Makarone blog

Svi znate da sam pušač, i da unazad godinu dana pokušavam, ako mogu, da donesem odluku o prestanku pušenja. To ide poprilično teško. Sve sam nešto mislila, da se ugledam na M. koji je jedan grip koji je odbolovao pre 4 godine, s pravom proglasio jubilarnim,  jer ga je iskoristio i ostavio cigarete. Tako sam ja, kad sam imala neki bogznakoji grip ove zime nedavno, pokušala da ga iskoristim za sličnu namenu. Na ruku mi je išlo ono odvratno stanje kad sve što unosite u sebe menja svoj pravi ukus i miris, pa tako i duvanski dim koji inhalirate u sebe, ne liči ni na šta. Ali, avaj, to stanje je trajalo cigla dva dana, pa kako sam polako ustajala iz mrtvih, tako se moje čulo mirisa i okusa popravljalo, i moja želja za pušenjem se vraćala.

Dva dana ništa…što me je ipak na neki način obradovalo, jer me je uverilo da ja ustvari, kad bih prestala da pušim ne bih imala nikakve apstinencijalne krize, tipa preznojavanje, nervoza, drečanje na sve i svašta. Sve je to u stvari u glavi, uverih se ja, i nastavih i dalje da mislim da će taj dan sigurno uskoro doći. Hoću da budem sigurna u svoju odluku, i da mi se ne desi recidiv, koji mi je odvratan. Doduše, možda bih kad bih prestala sa pušenjem cigareta na javi, zgrešila i ja u snu, kako mi svi bivši pušači govore,  kako se siti ispuše u snu, ali teraju dalje bez cigareta, što je u krajnjem, najvažnije.

A sada sam htela o nečemu što me je krajem prošle godine prilično iznenadilo i smučilo mi se, u celoj toj antipušačkoj kampanji.

Pošte u Americi su u godini ( 2008),  koja je obeležila stogodišnjicu rođenja Bet Dejvis, odlučile da štampaju poštansku marku s likom ove filmske dive, i to u liku Margo Čening iz “Sve o Evi”. Ali na toj fotografiji je Bet, poznata kao neko ko nije dao na sebe,  svoj stil života, a posebno nije dala da joj neko ugrožava pravo na njene slobode, bila sa cigaretom! Fotošop je uradio svoje, neki bilmez je hteo da bude politički korektan, to je sada jako in, i izbrisali su joj cigaretu koja joj je bila u ruci. Antologijska uloga Bet Dejvis i zaštitni znak Margo Čening – cigareta! A teško da se i Bet u stvarnom životu mogla zamisliti bez nje!  Zamislite, šta bi im Bet rekla da može, povodom toga njihovog poteza.

Koji je to bezobrazluk! Imali su milion Betinih fotografija bez cigarete, koje su mogli da iskoriste za taj događaj, ako su hteli.

Uopšte ne volim histerične kampanje pune licemerja, tipa biće propast svih nas , ako ne zabranimo tim odvratnim pušačima da nas sve potruju, jer seju zlo za sobom, gde god se pojave, ali ovi što se tu pored nas drogiraju i loču alkohol, uništavajući milione porodica, i nisu takvo zlo. Oni usput  u trenucima nervoze,samo žvaću žvake zaslađene aspartamom ( do nedavno na listi mogućih bojnih otrova  Pentagona) !

Dakle, ne mislim u ovom postu da otvorimo diskusiju za i protiv pušenja. Rekla sam šta mislim o njemu, i nosim svoje breme i muku, nastojeći da ga ostavim. Ali, to je takođe izbor pojedinca i njegova sloboda izbora. Interesantno mi je kako oni koji hoće da se igraju boge, ne samo da zabranjuju pušenje u sadašnjosti, nego i u prošlosti, kao nije ga nikada bilo! U novijim serijama i filmovima sve manje ili skoro nikako, mladi ljudi ne puše, nema veze što se ubijaju, kolju, ubijaju od droge i manijače na sto drugih načina, ali pušenje ne…u ime nekih viših zajedničkih interesa, kao loš je znak za mlade. U toj njihovoj stvarnosti, uskoro mladi neće voditi ljubav dok nemaju punoletstvo, neće pušiti, odreći će se svih užitaka i samo vredno raditi u velikim svetskim korporacijama, piti pilulu za smeh, protiv depresije, za spuštanje euforije, za podizanje euforije, vitamine…sve je to njima pripremila i brinuće o njima, farmaceutska industrija. Šta li je ovo? Lov na veštice, čist Orvel!

I tragično i smešno. A slobode sve manje…samo licemerno zakamuflirano, da zaseni prostotu.

Na poslednjoj Olimpijadi imali smo prilike da gledamo mnogo sportista koji su odnosili pobede i trpeli poraze, i njihove reakcije nakon toga.

Istraživanja su pokazala da se ponos i sram iskazuju isto širom sveta. Emocionalni izrazi ponosa i stida nisu naučene, kulturom definisane navike.

Kao i druge emocije, kao što su tuga, sreća, strah, gađenje, načini pokazivanja ponosa i stida su urođeni, a tokom evolucije su postali sredstvo učvršćivanja našeg statusa ili izraz prihvatanja tuđe dominacije.

Džesika Trejsi sa Odseka za psihologiju Univerziteta u Britanskoj Kolumbiji i njen kolega sa Univerziteta u San Francisku, Dejvid Matsumoto, istraživali su i analizirali fotografije džudista iz 36 nacija širom sveta, na Olimpijadi i Paraolimpijadi. Neki od tih takmičara, tačnije njih 53-oje, bilo je slepo, a 12-oro je bilo slepo od rođenja.

Interesantno je da su i ovi što su bili slepi od rođenja isto pokazivali i ponos i sram kao svi ostali takmičari, iako nisu bili u mogućnosti da vide i “nauče” kako se oni pokazuju.

Dakle, svi takmičari su pokazivali osećanje ponosa isto: zabačena glava, isturena brada, dignute ruke, zabačena ramena, bez obzira na naciju, ili da li su bili slepi ili ne. Poraženi su imali spuštena ramena, pognute glave i uvučene grudi.

Interesantan podatak je da su učesnici iz SAD i Zapadne Evrope, pokušavali da prikriju svoj stid, verovatno zato što u njihovim kulturama postoji pritisak da nauče da prikriju gubitak samopouzdanja, bez obzira na trenutne okolnosti.

Ja kad se stidim bukvalno težim da propadnem u zemlju, a uz to još i pocrvenim. A, vi ?

U moru kvizova po raznim sajtovima, ovaj je privukao moju pažnju. Iako sam znala da će mi rezultat biti dosta visok, jer M. i ja gutamo filmove, primetila sam ovako gledajući listu od 250 filmova, da recimo filmove o Hari Poteru nisam gledala, i sve te gospodare prstenova, te malo filmova pre 1940 g. Eto mog novog zadatka! Pogledati stare filmove, podrobnije. Hoćete li vi da vidite jeste li zavisni od gledanja filmova. Ispitajte to na ovom mestu!

Moj rezultat je 64,6 % zavisnosti. Kad odgledam još ovo što sam naumila, biću “navučena” 100%, majko mila!

Dok smo mlađi i idemo u školu, činimo mnogo toga da naše reči dok govorimo povezujemo u čitave lance, pratimo ih emocijama i gestovima , ne bi li bili što jasniji svojoj okolini. Međutim, kada odrastemo, malo činimo da unapredimo naš govor, što malo čudi…jer, prema istraživanju profesora Alberta Mehrabiana , profesora psihologije na UCLA, reči predstavljaju samo 7% naše komunikacije sa drugim ljudima. On je ustanovio to novo pravilo 7-38-55, pa ispada da pored ovih 7% koji otpadaju na reči, 38% predstavlja vaš tonalitet glasa, a 55% je ustvari govor tela, koji je vrlo važan deo komunikacije.

Svima nam je poznato da recimo naš govor telefonom izgleda sasvim drugačije nego razgovor u četiri oka. Kada nešto govorimo, vrlo je važno da se trudimo da uvećamo privlačnost onoga što govorimo, sa boljom posturom tela, otvorenijim govorom samoga tela, koji će biti dobro kontrolisan i fokusiran na temu i bit, te je malo onih koji neće primetiti tu “privlačnost” govora tela, ne samo u “seksualnom”, nego i u razgovoru s prijateljima, ili u intervjuu za novi posao, ili na poslovnom sastanku. Takođe, trebalo bi da i vaše emocije budu u vezi sa vašim govorom tela. Ako se osećate dobro, osmehujte se! Ako prisilite sebe da se osmehujete, osećaćete se uskoro mnogo bolje. Ako ste umorni i sručite se slomljeni i zgrčeni u stolicu, bićete mnogo umorniji sa rastom negativne energije u sebi. Probajte 5 min da sedite uspravno u stolici, i osetićete drugačiju energiju, od one malopređašne u zgrčenom poluležećem položaju.

Ako ste na intervjuu za posao, ostavićete bolji utisak na buduće poslodavce , ako poverljive stvari o sebi budete govorili mirnim glasom, i ne učinite im se nervoznim. Vaše je da im pokažete da ste vi baš za taj posao, a to ćete postići rečima i vašim govorom tela.

Unapredivši govor tela koji je dobro izbalansiran, uspostavljaćete i bolju komunikaciju sa drugim ljudima mnogo lakše. To možete uvežbati!

I ne zaboravite onaj prvi utisak o vama! To je tako, sviđalo nam se ili ne, ali ljudi imaju onaj prvi snapshot o nama prilikom prvog susreta, koji može dugo da traje. Imajući bolji govor tela, u tim susretima, možemo postići pozitivniju sliku o sebi.

Neki dan sam u mojoj redovnoj šetnji po modnim sajtovima na netu, naišla na malo iznenađenje. Naime, Kristen Barberič i Pjera Đelardi(modna urednica) su na Refinery 29 pričale o modi iz osamdesetih, tj. povratku tkanina, krojeva i detalja iz tih godina. Sve je počelo tako što je Kristen uspela na ebay rasprodaji da dođe do Iv Sen Loranovog vintage blejzera od brokata. Bila je oduševljena i srećna, i dok ga je probala, divila se njegovom kraljevskom dostojanstvu, otmenosti i blještavilu. Ona i Pjera su zajedno zaključile da je izgledao “very Golden girls”. Sigurno se svi sećate fenomenalne serije iz osamdasetih, o tri prijateljice i majkom jedne od njih , koje žive zajedno, i njihovih urnebesnih dogodovština. (meni se najviše sviđala Sofija, najstarija i najluđa, Dorotina majka). Famozne GG-s! 

Ali, najvažnije od svega je bilo to, što je ove dve, sve ovo podsetilo i nateralo da traže i nađu, na današnjim modnim pistama sve te šljokice, zlatne i srebrne tkanine, baggy pantalone, rukave ala šišmiš, koje nam sugerišu za proleće, de riguere zahvaljujući Lueli Bartli i Filipu Limu(modnim dizajnerima), te već svima znanim, Steli MekKartni, Vivijen Vestvud koji su na samom vrhu i suvereno diktiraju novu modu za sezonu. Ali svi su se oni fokusirali na glamur iz ’80-ih, a ne na ove divne glumice, koje su bile trend u ’80-im, i sigurno za ovaj come back, zaslužuju svoj deo kolača. Poslušajte temu serije na You tube. 

Ovo o čemu pričam, baš je bilo zlokobno pre neki dan. Nas troje smo zajedno ručali u spokoju zimskog popodneva, ali ja sam stalno osećala neke čudne vibracije u telu, i imala neki čudan osećaj, i neko čudno predosećanje, koje me je najviše podsećalo na tremu. Zagledala sam stalno mog sina u lice, da se uverim da je stvarno dobro, i da mu svetlost obasjava i dušu, kao njegovo lice.

Posle ručka je dogovorio da ide na partiju skvoša sa drugom, što se meni baš nije sviđalo, posle njegove netom preležane gripe. Mislila sam da je prerano, da tako iscrpljen od te teške gripe ide da se već izlaže naporu. Ali, znate već kako to ide…

Te noći, legli smo da spavamo. M. je već odavno otputovao u snove, a ja nisam mogla nikako da zaspim, do nekog doba. Sve je bilo kao košmar. U još mračnom zimskom praskozorju bila sam polubudna, i slušala kako M. spokojno i ravnomerno diše. Mislila sam i zahvaljivala bogu, što je ipak sve dobro, i ide svojim tokom. Odjednom su mi naišle neke čudne misli. Uplašila sam se neobjašnjivo da će mi M. otići, da će ga nešto otrgnuti iz naše kuće , našeg života, iz mog srca.

Skočila sam naglo iz kreveta i odškrinula vrata od terase. Oštar, hladan, zimski vazduh došao mi je kao melem na ranu. Disala sam duboko, a on kao da me je čistio i iznutra i spolja. Ali, zašto? I od koga? I zamislite, kada…? Od kuda ovakav neobjašnjivi strah i onaj osećaj usplahirenosti celog predhodnnog dana ? Možda neko ludilo posle praznika? Zatvorila sam vrata od terase i sklupčala se uz M. , umirujući samu sebe. Vreme će pokazati!

I pokazalo je. Odmah, prepodne. Mojoj dragoj drugarici, umrla je mama, žena koju sam obožavala. Stigla je tužna vest da je moj prijatelj od detinjstva, koji živi daleko, ipak morao da bude operisan od teške bolesti. I još jedna…neko meni drag, možda će se razvesti, ovih dana. Tako to kod mene ide, samo u paketu i sve u jednom danu. Mnogo je…sve za jedno prepodne.

Već nekoliko meseci naša prijateljica sa neta , Atajlo, ne piše. U mojoj uobičajenoj šetnji, svaki put obiđem i njen blog, nadajući se da se vratila , ali isto tako svaki put se naježim kad pročitam naslov njenog poslednjeg teksta. Ne znam da li je on “licentia poetica”, ili je postavljen kao rezultat nekih užasnih pretnji. U svakom slučaju, mene je ponukao da razmišljam o tim groznim pretnjama, i da podelim sa vama ono što sam pronašla na sajtu Vašington posta.
Pre skoro godinu dana, desilo se nešto strašno blogerki Kathy Sierra, USA, web developeru i instruktoru programiranja. Posle primanja brojnih pretnji smrću i svojevrsnog zlostavljanja, Sierra se povukla totalno iz blogosfere. Ona je bila popularna i imala jako velik broj čitalaca, a kad je cela priča isplivala na videlo, ispostavilo se da nije sama, i da nije jedina koja je imala probleme zbog svojih uspeha u blogovanju.

Još četiri -pet blogerki je priznalo da su stravično uznemiravane i cyber zlostavljane do neizdržljivosti.

Sve je ovo naravno bacilo tužnu sliku na čitavu ondašnju blogosferu.

Većina blogova , koji su na vlastitom domenu, postavlja neke vrste ograničenja, tipa da će nepristojne i uznemirujuće komentare jednostavno brisati, kad se ne poštuju osnovna pravila uspostavljena u blogosferi . U našoj maloj blogerskoj zajednici, skoro da sam spremna da se zakunem da to ne može postojati, takav užasan način ponašanja!

Mislim da svi poštujemo i pisana i nepisana pravila blogerskog ponašanja i da smo uspostavili, tako potrebno uzajamno poštovanje. Ja nemam hvala bogu, tako strašnih iskustava, ja sam se jedino donedavno borila sa spamovima, dok nisam pozatvarala komentare na sve stare postove. Sada uživam u miru, još po neki zaluta na najnoviji post , ali to i nije tako strašno. Delete forever, i mirna Bačka!

Ali, ovaj naslov kod Atajlo na blogu je strašan… bio rezultat blogerskog stila, ili stvarnih pretnji, on je užasan. Eto, ovaj članak u WP i naslov blogerke Atajlo, naterali su me da razmišljam o tom užasu koji se ipak dešava u blogosferi, i da podelim osećanja sa vama. Uznemiravaju li vas ?

U sredu ću obući farmerke, čizme, kapu, šal i neku toplu jaknu. M. i ja ponećemo po neko piće i otići u našu kafanu, koja radi kao i svaki dan, gde smo svi kao rodbina.

Ko nema bolju ideju, neobavezno, može da ostane celu noć za Novu godinu. Izaći ćemo malo napolje na trg, da čujemo pevače koji nas interesuju i vidimo neke ljude. Kad se smrznemo, otići ćemo kod prijatelja, koji nas čekaju kod njih kući.

A tamo…čeka nas igranka bez prestanka. Uloodićemo se uz stare stvari, i tako do jutra, nema stajanja….Evo, kako mi to…Vama svima mnogo zdravlja, para i osmeha u Novoj godini!!

Ne bih htela da vam kvarim praznično raspoloženje teškim temama, ali toliko se priča o ovim prorocima i majanskom proračunu o propasti sveta, da moram da se osvrnem na isto s moje tačke gledišta – nije mi ništa.

Svi znamo da ništa ne traje večno i da ćemo svi jednoga dana nestati sa lica zemlje sa svom njenom lepotom, planinama, morima, kontinentima…sve će nestati na nekom “otvorenom tržištu”.

I zemlja će jednog dana prestati da se vrti oko svoje ose. I sunce će postati jednoga dana crveni džin i u sebe usisati svu svoju okolinu, pa i nas, iako nas greje nekih 5 mlrd. god. i još uvek imamo garanciju na njega. Svemir kažu naučnici, ima još nekih tričavih 13-15 triliona-miliona godina da se širi, dok ne dođe u neku nultu tačku, gde će da ugasi motor, i onako dok je u leru, smisliće da počne da ide u rikverc, pa opet sve Jovo nanovo…od tih velikih brojeva staje vam pamet, i pomislite…ha, neće to još skoro. Čuj, urušiće se sam u sebe ! Baš sve liči na ovu globalnu ekonomiju i krizu.

Ne zna čovek šta da misli! S druge strane, u tim građevinskim radovima vaskolike vasione, ima poprilično strva, prljava je to građevinska grana. Prilikom tih radova otkidaju se razni meteori i razne kamenčine , koje posle slobodno lete. Ko kaže da neki ne može da potrefi našu stranu i kroz atmosferu se probije, te strefi vas i mene dok pijem moj neskafe s mlekom i kucam vam ovaj post, sve pazeći da ne zalijem tastaturu. I ceo “treći kamen od sunca” nestaje. Znači može biti i ovako i onako, šta se ja tu pitam, i što bih o tome mislila.

Maye su izračunale i dale tačan opis i proračun tog “doomsday-a”- on će se desiti 23.12.2012! Možda ja baš zbog toga pišem o ovome, dakle ostalo nam je još 4 godine, pa vi vidite šta ćete. Ustvari niko nije načisto šta će se stvarno desiti. Astronomi kažu da će se planete i druga tela u našoj galaksiji naći u posebnoj konstelaciji tog dana. Ne razumem se ja , a ne bih ni mislila o tim njihovim teorijama velikih brojeva. Tumači majanskog kalendara to ne tumače astronomski, više duhovno, i kažu da je svetu kakvog mi i generacije pre nas, pamte, došao kraj. Od tog dana D ništa više neće biti isto, pa ko preživi, pričaće.Kažu da nastupa milenijum duhovnosti, a nestaju ovi, materijalno-konzumerski.Pa, ‘ajde i to da vidimo, valjda “i mi cigani imamo dušu”!

Obratite pažnju i na onu drugu stranu, šta kažu religija i crkva. I oni se tu negde uklapaju, u te datume. Kažu i oni da ćemo svi skupa doći u jednu tačku, odakle nema ni makac, dok svi ne položimo račune o onome šta smo činili. Prema tome, vodite računa šta radite, i da li ćete skončati u plavo-roze-žutom pastelnom i pastoralnom raju, ili će vas u crnom paklu dočekati same karakondžule i rogati, koji je “in charge there”, pa ćete ronjati po paklenom crnilu, ko ja jesenas kad sam se morala baciti, u doduše plitko mutno Dunavo, kad mi je iz čamca ispao mobilni.

Ko prvi dozna nešto na tu temu, nek’ mi dojavi…ja nikako da se pomirim s time da živimo poslednje dane. Imam ja još neka posla da obavim! Bez šale, kažu svi omeni su tu, proročanstva se ostvaruju…Dobro je što me mrzelo da krečim onomad, ha,ha..

Šalu na stranu, te teorije slušamo od kako je sveta i veka, a dan D tvrdoglavo odbija da se dogodi. Evo nas u doduše, crno-sivom osvitu i izmaglici 21 veka ! Da li neko uopšte zna ovde nešto o tome, i kad će da bude taj smak sveta?

Vreme neumoljivo teče u nepovrat, ja bih da još uživamo u životu, kad smo već pozvani na žurku.

Da vam dani vikenda uz ovu neumornu košavu ne budu oni koje biste najradije proveli u pidžami i šetali po kući kao zombi.Da ne bude dan kad se pogledaš u ogledalo, a odande ti se niko ne osmehuje.Da ne bude dan kad iz glave ne izlaze misli o neobavljenom poslu i obavezi, i nezadovoljstvo samim sobom zbog toga. Da vas oni koji vas traže nađu…a i vi tražite. Razgalite dušu ovom pesmom, kao ja što sam, i biće vam lakša ova nepodnošljiva “lakoća” življenja!Nedavno je bila godišnjica smrti Džona Lenona. Čula sam ovu pesmu, koju je i on izvodio, i zbilja sam se naježila. Nastala je tako što je 37 muzičara širom sveta učestvovalo u projektu Round world song. Nikada se u životu nisu videli, niti se znaju. Svako je na svom parčetu planete otpevao pesmu, koju su majstori od zanata posle lepo sklopili u ovaj paketić, koji mi je obeležio prošlu nedelju. Prijatan vikend!