaktirao Marlona. Ulazeći sa ekipom i kamerama u Brandovu kuću, rekao je da će uraditi par snimaka da potroši ostatak trake.

Brando je izašao iz spavaće sobe u kimonu, s plavo obojenom kosom, skupljenom u konjski rep. Kopola i ekipa prisustvovali su čudesnoj transformaciji! Brando je stajao pred ogledalom, skupio kosu u malu punđu, namazao je crnim imalinom, stalno mrmljajući šta radi. Urolao je par klineksa, i nafilovao usta. Odjednom je odlučio da priča onim njegovim unjkavim, “smešnim” glasom, jer je Don “nekad” bio pogođen u grlo. Obukao je jaknu, podigao kragnu kao pravi mafia guy, okrenuo se i objasnio: “To je lice buldoga – podmuklog izgleda, ali toplog iznutra!”

Kopola je odneo test snimak Bluhdornu, koji je, kad je video da se ipak radi o Brandu, odstupio i povikao: “Ne, ne!”…ali odgledavši snimak transformisanog Branda, mogao je jedino da prizna da je Brando fantastičan. Posle njegovog pristanka, ostale “ajkule” su ga sledile. Rest is a history!

“When the legend becomes fact, print the legend.”

(Džon Fordov,The Man Who Shot Liberty Valance.)

Našla sam mnogo pesama koje sadrže reč “walking”, a neke od njih su bukvalno obeležile moj život. Slušala sam neke na gramofonu, kad su bile vinil ploče, pa znate ono kad morate da stavite dinar na iglu, da ne sklizne.

Neki od vas možda ni ne znaju za taj fazon, jer se možda tada nisu ni rodili. Dodajte neku pesmu sa walking, ako se setite ! Reč “walking” ne mora biti u naslovu, a ni na engleskom, važno da “prožima” pesmu.

Walking in the rain, The Walker brothers
Walkin After Midnight, Patsy Cline
500 miles, The Proclaimers
Walkin to New Orleans, Fats Domino
Walkin in a Winter Wonderland, Andy Williams
I’m Walkin, Fats Domino , with Ricky Nelson
Walk on the Wild Side, Lou Reed
Walking on the Sun, Smashmouth

Walking in my shoes, Depeche mode
Walk Like a Man, Frankie Vallie and the Four Seasons
Walking on Sunshine, Katrina and the Waves
Walk Right Back, The Everly Brothers
These Boots are Made for Walkin, Nancy Sinatra
Walk Like an Egyptian, The Bangles
I Walk the Line, Johnny Cash
Walkin the Floor over You Ernest Tubb

Raspakujem mali “lanč” paket, koji sam donela od kuće kod Verke-Zverke, i slažem stvari u frižider. Nas dve i Vesna, dogovorile smo se da ovo predvečerje, otpočne našom žurkom. To je uobičajeno, jednom mesečno, još od mladosti…same, mi. Verka, nezainteresovana za to što ja radim, sipa sebi vino i priča, malo o knjigama, malo o filmu, koji je gledala…malo o Nikoli, koji je po meni, njen najnoviji promašaj.

Pita me šta ću da pijem, dok ja zgotovljavam moje homemade fuži alla bianco. Čudi se kako imam živaca za te kuhinjske poslove. Kažem joj da se ne pravi luda… da ne mogu da pijem, a da ne jedem, i da, ukoliko njen frižider prestane da liči na Saharu, možemo i da prestanemo da pričamo o mom spremanju bilo kakve klope. Kažem još, neću ništa… čekaću Vesnu, koja večito kasni, da donese njihovu jabukovaču, na koju smo svi navikli.

Stiže i Vesna s jabukovačom, i odmah s vrata hoće da menja muziku. Oseti da sam ja nabacila  moj izbor, i kaže da davim sa Brazilom, Jobimom i Ipanema girl, i ostalim bosanovama. Pušta stare stvari od Flitvud Meka. Ja ćutim, i završavam sa fužima, guckajući po malo jabukovače. Zverka prelazi na priču o bivšim momcima i smeje se… kaže kako bih ja danas bila guzonjina žena. Ja nju nerviram sa “probirač nađe otirač”! Jedemo i smejemo se. Vesna prosipa svoju jabukovaču, moje vino i malu vazu, u kojoj su pupoljci ruže. Zverka briše sto i gunđa. Vesna nije imala više šta da prospe..zato sam ćutala, i ništa joj nisam rekla. Počinjemo priču o filmovima. Verka pravi ultimativnu style guide listu za gledanje filmova i prepire se sa mnom. Ona počinje sa “Praznikom u Rimu”, a ja sa “Sve o Evi”, i pričam opsednuto o Margo Čening. Ja ne mogu da zaobiđem V. Alena i Menhetn, i završavam sa Klunijem i Ocean’s 12.  To me podseti…Ustajem i puštam M. Bublea i Fly me to the moon. Pevamo! Vesna nezainteresovano vrti kanale na TV i dolazi do neke reality gluposti . Bacamo pogled, komentari nepotrebni. Ona nastavlja priču, kako je sav posao na njoj i kako ne može više ovako da izdrži. Ćutim, naslućujući da je “kobni” kraj blizu… znam joj i  izgled, i pogled !

Sipamo piće, smejemo se, a ja donosim iz frižidera creme brulee, koji sam pravila kod kuće. One oduševljene..zovu me Babet. “Maziš nas, i bacaš  u dekadenciju”, govori Verka oduševljeno, i davi se. Vesna, tek da nešto kaže, promrmlja, da  lepota i jeste u tome što je tako plain, i jednostavan, i da zato jeste masterpiece, i so french.

Posle smo postajale sve luđe,  i od svakojakih ideja smo dobijale napade smeha.

Neko zvoni…N. prekida našu žurku, govori Verki da je gladan, i predlaže neki restoran, za večeru. Zove i nas.

Mi zahvaljujemo, ali odbijamo, i spremamo se… on će nas voziti kućama. Zverka opet gunđa, ali se oblači. U njegovom skupom autu, gledam ga ispod oka…oseća se nadmoćno, i pred semaforom upada pred druge vozače. Vesna gleda kroz prozor, i ćuti, umorna i zamišljena. Zverka, pored njega na sedištu, skoro drema. Moć je čarolija i fascinira.

Za Dan pobede nad fašizmom, i novoustanovljeni  Dan Evrope, 9.V 2009. M. i ja, prijavili smo se za učešće u Fruškogorskom maratonu. To je maraton u pešačenju, a mi smo se odlučili za istočnu varijantu maratona. Vreme je bilo divno, pešačenje u prirodi odlično. Prošli smo nekoliko ček-pointa, malo se odmarali i družili sa poznanicima i prijateljima koje smo tamo sreli. Bilo je jako puno ljudi iz Makedonije, Vranja, Subotice, Beograda i naravno Novog Sada.

Stigli smo na cilj živi i zdravi, ali umorni k’o psi. Ipak je pešačenje na ravnom, po gradu pesma, naspram planinarskog pešačenja po Fruškoj gori, gde ima dosta delova staze,  koji su strmi, teren neravan…ne znamo da li nam je pred kraj maratona, bilo teže pri usponu ili spuštanju. Staza je bila lepo obeležena, bilo je na nekim kotama osveženja, ali ipak dosta toplo, čak i u gustoj Fruškogorskoj šumi. Zadivio me je broj mladih, koji je učestvovao u maratonu. Ovo je početak…u izgledu je uskoro, nova ruta. Nećemo čekati sledeću godinu, i Dan pobede. Za dve nedelje idemo na Brankov grob…pešačenje ruuulz!

Početak…idemo na KT1, prvi ček-point

da se uzumbamo na planinarskoj knjižici

“osvajamo” Dom pod Glavicom…

druga kota KT2 – Stol (473m nadm. visina)

nakon 7 km…

KT7, spomenik kod Venca, 8,5 km

KT8, Kraljeva stolica, nakon 13,5 km

uz pomoć dva štapa, M. se neda…

prošli smo KT8, i još  4, 5-5 km, do Popovice…

do tamo, odakle smo startovali…

Ovih 18-ak kilometara, bili su stvarno staza radosti i zadovoljstva.

Moje prašnjave noge i patike, dobro su me služile.

Setila sam se da sam već pisala na ovom blogu dva posta o blogovanju i njegovim čarima. Stvarno za blogovanje treba imati strasti… passion, što bi rekli ljudi na engleskom.

Mene je ista poduhvatila, priznajem, i to dobrano…pa sam mislila da nekim ljudima probam da kažem i objasnim neke stvari u vezi sa mnom i mojim ponašanjem, kad me pitaju gde sam i šta radim.

….Eto, kad me nazovete i pitate za zdravlje, pa ja na taj poziv ne odgovorim odmah onako kako ste navikli – eeej, gde si ‘ajde da se vidimo(obično kod mene)! Šta ti treba, dugo se niste javljali!?

….Ili za ove moje, ako ne đipim u momentu da dodam još jednu čašu vode, koja je na stolu, samo što se nosom ne udari u nju, ili ne zamutim nes kafu kad se kome svidi-” ja ću odmah posle ručka”…”ne, ja neću, ja ću malo kasnije”… taman kad ja malo spustim kosti, misleći da su poslovi u kujni ružna prošlost za mene, barem za taj dan…Ehhhh, vama hoću nešto da napišem. Ništa strašno, samo hoću da znate. I ovakve žene kao ja zaslužuju da imaju vreme za sebe, da se posvete onome što vole.

Ne, nije to povlačenje u neki drugi život, ili nešto tako sačuvajmebože…nešto creepy ! To ja malo odputujem u neki drugi univerzum, gde sam našla mnooogo novih prijatelja, koji uopšte nisu zamorni i zahtevni, s kojima se uglavnom slažem u ukusima, i rado diskutujem ako su nam stavovi oko nečega različiti. Tu se ne odgovara nabusito i svađalački, ljudi su uglavnom razboriti i manje više drže do pravilnog izražavanja i gramatičkih pravila, i svih pravila dobrog ophođenja. Možda neko zakoluta očima, ako nešto lupim, ali ja to ne vidim. Niko nikom ne zvoca što jede drugo parče torte ili otvara treće pivo. Razmenjujemo misli i osmehe na daljinu u prijatnom ćaskanju i o mnogima znam mnogo više nego o nekima s kojima se viđam skoro svaki drugi dan. Ponekad upriličimo susrete, tako da nije to ono…ma pusti to je virt…neke sam stvarno s radošću upoznala i divim im se.

O svetu da ne govorim…stvarno sam stekla na internetu prijatelje po svetu, o kojima nikad ni sanjati nisam mogla. Noću pogotovo, kad dospem i imam vremena, zaređam tako redom…kao da idem ulicom i svraćam tamo gde još svetlo nije ugašeno, gde još ne spavaju. Nekad mi tako puno znače ti razgovori u gluvo doba noći, i uveravaju me da nisam sama geek manijak, i tako dalje, da ne pričam…dok ja obiđem sva moja mesta gde blogujem, sita se izdivanim.

Ja vas ne napuštam – još…ali i sama primećujem da sve više vremena provodim u tom drugom univerzumu, u odnosu na onaj u kom sam sa vama. Razloge, vama, koji niste okusili blogosferu neću navoditi, jer ih ne biste razumeli. He, he, he, to je ono, kao kad mladi gube živce objašnjavajući matorcima kako se igra nova video igrica, a ovi nikako da ukapiraju.

Tako, da…ne brinite, nemam nameru da se odselim za stalno, taman posla! Profiltriraću neke stvari i ljude, i nekima  samo hoću da javim, kad me traže, gde ću biti!

Pucajte!