Setila sam se da sam već pisala na ovom blogu dva posta o blogovanju i njegovim čarima. Stvarno za blogovanje treba imati strasti… passion, što bi rekli ljudi na engleskom.
Mene je ista poduhvatila, priznajem, i to dobrano…pa sam mislila da nekim ljudima probam da kažem i objasnim neke stvari u vezi sa mnom i mojim ponašanjem, kad me pitaju gde sam i šta radim.
….Eto, kad me nazovete i pitate za zdravlje, pa ja na taj poziv ne odgovorim odmah onako kako ste navikli – eeej, gde si ‘ajde da se vidimo(obično kod mene)! Šta ti treba, dugo se niste javljali!?
….Ili za ove moje, ako ne đipim u momentu da dodam još jednu čašu vode, koja je na stolu, samo što se nosom ne udari u nju, ili ne zamutim nes kafu kad se kome svidi-” ja ću odmah posle ručka”…”ne, ja neću, ja ću malo kasnije”… taman kad ja malo spustim kosti, misleći da su poslovi u kujni ružna prošlost za mene, barem za taj dan…Ehhhh, vama hoću nešto da napišem. Ništa strašno, samo hoću da znate. I ovakve žene kao ja zaslužuju da imaju vreme za sebe, da se posvete onome što vole.
Ne, nije to povlačenje u neki drugi život, ili nešto tako sačuvajmebože…nešto creepy ! To ja malo odputujem u neki drugi univerzum, gde sam našla mnooogo novih prijatelja, koji uopšte nisu zamorni i zahtevni, s kojima se uglavnom slažem u ukusima, i rado diskutujem ako su nam stavovi oko nečega različiti. Tu se ne odgovara nabusito i svađalački, ljudi su uglavnom razboriti i manje više drže do pravilnog izražavanja i gramatičkih pravila, i svih pravila dobrog ophođenja. Možda neko zakoluta očima, ako nešto lupim, ali ja to ne vidim. Niko nikom ne zvoca što jede drugo parče torte ili otvara treće pivo. Razmenjujemo misli i osmehe na daljinu u prijatnom ćaskanju i o mnogima znam mnogo više nego o nekima s kojima se viđam skoro svaki drugi dan. Ponekad upriličimo susrete, tako da nije to ono…ma pusti to je virt…neke sam stvarno s radošću upoznala i divim im se.
O svetu da ne govorim…stvarno sam stekla na internetu prijatelje po svetu, o kojima nikad ni sanjati nisam mogla. Noću pogotovo, kad dospem i imam vremena, zaređam tako redom…kao da idem ulicom i svraćam tamo gde još svetlo nije ugašeno, gde još ne spavaju. Nekad mi tako puno znače ti razgovori u gluvo doba noći, i uveravaju me da nisam sama geek manijak, i tako dalje, da ne pričam…dok ja obiđem sva moja mesta gde blogujem, sita se izdivanim.
Ja vas ne napuštam – još…ali i sama primećujem da sve više vremena provodim u tom drugom univerzumu, u odnosu na onaj u kom sam sa vama. Razloge, vama, koji niste okusili blogosferu neću navoditi, jer ih ne biste razumeli. He, he, he, to je ono, kao kad mladi gube živce objašnjavajući matorcima kako se igra nova video igrica, a ovi nikako da ukapiraju.
Tako, da…ne brinite, nemam nameru da se odselim za stalno, taman posla! Profiltriraću neke stvari i ljude, i nekima samo hoću da javim, kad me traže, gde ću biti!
Pucajte!
Mislila sam zatim, o nekim ljudima, igračima na sigurno, kojima uvek treba idealna slika svega oko sebe, koja će ih potpuno ispuniti, zadovoljiti i pružiti kompletnu zaštitu za svaki njihov potez. To su oni čiji dinar vredi kao vaših pet, čije je srce malo i hladno, oni što ne znaju da je za ostvarenje sna i cilja potrebna hrabrost i veliko srce. M. i naš prijatelj su mi to popodne rekli, na moju rečenicu o pojavama oko nas -” Ko zna zašto je to tako dobro, neko to ipak gleda od gore…mi mirno spavamo, sve na njihovu dušu!”…da, rekli su…”Pusti to, neko gleda, mi smo sve jadniji i siromašniji, a oni bez trunke savesti sve bogatiji, nikog nit’ oni gledaju, nit’ njih gleda neko…ništa im nije, a mi… bla,bla…”
Mislim da bih prvo sebe današnju, pitala zašto sam prestala da sviram klavir, treniram plivanje i rukomet. Isto tako mislim da bih kao tinejdžer bila iznenađena fakultetom na kom sam završila. Tada su želje, kao i mi bile prilično u oblacima. Rekla bih joj danas, toj makarone-tinejdžerki, da u životu sve prolazi jako brzo, i da retko dobijaš drugu šansu u životu.
A vi, jeste li umorni od snega?
Pokupi feed
